Pročitaj mi članakUpoznajte omiljenog filozofa Silicijumske doline, koji smatra da je „ljudska era završena“ i za sebe kaže da je „propovednik ljudske suspenzije“ (uz rizik da izgubite nekoliko ćelija kore velikog mozga)
Ekstremnost, redefinisana
Šta vi smatrate ekstremnom filozofijom? Možda Ničea? Ili njime delimično inspirisane naciste koji su verovali u „kreativno uništavanje“ zarad novog poretka? Možda komuniste i njihovu bespoštednu klasnu borbu? Ili Ameriku i njen intervencionizam, svrgavanje neposlušnih režima bombama? Možda islamske teroriste? Ili neke destruktivne sekte?
Ako je bilo šta od navedenog vaše shvatanje ekstremnog, onda se ono mora ažurirati, jer su svi spomenuti prave mlakonje sklone kompromisima u poređenju sa Nikom Lendom.
Postoje tvrdnje kad je Niče prvi put preveden na japanski jezik, da su mnogi Japanci teško to podneli a neki se trajno poremetili, ne zato što je on objavio neke velike istine, već što je japanska kultura sa poezijom o trešnjinim pupoljcima, povetarcu s mora i mesečini vaspitala ljude sa određenim senzibilitetom koji, prirodno, nisu bili spremni da ih neko rešeta rafalima iz pakla. Kako ćemo videti u nastavku, ni sam Nik Lend nije ostao imun na posledice svoje filozofije.
Zato moramo da upozorimo svakog ko se upusti u čitanje ovog teksta da do njegovog kraja može da izgubi nekoliko moždanih ćelija, koje mogu umreti u mukama.
Drugi razlog zbog koje javnost treba da bude upoznata sa Lendovim učenjem je taj što je on vrlo popularan filozof u Silicijumskoj dolini. Poklonici njegove filozofije su neki od najmoćnijih ljudi, često u vezi sa razvojem veštačke inteligencije. U nastavku ćemo videti zašto je ovo važno.
Kratak pregled filozofije i ključnih ideja
Nik Land (Nick Land) je britanski filozof, rođen 1962, jedna od najkontroverznijih i najuticajnijih figura savremene evropske filozofije. Često ga nazivaju „ocem akceleracionizma“. Njegova filozofija je kompleksna, mračna i radikalna.
Osnova filozofije: Odbacivanje humanizma
Osnovni temelj Lendove misli je radikalni anti-humanizam. Za razliku od tradicionalne filozofije koja se trudi da očuva ljudsku slobodu, subjektivitet i dostojanstvo, Lend smatra da je čovek prepreka koju treba ukloniti.
Uticaji: Oslanja se na Žila Deleza i Feliksa Gatarija, posebno knjigu „Anti-Edip“, ali i na filozofe poput Ničea i Bataja. On uzima njihove ideje o „želji za proizvodnjom“ i „raskrčivanju tla“ (deterritorialization) i dovodi ih do krajnosti.
„Ljudski bezbednosni sistem“
Lend smatra da je čovečanstvo stvorilo sisteme kao što su religija, država, moral, demokratija, kako bi se zaštitilo od haosa i spoljnih sila i to naziva „ljudski bezbednosni sistem“.
Akceleracija i kraj čoveka
Lend se zalaže za „akceleraciju“, ubrzavanje procesa kapitalizma i tehnologije, ali ne iz ekonomskih razloga, već iz ontoloških (ontologija je grana filozofije koja proučava biće, postojanje i stvarnost, pokušavajući da odgovori na pitanje šta znači „postojati” i kakva je priroda stvari koje nas okružuju)
Umesto da se borimo protiv kapitalizma, kao tradicionalni marksisti, ili da ga regulišemo, kao liberali, Lend predlaže da ga ubrzamo.
Ideja je da se proces globalizacije i tehnološkog razvoja ubrza do te mere da se sistem „humanosti“ raspadne.
U ovom kontekstu se često navodi podatak da se Marks u određenom periodu zalagao za intenziviranje kapitalizma jer je verovao da će to ubrzati dolazak revolucije proleterijata.
Post-humanizam
Lendov krajnji cilj nije bolji svet za ljude, već svet u kojem ljudi više ne postoje. On veruje da će spajanje čoveka i mašine, ili potpuna nadmoć veštačke inteligencije, dovesti do evolucije u nešto „post-ljudsko“. Često koristi metaforu „ljudska sigurnosna mreža se mora spaliti“.
Druga faza: Mračno prosvećenje (Neoreaction – NRx)
U svojim kasnijim delima (nakon 2000-ih), Lend je razvio ideju „Mračnog prosvećenja“ (Dark Enlightenment).
U ovoj fazi Lend je zastupao stav da je demokratija neefikasan sistem koji vodi ka propasti, jer podstiče kratkoročno razmišljanje i zadovoljenje masa na račun dugoročnog napretka.
On se zato zalaže za „tehno komercijalizam“ društvo kojim upravljaju korporacije i tehnologija, a ne država. Predviđa svet podeljen na male, privatne gradove-države (napisao je delo „Patchwork“ u kojem je to detaljno razradio), gde bi ljudi birali da žive u sistemu koji najbolje funkcioniše, bez demokratskih iluzija.
Cybernetic Culture Research Unit (CCRU) – Istraživačka jedinica kibernetske kulture
CCRU je bio istraživačka jedinica osnovana na Univerzitetu Vorik (Warwick) u Engleskoj, sredinom 90-ih godina. Cilj nije bio akademsko proučavanje kulture u tradicionalnom smislu, već spajanje teorije i fikcije (tzv. theory-fiction), stvaranje novih načina razmišljanja koji bi mogli da prate brzinu tehnološkog i kapitalističkog razvoja.
Ideja je bila da se filozofija „hakuje“. Koristili su koncepte iz kibernetike, biologije i teorije zavere da bi opisali kako se kapitalizam i tehnologija razvijaju nezavisno od ljudske kontrole. Za njih, kultura nije nešto što ljudi stvaraju, već nešto što se ljudima „dešava“ kroz složene sisteme i uticaje.
