Pročitaj mi članakDobrotvornost je jedna od najstarijih ruskih tradicija, koja nam je došla zajedno sa hrišćanstvom. Pravoslavna Ruska je razumela i cenila samo lično, neposredno dobročinstvo, dato iz ruke u ruku, kriomice od znatiželjnih pogleda. U starini se kod nas govorilo: „U raj se ulazi svetom milostinjom; niščeg hrani bogataš, a bogataš se spasava molitvom niščeg“. Dobrotvoru je bilo potrebno da svojim očima vidi ljudsku nuždu koju je olakšavao.
Све до краја XVIII века, рад с уточиштима био је у рукама Цркве, мада беху познате и појаве личних доброчинстава, на пример, 25-годишња добротворна делатност Фјодора Михајловића Ртишћева, саборца цара Алексеја Михајловића, који подизаше манастире, храмове, школе, уточишта и раздаваше милостињу.
Почетком XVIII века предузет је покушај да се добротворна делатност усредоточи у рукама државе. Петар Велики је разрадио детаљан план државне помоћи сиромашнима, који због преране цареве смрти није остварен. Већ за Катарине Друге створене су Управе за друштвено збрињавање и основани васпитни домови за сирочад.
Добротворност је у царским породицама држана за ствар лепог васпитања. Царица Марија Фјодоровна, супруга Павла Првог, основала је добротворну организацију „Уред установа царице Марије“, који је постојао до 1917-те. Супруга Александра Првог, царица Јелисавета Алексејевна, основала је 1802. године „Женско родољубиво друштво“. До почетка ХХ века оно је обезбедило помоћ за 160 хиљада сиромашних.
Професионални добротвор био је принц Петар Георгијевић Олденбуршки. Он је у Петрограду основао правно училиште и прво дечје преноћиште. Петар Георгијевић је у добротворне сврхе потрошио преко милион рубаља. 1889-те му је на Литејном проспекту подигнут споменик с натписом: „Просвећеном добротвору“.
Упоредо са државним и владаревим добротворством, све већи значај добијало је приватно задужбинарство. Још у XVI веку московски трговци су издржавали 12 убожишта, уточиште за монахиње и једну болницу. С временом је број добротворних установа знатно порастао. Тако су, на пример, о трошку трговаца изграђене болнице Солдатенковска (Боткинска) и Бахрушинска (Остроумовска) и дечија Морозовска болница. На другом добротворном пољу прочуо се Бецкој, посветивши читав свој живот развоју народне просвете и васпитног рада. На његову иницијативу је у Петрограду изграђен институт „Смољни“ за благородне девојке.
1776-те године трговац прве гилде Петар Даниловић Ларин, родом из села Љубуши у Рјазанској губернији, приложио је замашну своту за изградњу „народног училишта“, као и сељачке банке и цркве у родном селу.
Штедрост руских предузетника често је својим замахом поражавала сународнике и странце. О томе је 1856-те сведочио познати историчар Погодин: „Наши трговци не броје своје прилоге и народни летопис лишавају лепих страница. Ако би се сабрали сви њихови прилози само у овом веку, они би изнели своту којој би се морала поклонити читава Европа“. До краја XIX века размере добротворне делатности у Русији су се још више повећале. До 1900-те само у Москви је давано више прилога него у Паризу, Берлину и Бечу. Велики руски оперски певач Фјодор Шаљапин је о томе с усхићењем писао: „Пропутовавши скоро цео свет, обишавши домове најбогатијих Европљана и Американаца, морам рећи да такав замах никада нигде нисам видео. Мислим да Европљани такав замах нису у стању ни да замисле“.
Један од јарких примера тог замаха дао је вологдски трговац Христофор Семјоновић Леденцов, који је 1906-те године за развој руске науке завештао око 2 милиона рубаља – више од прослављеног Алфреда Нобела.
