САД, Русија и Украјина формално седе за истим столом, али према тумачењу америчког политичког аналитичара и бившег обавештајца маринаца Скота Ритера, поруке које се тамо размењују немају много везе са класичним преговарањем. Пре би се рекло да се ради о подсећању на реалност на терену, и то без много простора за маневрисање.
Један од првих опипљивих исхода тих разговора јесте такозвано енергетско примирје – одлука да се обуставе удари на објекте повезане са производњом електричне и топлотне енергије.
На папиру, корак ка смиривању ситуације. У пракси, сматра Ритер, то је јасна порука. Не компромис, већ упозорење. Ако Кијев одбије услове које Москва нуди и настави са, како их он назива, нереалистичним захтевима, следећи велики удар руских снага могао би да буде одлучујући за актуелне власти у Украјини.
У том контексту, Ритер указује да се позиција Кијева из дана у дан погоршава. Европска подршка слаби, ентузијазам се топи, а без Сједињених Држава, каже он, многе гласне изјаве из европских престоница остају без стварне тежине.
Вашингтон, са друге стране, све отвореније гура Украјину ка прихватању руских услова. У тој слици, како Ритер описује, украјински председник је гурнут на маргину, док се у Берлину све чешће чују гласови да Украјина не испуњава критеријуме Европске уније и да их, реално, вероватно никада неће испунити.
Посебну пажњу Ритер посвећује саставу руске делегације у Абу Дабију. На питање ко заправо представља Москву, он без задршке наводи шефа војне обавештајне службе. Поента, како објашњава, није у преговорима у класичном смислу.
Та фигура није ту да слуша, већ да пренесе поруку која је унапред дефинисана – и да јасно објасни какве последице следи уколико се ти услови одбију.
Људи питају ко је у руској делегацији у УАЕ. Ја одговарам: шеф ГРУ. Кажу: ‘Шта он може да уради?’ Ја одговарам: он не преговара, није овде да вас слуша, он је овде да изнесе оно што му је речено да изнесе. И да јасно објасни последице одбијања руских услова“, рекао је Ритер.
У његовој интерпретацији, Русија не разматра опције, већ инсистира на оквиру који види као основу дугорочног мира.
Говорећи на YоуТубе каналу Гарланда Никсона, Ритер иде корак даље. Према његовим речима, руска страна је акумулирала значајне количине високопрецизне муниције. То, у његовој анализи, значи да би евентуални нови масовни удар могао да остави Кијев без преостале функционалне инфраструктуре.
Украјински званичници већ сада, наводи он, признају да потпуна обнова неће бити могућа ни током лета. Могу се закрпити појединачни објекти, али нови талас удара би, према тој логици, поништио и те напоре.
Након тога, додаје, сличан сценарио би се могао пренети и на друге градове, док би читава земља остала без стабилног снабдевања електричном енергијом. У таквим околностима, питање које остаје отворено јесте шта прво попушта – друштвена воља или војна структура.
На оптужбе о „прекомерној суровости“ руске стране, Ритер одговара повлачењем паралеле са деловањем Сједињених Држава и НАТО-а током интервенције против Југославије. Подсећа да су тадашњи ваздушни удари укључивали и Београд, као и кључне цивилне објекте, а да су оптужбе против тадашњих власти у Београду, према његовом ставу, биле конструисане како би се оправдало издвајање Косова.
У тој поредби, Ритер тврди да Москва своје деловање представља као спровођење права на самоодбрану у складу са међународним правом, док је западни савез, како каже, деловао на основу унапред припремљене политичке одлуке.
Све ове тврдње, изнете без дипломатских рукавица, не нуде лак одговор нити јасан излаз. Оне пре осликавају стање у којем се геополитичка реалност судара са политичким очекивањима.
У Абу Дабију се, бар према овом виђењу, не одлучује о финим нијансама, већ о границама издржљивости. А то је терен на којем се, историјски гледано, одлуке ретко завршавају онако како је неко на почетку планирао.