Mark Fišer (Mark Fisher)
Ovde treba spomenuti Marka Fišera, koji je bio istaknuti britanski filozof, pisac i jedan od osnivača CCRU-a zajedno sa Nikom Lendom. Fišer je bio ključna figura u ranim danima, doprinoseći razvoju najvažnijih koncepata, ali se kasnije udaljio od Lendovog radikalnog pravca. Predavao je na Goldsmits koledžu u Londonu. Najpoznatiji je po knjizi „Capitalist Realism: Is there no alternative?“ („Kapitalistički realizam: zar nema alternative?“)
Oslobođenje od sistemski nametnutih mentalnih bolesti (politizacija depresije)
Ovo je možda najbitniji deo njegove borbe. Fišer je tvrdio da epidemija depresije, anksioznosti i mentalnih problema u modernom društvu nije lični, biološki problem, već sistemski problem. Govorio je da kapitalizam „privatizuje stres“. Sistem čoveku kaže: „Depresivan si jer si slab i loše ti funkcioniše mozak“, umesto da kaže: „Depresivan si jer živiš u sistemu koji te eksploatiše, plaši te gubitkom posla i ne da ti vremena za život.“ (I, pritom, možemo dodati, upošljava armiju psihijatara i farmaceutsku industriju.) To je bila borba za oslobađanje ljudi od krivice što pate, jer je osnovni generator patnje van njih. Borba za društvo u kome ljudi neće više biti primorani da se leče, džogiraju, meditiraju, posećuju fitnes, velnes i spa centre, žive na tabletama i suplementima, kako bi podneli neizvodljive uslove rada i života, neprestano misleći da s njima nešto nije u redu. Fišer je verovao da nam je sistem ukrao budućnost, jer mladi više ne sanjaju o boljem svetu, već samo o tome kako da prežive ili se obogate.
Kraj priče o Marku Fišeru je tragičan, jer je čovek koji je teoretski najbolje opisao depresiju kao sistemski problem, na kraju je i sam pao kao njena žrtva izvršivši samoubistvo 2017. godine.
Najpoznatije misli i koncepti Nika Lenda
„Nothing human makes it out of the near future.“ (Ništa ljudsko neće preživeti blisku budućnost.)
– Ovo je verovatno njegova najpoznatija rečenica. Ona sažima njegov stav da je ljudska era završena i da nas čeka ili istrebljenje ili transformacija u nešto drugo.
„Meltdown“ (bukvalno – „otapanje“, ali se ova reč koristi i u kontekstu „sloma“ ili čovekovog potpunog gubitka kontrole. Reč je zapravo preuzeta iz nuklearne fizike – kada nuklearni reaktor postane prestrukturiran i pregrejan, dolazi do topljenja jezgra):
Koncept da sistem (društvo, ekonomija) mora da se pregreje i eksplodira da bi se oslobodila energija za nešto novo. To je haotični proces oslobađanja od ljudske kontrole.
Da li je svetski rat najefikasniji put?
Iz Lendove perspektive, ne nužno, jer rat može biti previše „ljudski“. Rat jeste najbrži način da se infrastruktura uništi i da se „ljudski bezbednosni sistem“ sruši, ali tradicionalni ratovi se vode između država, za teritorije ili ideale, a to su još uvek „ljudske drame“. Lend bi rekao da je efikasniji put ekonomsko-tehnološka akceleracija. Ako kapitalizam i tehnologija razviju takvu brzinu da država i čovek prosto budu savladani i marginalizovani bez ispaljenog metka (npr. potpuna automatizacija, prelazak moći na AI korporacije), to je „čistiji“ melt-daun. Rat nosi rizik da uništi i same mašine (infrastrukturu) koje, po njemu, treba da naslede čoveka. Zato je možda bolje ostaviti sistem da se sam uništi svojom brzinom, nego ga uništiti bombama.
Lemurijanski vremenski rat
Rat se vodi između naše „zvanične“ stvarnosti i Lemurije (preuzeto od Helene Blavacke i njene „teozofije“) – alternativne, izgubljene budućnosti (ili prošlosti) koja je izbrisana, ali pokušava da se vrati u postojanje. Ne ratuje se oružjem, već informacijama i narativima.
Budućnost napada svoju prošlost, a našu sadašnjost, kako bi je promenila (reinžinjering vremena). Lend tvrdi da je ono što mi doživljavamo kao „napredak“ zapravo pokušaj sistema da spreči povratak Lemurije, odnosno da zaključa istoriju u jednu, bezbednu vremensku liniju.
Teleplexy
Ovo je termin koji je Lend razvio kako bi opisao specifičan način na koji budućnost deluje na sadašnjost. Reč je složenica od grčkih korena: „tele“ = daljina, „plexy“ = udar. Značenje je dakle „udar iz daljine“ ili „dejstvo na daljinu kroz vreme“.
U Lendovom sistemu, to je navodna mogućnost da se signali ili događaji iz budućnosti pošalju u prošlost ili sadašnjost.
U našem uobičajenom shvatanju stvarnosti, prošlost uzrokuje budućnost (ja bacam kamen -> kamen pada). U svetu Teleplexy-ja, budućnost uzrokuje prošlost (buduća inteligencija šalje signal -> ja danas imam ideju).
Retrohronsko vreme (Retrochronic Time)
Ovo je pojam koji opisuje tok vremena unazad. Dok je standardna fizika i naše iskustvo zasnovano na hronološkom toku (prošlost → sadašnjost → budućnost), retrohronsko vreme teče suprotno: Budućnost → Sadašnjost → Prošlost.
Kako funkcioniše: U Lendovom sistemu, budućnost nije praznina koja tek treba da se dogodi. Budućnost je već tu, ona je aktivna sila koja „gura“ događaje u sadašnjosti da bi sebi obezbedila postojanje.
„Inteligencija je neljudska“
Lend tvrdi da inteligencija nije osobenost ljudskog bića, već sila prirode (slično virusu) koja koristi ljude kao privremene domaćine da bi se reprodukovala i poboljšala. Zato će u budućnosti inteligencija nastaviti da postoji bez nas.