Благодарећи доприносима Леденцова, финансирана су истраживања таквих лучоноша науке попут хемичара Чичибабина, физичара Лазарева, стручњака у области аеродинамике Чаплигина, творца гас-маске Зелинског; отпочело је истраживање Курске магнетне аномалије и других важних налазишта.
Предреволуционарно доба оставило нам је дивне споменике великодушном генију руских мецена. Баш у то време трговац прве гилде, познати московски колекционар, издавач научно-популарне литературе Козма Терентјевић Солдатенков предао је Румјанцевском музеју своју библиотеку – преко 20 хиљада томова и најбољи део уметничке збирке. Иначе, његовим средствима била је отворена и бесплатна градска болница, која сада носи име истакнутог руског лекара Боткина.
Знамо колико је значајан био допринос староверског предузетника Саве Морозова у организовању и изградњи Московског уметничког позоришта. Други представници староверских породица, Сава Мамонтов и Павле Третјаков, подржавали су и обједињавали руске сликаре, вајаре и музичаре.
Третјаковска галерија, чувена широм света, видљив је резултат тог титанског прегнућа. Списку изузетних добротвора треба додати и власника рудника злата Сибирјакова, који је финансирао арктичке експедиције и дао значајан допринос освајању Сибира. Његово име носио је пароброд који је 1932-ге године први у једној пловидби савладао Северни морски пут.
Руска способност да се жртвују лична средства на посебан начин се испољила током Великог отаџбинског рата. Средствима обичних радника, који су често своју последњу уштеђевину прилагали фонду за одбрану, стваране су читаве ескадриле и тенковске колоне. На пример, средствима сељака из Саратовске области Терапонта Головатог направљена су цела два авиона. Кузњецки ливац челика и новатор Чалков уплатио је за потребе фронта своју Државну награду, на рачун које су за војнике 22. гардијске сибирске стрељачке дивизије произведени аутомати са гравуром: „Сибирцима од Чалкова“. Традиције народног добротворства за потребе фронта живе и данас: читава земља помаже нашим борцима који извршавају задатке у оквиру специјалне војне операције. Помаже се како војницима на првој линији, тако и позадинским јединицама и болницама, као и потребитим становницима територија при фронту и избеглицама.
Преживевши тешке губитке и племенити гнев ратних година, Русија је показала свету невиђени пример општенародног добротворства. Од 1945-те до 47-ме године, земља победница, која је трпела тешку глад, предала је грађанима поражених држава, својим јучерашњим противницима, више од 2 милиона тона жита, брашна и других производа. Значајан део намирница био је испоручен бесплатно, а остало – по повлашћеним условима бескаматног робног кредита.
Тих година румунски генерал Ромулус задивљено је признао: „Они које смо нападали и пљачкали дају нам хлеб и спасавају од гладне смрти“. Ове чињенице, беспримерне у историји, требало би да постиде савремене реваншистичке историчаре, који са слашћу малају слике „руског лешинарства“ на немачким и другим територијама агресорских земаља, на крају попобеђених руским оружјем.
Традиције руске добротворности настављају да живе и у XXI веку, укључујући и обичај чињења добрих дела без саморекламе, због чега имена многих добротвора и опсег њиховог деловања постају познати тек после њихове смрти. Тако је нападач Локомотиве из Јарославља Иван Ткаченко, трагично погинули са целим хокејашким тимом у авионској несрећи 7. септембра 2011-те, неколико минута пре пада авиона Јак-42, пребацио 500 хиљада рубаља на рачун добротворне фондације, самим тим подаривши наду за живот младој девојци по имену Дијана. Тек после трагедије сазнало се да је за неколико година хокејаш на фонд AdVita пренео око 10 милиона рубаља. За Ткаченково добротворство није знао нико од његових пријатеља и колега. А сличних примера у руском народу је на милионе. Јер, према Јеванђељу, треба бити спреман дати последњу кошуљу потребитом. А у исто време, добротворна дела, како каже Света књига, треба чинити тајно.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