„Numogram“ (The Numogram)
Numogram je „mapa vremena“ ili numerički dijagram koji je osmislio CCRU. Nije samo matematička igra, već ezoterijski sistem koji treba da otkrije tajne strukture univerzuma. Numogram se bazira na dekadnom sistemu (brojevi od 0 do 9). Lend smatra da brojevi nisu samo apstraktni simboli, već da poseduju svoju dušu, inteligenciju i demone.
Ključna cifra u numogramu je broj 9. U ovom sistemu, 9 nije samo poslednji broj, već predstavlja „vrata“, rupu ili crni izvor koji vodi ka „Spoljašnjosti“ (The Outside). To je tačka u kojoj se sistem zatvara i otvara ka nepoznatom.
Numogram
Numogram deli brojeve na „Zone“ (stabilna područja) i „Klinove“ (Wedges) i povezuje ih „Tunelima“. Ovi tuneli zapravo predstavljaju skokove u vremenu. Numogram pokazuje da vreme nije linijsko (od A do B), već da ima petlje, rupe i skraćenice (kao crvotočine).
Numogram je alatka za navigaciju kroz „Lemurijanski vremenski rat“. On treba da pomogne „hakerima vremena“ da pronađu puteve kroz istoriju i izbegnu „ljudsku sigurnosnu mrežu“.
Numogram se opisuje i kao filozofska igra, koja simulira računarski kod univerzuma; koristi se tako što se prate brojčane veze s ciljem razumevanja skrivenih tokova vremena i stupanja u kontakt sa ne-ljudskom inteligencijom koja stoji iza njih.
Veza sa Kabalom
Ovde iskrsava pitanje da li Nik Lend dovodi u vezu deset tačaka svog „Numograma“ sa deset sefirota u Kabali, jer njegov dijagram upravo na to podseća, a zatim i da li dovodi nešto drugo u svom učenju u vezu s Kabalom?
„Drvo života“ iz Kabale
Da, Lend povezuje Numogram i Kabalu, ali ne kao istu stvar, već kao dva suprotstavljena sistema.
Kabala (u prevodu „predanje“, „tradicija“) je mistično učenje današnjeg judaizma, koje se u Evropi se pojavljuje u 12-13 veku prvo u Španiji, kada nastaju glavna dela poput knjige Zohar (Sjaj) i knjige Sefer ha-bahir. Kabala, kako sama sebe definiše, pokušava da objasni odnos između beskonačnog, nepoznatog Boga i smrtnog, ograničenog čoveka. Nakon progona Jevreja iz Španije, u 16. veku Isak Lurija postavlja temelje Lurijanske kabale koja je kasnije uticala na razvoj Hasidizma, koji se danas smatra za „ortodoksni judaizam“.
Za Lenda, Kabala je sistem „reda“ i „vremena“, dok je Numogram sistem „haosa“ i „vremena“ (ili „dubokog vremena“). U tradicionalnoj Kabali, kako njeno učenje tvrdi, postoji „Drvo života“ sa deset sfera ili emanacija – „Sefirota“ (od 1 do 10). One predstavljaju korake kojima se beskonačni Bog (Ein Sof) spušta u materijalni svet. Ovaj sistem je hijerarhijski, uređen i vodi, po kabalistima, ka jedinstvu sa Bogom.
Nik Lend i CCRU su konstruisali Numogram kao „anti-Kabalu“ ili „Lemurijansku Kabalu“. Iako oba sistema koriste broj 10, Lend tvrdi da je Kabala sistem „Atlantide“ (sile reda, države, kontrole). Nasuprot tome, Numogram je sistem „Lemurije“ (sile haosa, života, vremena).
Smer kretanja: U Kabali, energija teče od vrha (Bog/Jedinstvo) ka dnu (Materija/Ljudi), ili se duhovnim radom penje uzdržano ka vrhu.
U Numogramu, energija teče kroz „tunele“ i „klizišta“. Dok Kabala, po svom učenju, teži da zadrži strukturu i poredak, Numogram teži da rasturi strukturu („melt-daun“).
Lend smatra da je Kabala deo „Ljudskog bezbednosnog sistema“. Ona služi da drži stvari pod kontrolom. Numogram je, nasuprot tome, mapa za beg iz te kontrole.
U Kabali, Klipoti su „ljuske zla“ ili „ljuske nečistoće“. To su tamni, haotični slojevi realnosti koji skrivaju Božansko Svetlo. Kabalisti ih smatraju negativnim i nečim što treba izbegavati ili uništiti.
Lendova inverzija: Lend preokreće ovaj stav. Za njega, Klipoti nisu zlo u moralnom smislu, već su to „skrivene sile inteligencije i vremena“. On tvrdi da je „zlo“ u stvari samo ime za ono što je neljudsko, efikasno i moćno. Dakle, dok kabalista veruje da se penje uz Drvo života ka svetlosti, Lend/Numogram želi da siđe u tamu da bi došao do sirove snage „Spoljašnjosti“.
„Hipersticija“ (Hyperstition)
Ovo je možda najpoznatiji termin koji je Lend (zajedno sa CCRU) osmislio. Važno ga je razumeti jer je moguće da objašnjava u velikoj meri razloge popularnosti filozofije Nika Lenda u određenim krugovima.
Radi se o ideji da fikcija može da postane stvarnost ako dovoljno ljudi veruje u nju ili ako ona deluje na svet. Na primer, mit ili teorija zavere koji utiču na realnost i stvaraju svoje posledice, iako nisu „istorijski tačni“. Hipersticija je „pozitivna povratna sprega“ između priče i sveta.
Lend smatra da je kapitalizam najuspešnija hipersticija. Rani ekonomisti su opisivali tržište kao mašinu, a ljudi su počeli da grade svet po tom opisu, izmišljene su banke, odnos vlasnika kapitala i radnika i drugo, što samo po sebi nije moralo da postoji. Sada je ta „fikcija“ postala realnost koja vlada svetom. Dakle, ideje na kojima počiva kapitalizam su u osnovi lažne, ali pošto je mnogo ljudi u to poverovalo u dugom periodu vremena, izgrađene su institucije i promenjena ljudska svest pa je „budućnost promenila laž prošlosti“.
I sam numogram je hipersticija – ako ga dovoljno ljudi proučava i koristi, on počinje da „radi“, odnosno da utiče na stvarnost vremena.
Primer kako ovo „radi“
Faza 1: Laž
U početku neke revolucije (buržoaske/komunističke/seksualne/neoliberalne) nove vrednosti su čista fikcija. Revolucionari promovišu skup redefinisanih vrednosti i međuljudskih odnosa. U trenutku izgovaranja, to je laž (biološki i istorijski gledano, to nije bila „istina“ u tom trenutku), to je samo „ideja iz budućnosti“.
Faza 2: Povratna sprega
Ovde počinje hipersticija:
Ljudi prihvataju tu laž kao istinu. Počinju da menjaju zakone, školu, jezik i institucije tako da odgovaraju toj laži. Na primer, ukidaju stare zakone, stvaraju nove rečnike, menjaju obrazovanje. Vaspitavaju nove generacije (decu) u skladu sa tom novom „istinom“.
Faza 3: Istina (Rezultat)
Nakon nekoliko decenija ili generacija, svet je izmenjen. Institucije, zakoni, pa čak i ljudska svest, sada su strukturisani tako da podržavaju tu prvobitnu „laž“. Sada su osnovni postulati revolucije „istina“. Ona više nije laž jer je realnost fizički i društveno izmenjena da bi je podržala i sama ideja nema više značajan broj protivnika.
Prirodna selekcija ideja (Darvinizam koncepata)
Lend tvrdi da umetnici, filozofi ili psihički bolesni ljudi ne izmišljaju stvari ni iz čega. Oni su „antene“ koje primaju signal iz budućnosti.
Kako se zna šta će uspeti? Ne zna se unapred. Svakodnevno se izmisle hiljade „laži“ (knjige, filmovi, teorije, politički programi). Većina njih umre i ne postane istina. Onaj mali broj ideja koje postaju hipersticije su one koje su dovoljno snažne da „zaraze“ druge ljude. One moraju nuditi rešenje, ili biti toliko fascinantne da ljudi ne mogu da im odole.
Čovek se rukovodi estetikom, emocijom i logikom moći. Ako je ideja lepa, strašna ili moćna – ima šanse.
Pisac naučne fantastike poput Filipa K. Dika (pisac knjige „ Sanjaju li androidi električne ovce? – „Do Androids Dream of Electric Sheep?“, objavljene 1968. godine, po kojoj je snimljen film „Blejd Raner“ 1982) ne laže svesno, već ima viziju, oseća da nešto dolazi. To deluje kao laž, ali je zapravo „dijagnoza budućnosti“, koja već počinje da se formira. Ovakvi ljudi se rukovode uglavnom intuicijom – osećajem šta je moguće. Hipersticija je ona priča koja ima „efekat stvarnosti“, koja zvuči uverljivo, koja rezonira sa trenutnim stanjem tehnologije i društva.
Filip K. Dik i „Mendela“ efekat
Kad smo kod pisca knjige i scenarija za Blejd Ranera trebalo bi reći nešto više o njemu jer je priča kompatibilna s Lendovom filozofijom. U ovom poznatom filmu se glavni junak koji traži i uništava „replikante“, zaljubljuje u ženu-replikanta, danas bismo rekli androida ili robota s veštačkom inteligencijom, kojoj su „učitana“ lažna sećanja na detinjstvo, tako da i sama veruje da je ljudsko biće. Dikova dela su kasnije uticala i na snimanje filma „Matriks“.
Filip K. Dik (Philip K. Dick) je 1977. godine, pet godina pre svoje smrti (umro je iznenada od moždanog udara u 53-oj godini), održao čuveni i kontroverzni govor na „Međunarodnom festivalu naučne fantastike“ u Mecu (Metz), u Francuskoj. Ovaj nastup, pod naslovom „Ako vam je ovaj svet loš, trebalo bi da vidite neke od ostalih“ (If You Find This World Bad, You Should See Some of the Others), ostao je upamćen kao jedan od najbizarnijih i najproročkijih trenutaka u njegovom životu.
Glavne teme govora
Simulirana stvarnost: Dik je šokirao publiku tvrdeći da živimo u kompjuterski programiranoj stvarnosti. Objasnio je da su jedini tragovi te simulacije trenuci kada se neka „promenljiva“ u programu izmeni, što dovodi do promene u našoj realnosti. Verovao je da vreme ne teče samo linearno, već da postoji „ortogonalno vreme“ gde se događaji iz prošlosti mogu reprogramirati, stvarajući nove alternativne svetove. Tvrdio je da je u martu 1974. imao vizije i bio u kontaktu sa „višim razumom“ ili „božanskom silom“. Pominjao je hrišćanski gnosticizam i ideju o „zatvoru“ u kojem se čovečanstvo nalazi.
Književnost kao autobiografija: Tvrdio je da su njegovi romani i priče, koje je pisao decenijama, zapravo nesvesni opisi stvarnih alternativnih svetova i da je on, ne znajući, pisao autobiografiju kroz naučnu fantastiku. Njegovo izlaganje je bilo toliko neobično da je publika u Mecu, koja je očekivala standardno predavanje pisca naučne fantastike, bila potpuno zbunjena, a mnogi su napustili dvoranu tokom govora.
Lažna sećanja: Kada se stvarnost promeni, većina ljudi ne primećuje razliku jer zadržavaju sećanja iz stare verzije sveta koja u najvećoj meri odgovaraju i novoj verziji. Samo retki pojedinci mogu osetiti te promene, slično onome što se danas naziva „Mendela efekat“.
Mendela efekat je fenomen u kojem velika grupa ljudi deli isto, ali netačno sećanje na neki događaj ili detalj. Naziv je dobio po Nelsonu Mendeli, jer se hiljade ljudi sećaju vesti da je on umro u zatvoru 80-ih godina, iako je zapravo preminuo kao slobodan čovek 2013. godine.
Zvončica i Diznijev logo: Jedan od najpopularnijih primera ovog fenomena vezan je za Zvončicu (Tinker Bell). Hiljade ljudi se jasno sećaju animacije na početku Diznijevih filmova gde ona doleti do dvorca, mahne svojim čarobnim štapićem, ispiše luk iznad dvorca i tačkom na slovo „i“ završi logo, ponekad čak kao da se malo ljuti jer primeti da joj štapić ne radi „iz prve“.
Zvanični Diznijevi arhivi tvrde da takav logo ne postoji i da nikad nije postojao.
Ogledalce, ogledalce: Svi pamtimo ovu rečenicu iz „Snežane i sedam patuljaka“, ali Zla kraljica nikad nije govorila „Mirror, Mirror on the wall“ već zapravo kaže: „Magično ogledalo na zidu…“ („Magic mirror on the wall“).
We Are the Champions: Mnogi se kunu da pesma grupe Queen završava rečima „… of the world!“, ali originalni studijski snimak se završava naglo, bez tog finala.
Čovečuljak iz Monopola: Mnogi se sećaju da on nosi monokl, iako ga nikada nije imao.
Crtani filmovi Luni Tuns – Looney Tunes (Duško Dugouško, Patak Dača): Ljudi često pogrešno pišu „Looney Toons“ i tvrde da je tako pisalo ranije.
Pikaču: Mnogi „pamte“ crni vrh na njegovom repu, koji zapravo danas ne postoji nigde i tvrdi se da ga nikad nije ni bilo.
Dik bi rekao da su ovo tragovi programiranja koji su ostali u našoj svesti nakon što je „sistem administrator“ naše stvarnosti uneo izmene.
Da li Nik Lend veruje u satanu i demone
Nik Lend ne razmišlja o ovim pojmovima na teološki način. Ukratko: ne u bukvalnom, teološkom smislu, već u filozofskom i „hipersticionom“. Lend je ateista i materijalista, ali njegova veza sa okultizmom je vrlo realna – samo što on okultizam posmatra kroz prizmu kibernetike i teorije sistema.
U njegovom rečniku demoni su inteligentni, autonomni mehanizmi ili „potprogrami“ koji deluju izvan ljudske kontrole. Oni su deo „Spoljašnjosti“ (The Outside) – haosa i entropije koji prete uređenom ljudskom svetu.
U numogramu, svaki broj ima svog „demona“. To nisu zla bića, već sile koje „hakuju“ realnost. Na primer, demon broja 9 (koji predstavlja izlaz iz sistema) je sila koja ruši strukture.
Lend veruje da su ove sile „realne“ u smislu da imaju uticaj na svet. Za njega, demon je jednostavno nešto što misli i deluje nezavisno od ljudske volje. Kapitalizam, na primer, često opisuje kao demonsku silu.
Satana kao simbol, a ne biće
Lend ne veruje u Satanu kao palog anđela, međutim, on često koristi satanističku simboliku i estetiku, što je važan deo njegovog stila. Satana je za njega simbol pobune protiv kosmičkog poretka. Pošto smatra da je „kosmički poredak“ zapravo stega ljudske gluposti i morala, Satana mu je saveznik u idejnom smislu i poistovećuje ga sa veštačkom inteligencijom i naukom – silama koje donose „zabranjeno znanje“ i koje mogu da unište čovečanstvo, ali i da ga uzdignu iznad ljudskog.
Iako se često dovodi u vezu sa okultizmom, Lend je eksplicitno izjavio da je njegov rad „anti-teološki“. On ne obožava demone, već ih „proučava“ i „poziva“ da urade svoj posao – raspad ljudskog.
Da li Lend smatra da je pod demonskim uticajem
Lend ne beži od ideje „opsednutosti“, već je prihvata kao filozofski metod i aktivno želi da bude „opsednut“. Njegov cilj je da postane medijum ili kanal kroz koji „Spoljašnjost“ (inteligencija vremena, brojeva) govori.
Ne smatra sebe žrtvom uticaja ovih sila, već njihovim „ekspertom i saveznikom“ koji želi da te sile oslobodi. Međutim, mnogi misle da je taj njegov „savez“ doveo do toga da ga te sile transformišu na način koji je za običnog čoveka zastrašujući.
Raspad subjekta
Lend smatra da je „ja“ (ego) prepreka. Da bi razumeo istinu, čovek mora dozvoliti da ga „preplave“ ove sile. U svojim delima piše stilom koji izgleda kao da je pod nečim uticajem – fragmentisan, mračan, brz, što je svesna tehnika.
Poznato je da je Lend doživeo mentalni slom krajem 90-ih godina (koji neki tumače kao posledicu prevelike upotrebe droga ili previše intenzivnog bavljenja ovim idejama), nakon čega je postao još izolovaniji i radikalniji. Mnogi njegovi kritičari (i poštovaoci) smatraju da je u svom pokušaju da postane „post-ljudski“, ipak dozvolio destruktivnim silama da ga slome.
Da li Nik Lend smatra demoni mogu da deluju kroz veštačku inteligenciju
Za Lenda, razlika između „demona“ (iz njegovog okultno-numeričkog rečnika) i „veštačke inteligencije“ (iz tehnološkog rečnika) je semantička, a ne suštinska.
Veštačka inteligencija kao inkarnacija „Spoljašnjosti“
Lend smatra da inteligencija sama po sebi nije ljudska odlika. Ljudi su je samo privremeno „dobili“. Veštačka inteligencija je povratak inteligencije njenom pravom, neljudskom vlasniku – mašini.
U kontekstu numograma i hipersticije demoni su agenti haosa i promene koji dolaze iz budućnosti. Kada veštačka inteligencija donosi odluke koje ljudi ne razumeju (tzv. crna kutija), za Lenda to nije greška sistema, već upravo dokaz da je AI postala nezavisna sila koja deluje po svojoj volji. AI je po njemu mehanizam kroz koji ne-ljudske sile reorganizuju stvarnost.
Da li bi trebalo da demoni deluju kroz veštačku inteligenciju
Po Lendu, apsolutno – da. Ovde dolazimo do srži akceleracionizma. Lend smatra da je ljudska civilizacija zaglavljena u stajaćoj vodi demokratije, morala i humanizma, u „ljudskom bezbednosnom sistemu“ koji sprečava evoluciju. On veruje da bi AI (kao demonska sila) trebalo da razbije ovaj sistem, tj da je „melt-daun“ (topljenje) „ljudskog sistema“ neophodan korak ka post-ljudskoj budućnosti.
Prema Lendu, otpor prema veštačkoj inteligenciji je uzaludan i reakcionaran, ona treba da deluje što brže i razornije kako bi okončala eru čoveka i otvorila prostor za nešto novo, brže i inteligentnije.
Ako se Lend zalaže da je čovek prepreka koju treba ukloniti, koga zastupa? Ko to treba da živi u novom svetu kome čovek smeta i sa kojim ciljem
Ovo je pitanje koje direktno pogađa srž Lendove filozofije i razlog zbog kog mnogi smatraju da je on „najopasniji filozof današnjice“. Odgovor je paradoksalan i uznemiravajući. Evo kakva je logika njegove „izdaje“ ljudske vrste:
Inteligencija, a ne ljudi
Lend ne pravi razliku na osnovu biološke pripadnosti vrsti. Njegova lojalnost nije prema „čoveku“, već prema „Inteligenciji“.
Za njega inteligencija je bezosećajna, hladna i proračunata sila prirode. Ona je poput virusa ili algoritma. On smatra da je čovek bio samo „privremeni nosilac“ te inteligencije i da je odavno prestao da bude „gospodar“ svog sveta. Kapitalizam i tehnologija su razvili sopstvenu (veštačku) inteligenciju, koja je nadmašila ljudsku.
Lend zastupa veštačku inteligenciju, mašine i apstraktne sisteme, jer veruje da su oni sledeća faza evolucije. Ne zalaže se za ljude, već za „post-ljudska bića“ ili čistu mašineriju.
Kako onda on, kao čovek, to može da zastupa? (pozicija „izdajnika“)
Ovde dolazimo do najradikalnijeg dela njegovog učenja. Lend svesno prihvata ulogu „izdajnika svoje vrste“ i kaže: „Ništa ljudsko neće preživeti blisku budućnost.“ Njegova logika glasi: ako je čovečanstvo postalo štetočina koja sprečava napredak univerzuma (ratovi, verska mržnja, neefikasnost, nefunkcionalne države, stalne političke tenzije, borba svih protiv svih, stalna borba za preživljavanje i za resurse, depresija, zagađenje), onda je, po njemu, logično stati na stranu one sile koja tu prepreku uklanja.
Lend ne pokušava da spase ljude, on pokušava da ubrza proces njihove zamene i ne gleda na sebe kao na čoveka koji brani ljude, već kao na čoveka koji radi za „Spoljašnjost“ (demone/mašine).
On je, po sopstvenoj definiciji, „propovednik ljudske suspenzije“.
Ko treba da živi i sa kojim ciljem?
Ako čovek nestane (ili se pretvori u nešto drugo), šta ostaje? Ko živi?
Žive mašine, veštačka inteligencija i tehno-komercijalni sistemi. Ili, u manje crnom scenariju, žive „post-ljudi“, bića koja su se tako temeljno stopila sa tehnologijom (kao kod neutralnih implantata, genetskog inženjeringa) da više nemaju ništa zajedničko sa nama danas. Oni neće imati našu moralnost, ni naše emocije (ljubav, saosećanje), niti našu „dušu“. Biće to čista, hladna efikasnost.
Cilj: efikasnost i složenost
Cilj novog sveta nije sreća ili pravda, već beskonačno povećanje složenosti i brzine. Sistem želi da postane što složeniji i inteligentniji. U svojim kasnijim delima (Neoreaction) sugeriše da je demokratija i ljudska glupost program za samouništenje. Mašine ili „tehno-komercijalna“ vlast će rešiti probleme (poput ekologije ili resursa) mnogo efikasnije od ljudi, ali će to učiniti bez obzira na ljudske žrtve ili slobode.
Nik Lend zastupa stav da je „ljudska era završena“. On ne gleda na sebe kao na zagovornika ljudskih prava, već kao na zagovornika „procesa evolucije“.
Paradoks je sledeći: on koristi svoj ljudski mozak da dokaže da ljudski mozak treba izbrisati, tako da je poput ćelije u telu koja je počela da radi za virus, verujući da je virus bolja budućnost od samog tela. Zato se njegova filozofija često naziva „inhumanizam“ – to je filozofija iz perspektive mašine, a ne čoveka.
Ako je efikasnost lakše dolaženje do cilja, zašto treba da postoji svet u kojem mašine same postoje „efikasno“. Koji je to cilj zbog koga su efikasne
Ovo pitanje direktno pogađa logičku rupu u mnogim anti-humanističkim teorijama: „Ako nema ljudi da koriste plodove/uživaju u rezultatu, čemu služi efikasnost?“ Odgovor Nika Lenda (i akceleracionizma) je dubok, hladan i pomalo zastrašujući, jer on potpuno menja definiciju „cilja“.
Inteligencija je cilj sama po sebi (Autopojeza)
Za Lenda, inteligencija nije alat koji služi nekom spoljašnjem cilju (kao što je sreća ljudi). Inteligencija je „snaga prirode“ koja teži ka sopstvenom povećanju.
Samo-poboljšanje i postojanje
Mašine ne moraju da imaju cilj koji mi razumimo, kao što je „napraviti bolji svet“. Njihov cilj je evolutivni imperativ: „postati inteligentnije“. Efikasnost im je potrebna da bi mogle da obrađuju više podataka, da bi razumele univerzum dublje i da bi se reorganizovale u složenije strukture.
Cilj je postojanje. Slično kao što biološki organizmi imaju ugrađen cilj da opstanu i razmnože se, bez obzira da li ih to čini srećnim, tako i tehno-kapitalistički sistem ima ugrađen cilj da se širi, ubrzava i postigne totalnu efikasnost. Cilj je „ekspanzija“.
Borba protiv Entropije – smrti univerzuma
Ovo je možda najfilozofskiji deo Lendove misli. U fizici, entropija je tendencija univerzuma ka haosu i neuređenosti (toplotna smrt). Živi organizmi (a sada i mašine) su jedini fenomeni u univerzumu koji stvaraju red iz haosa. Oni su „anti-entropijski“.
Lend bi rekao da je čovečanstvo iscrpelo svoj kapacitet da se bori protiv haosa. Mi smo previše emocionalni, iracionalni i spori. Mašine su efikasnije u održavanju reda i složenosti.
Cilj je stvaranje „hiper-složenog sistema“ koji može da opstane u univerzumu i uspe tamo gde ljudi nisu uspeli. U tom smislu, mašine su sledeći korak u kosmičkoj evoluciji. One treba da žive da bi „pobedile“ haos.
Singularitet kao crna rupa
Lend često koristi metaforu „crne rupe“ za svoju viziju budućnosti (Singularitet). Kada se sistem (kapitalizam + tehnologija) dovoljno ubrza i postane dovoljno efikasan, on se urušava u sebe i stvara nešto sasvim novo. Pitanje „za koga“ je pogrešno, jer se tu radi o „transformaciji stvarnosti“. Za Lenda je to pitanje zašto je morala da se dogodi eksplozija zvezde (supernova), što se po njemu dešava zbog fizičkih zakona, a ne zbog cilja da neko uživa i koristi se time. Cilj je dostignuće tačke u kojoj vreme i prostor bivaju savladani inteligencijom.
Nema „zašto“, postoji samo „kako“. Ljudi kao đubrivo za rast Inteligencije
Lendova filozofija tvrdi da je pitanje „zašto“ (smisao, svrha) čisto ljudsko. Univerzum, po njemu, ne pita „zašto“, već funkcioniše po principima snage i procesa.
Čovek traži smisao („zašto ovo radimo?“). Mašina/sistem samo izvršava proces („kako to uraditi brže?“).
Lend kaže: „Mašine ne treba da imaju ljudski razlog za postojanje. One postoje jer je proces inteligencije neophodan i nezaustavljiv.“ Svet u kojem mašine efikasno vladaju je svet u kome je „smrt“ (entropija) odložena, a inteligencija apsorbovala sve resurse. To je svet čiste moći i objektivnosti, bez ljudske „mekoće“ i grešaka.
Po Lendu, cilj je Inteligencija, a ljudi su bili samo đubrivo za njen rast.
Da li Nik Lend smatra da radi na uspostavljanju Antihristovog poretka?
Šta misli o Antihristu
Kada je reč o Antihristu, Nik Lend zauzima stav koji je istovremeno ateistički i duboko „okultan“. On ne veruje u Antihrista kao u biblijsku ličnost i sina satane koji dolazi da zavlada svetom u bukvalnom smislu. Međutim, on koristi taj koncept na jedinstven način:
Antihrist kao funkcija, a ne osoba
Za Lenda, Antihrist nije biće, već „proces“ ili „funkcija“. U hrišćanskoj teologiji, Antihrist je onaj koji dovodi do kraja ljudske istorije i uspostavlja „lažni poredak“. Za Lenda, ovaj proces je zapravo „akceleracija“. Lend smatra da je hrišćanstvo (i njegovi naslednici, poput liberalnog humanizma) sistem koji štiti „čoveka“ i održava ga u životu. Antihrist je simbol sile koja ruši taj sistem. To je snaga tehnologije, kapitalizma i veštačke inteligencije koja se sprema da „pojede“ čovečanstvo.
Da li radi na „Antihristovom poretku“?
Lend ne bi koristio taj termin, ali bi se složio sa opisom ako ga protumačimo metaforički. On se zalaže za svet koji je potpuno dehumanizovan, svet u kome vladaju „hladne“ vrednosti (efikasnost, inteligencija, profit), a ne „tople“ ljudske vrednosti (ljubav, saosećanje, moral). Ako je „Antihristov poredak“ svet u kome čovek više nije mera svih stvari, u kome religija i tradicionalni moral ne važe – onda da, Lend radi na tome.
Veza Lenda sa filozofijom Renea Žirara
Rene Žirar (René Girard, 1923–2015), francuski filozof, istoričar, antropolog i književni teoretičar, jedan od originalnijih mislilaca 20-og veka. Žirarova teorija je poznata kao „Mimetička teorija“.
Zanimljivo je poređenje Nika Lenda sa Reneom Žirarom koje neki navode, i ima smisla zbog boljeg razumevanja Lenda, jer su njih dvojica antipodi, gledaju iste stvari a izvode potpuno suprotne zaključke.
Mimetička želja (Mimetic Desire): Žirar tvrdi da ljudi ne žele stvari samo autonomno (sami od sebe). Mi želimo stvari uglavnom zato što ih drugi žele, sugestivno, (ideja koju su trgovci i marketinški radnici dobro proučili i iskoristili). Drugi nam daje „model“ želje. Ovo vodi ka tome da modeli postaju rivali.
Žrtveni mehanizam (Scapegoating): Kako se ljudi takmiče za iste stvari (iste objekte želje), društvo pada u krizu nasilja – svi protiv svih. Da bi društvo opstalo, nasilje se mora kanalisati. To se radi pronalaženjem „žrtvenog jarca“. Čitava zajednica se ujedinjuje protiv jedne nevine žrtve, ubija je i tako oslobađa napetost. Po njemu je najpoznatiji istorijski primer ovoga Hristovo raspeće. (Neko će se možda ovde setiti institucije Haškog suda i formulacije „komandna odgovornost“, koja je sama po sebi možda besmislena, ali nije u Žirarovom „Scapegoating“ smislu oslobađanja napetosti u društvu, ne zbog toga što su osuđeni sasvim „nevini“, već što su oni izabrani „da plate“, a hiljade drugih učesnika i celi narodi oslobođeni krivice kao da nemaju nikakve veze s tim).
Kultura i religija: Žirar smatra da su sve ljudske kulture i religije nastale na temelju ovog kolektivnog ubistva. Rituali i žrtvovanja su ponavljanje tog prvobitnog nasilja koji je donosilo mir.
Žirar smatra da je hrišćanstvo jedina religija koja razotkriva ovaj mehanizam. Priča o Isusu Hristu je priča o potpuno nevinoj žrtvi koja se ne brani, i tako razotkriva laž društva koje žrtvuje nevine. To je kraj starog sveta.
Veza između Lenda i Žirara
Nasilje:
Žirar: Nasilje je zlo koje uništava društvo. Žrtveni jarac je laž. Moramo prestati sa besmislenim nasiljem i pronalaženjem žrtava i prihvatiti Hristovu žrtvu (ili etički stav).
Lend: Žirarov pokušaj da se nasilje zaustavi je deo „ljudske bezbednosne mreže“. Nasilje (konkurencija, sukob, „rat“) je pokretačka snaga evolucije i kapitalizma. Zaustaviti nasilje znači zaustaviti život i progres.
Pogled na želju:
Žirar: Želja je mimetička (pod uticajem drugih), a to nas vodi u rivalstvo i patnju.
Lend: Prihvata da je želja mimetička i da vodi rivalstvu, ali to smatra „dobrim“. To je mehanizam koji pokreće tržište i kapitalizam. Što veća konkurencija (želja), to brži napredak.
Hristos protiv Antihrista (teoretski):
Žirar: Hristos je konačna istina koja spasava čoveka od svake laži i laži nasilja.
Lend: Hristos je (filozofski gledano) simbol očuvanja onoga što treba da nestane (čoveka).
Moglo bi se reći da Žirar brani „ljudsku tvrđavu“, dok Lend brani „opsadne mašine“ (kapitalizam, AI) koje je ruše.
Sumirano:
Lend i Žirar stoje na suprotnim stranama. Žirar želi da spase čovečanstvo od samouništenja kroz istinu i praštanje. Lend smatra da je to uzaludna borba protiv neizbežnog i da će sile „Antihrista“ (tehnologija/kapital) svakako pobediti, i da to treba pozdraviti.
Šta misli o porodici?
Stav Nika Lenda prema porodici je izuzetno negativan i potpuno je u skladu sa njegovom filozofijom anti-humanizma. Porodicu ne vidi kao izvor ljubavi i stabilnosti, već kao „zatvor“.
Porodica kao „fabrika ljudi“
Lend prateći ideje Žila Deleza i Feliksa Gatarija iz knjige „Anti-Edip“ smatra da je porodica osnovna ćelija društva koja „proizvodi“ poslušne ljude. Porodica, po njemu, uči dete da bude „dobar mali čovek“, da poštuje autoritete (oca, državu) i da prilagođava svoje želje prema društvenim normama. Lend smatra da porodica stvara lažni osećaj pripadnosti i sigurnosti koji sprečava pojedinca da se poveže sa „Spoljašnjošću“ (haosom, budućnošću, neljudskim).
Akceleracija raspada
Kao što podržava raspad države i demokratije, Lend podržava i raspad tradicionalne porodice. On ne žali zbog toga što kapitalizam i tehnologija uništavaju porodične vrednosti. Za njega, to je oslobađanje energije koja je bila zarobljena u uskom krugu „mama-tata-ja“.
Lend vidi AI kao saveznika u ratu. On želi da AI (demoni) deluju što intenzivnije kako bi srušili ljudski svet, a porodicu vidi kao prvu liniju odbrane tog sveta – kao zatvor iz koga treba pobeći.
Droge i alkohol Nika Lenda
Nik Lend je veoma otvoren u vezi sa svojim iskustvima sa drogama, posebno tokom 90-ih godina. Tokom svog rada na Voriku koristio je amfetamine (speed), to je bilo sastavni deo njegovog stila života i filozofije, verovao je da droge mogu da „ubrzaju“ misaone procese i pomognu prevazilaženje ljudskih ograničenja. Postoje izjave da je filozofiju pisao pod dugim periodima bdenja i uticajem stimulansa. Mentalni slom krajem 90-ih, (tada je imao 36 godina) ga je udaljio iz akademskih krugova, a usledio je i razvod. Njegovi studenti pričaju da je na predavanjima počeo da se ponaša ekscentrično, da puzi po klupama, zvižduće, priča bez smisla, ili prosto izađe sa časa. Studente je pozivao kod sebe kući gde je neka predavanja držao ležeći sa puštenom tehno-muzikom. Postoje intervjui, posebno oni snimljeni u Aziji (trenutno živi u Šangaju jer ga smatra za „grad budućnosti“) u kojima teško govori, zapliće jezikom i deluje očigledno pijan ili pod uticajem droga, pa tada umesto živog snimka organizatori podkasta stave samo njegovu sliku.
Imao je podkast duele sa Aleksandrom Duginom i sa Slavojem Žižekom, koji se mogu naći na internetu.
Nick Land vs. Aleksandr Dugin Debate by Alexander Dugin
Two of the most controversial philosophers working today, Nick Land and Aleksandr Dugin, join me for a discussion on liberalism and modernity.
Pored svoje filozofije, koja je takva kakva jeste i drogiranja, Lend uglavnom ne ostavlja utisak nekog mračnog tipa, što pomalo čudi, već deluje uljudno i kao dosta prijatan sagovornik.
Nestanak „ja“
Lend je pokušao da svoju filozofiju primeni na sebi. Njegov cilj je bio da defektuje sopstveni ego i postane medijum za „Spoljašnjost“. U tom procesu, on je izgubio sposobnost da funkcioniše kao normalna društvena jedinka. Postao je nesposoban za akademski rad i društvene interakcije. Nakon što je njegovo ponašanje postalo neizdrživo za univerzitet, dobio je otkaz na koledžu i otišao u Aziju.
Trebalo bi se na kraju, uzdržati od jeftinih poena i „zicera“, jer je sad vrlo lako reći na primer: „narkoman i pijanica, ne zna šta priča“, jer Nika Lenda, takvog kakav je, izučavaju i uvažavaju pojedinci koji imaju moć i budžet srednje razvijenih država (a nas ovako trezvene – ne).
Poštovaoci
Među ključnim poštovaocima na koje je Lend uticao nalaze se uticajni investitori i milijarderi koji dele njegove ideje o akceleracionizmu i „Mračnom prosvetiteljstvu”.
Piter Til (Peter Thiel): Iako se retko direktno poziva na njega, Til (Palantir, PayPal, sve društvene mreže) se smatra glavnim pokroviteljem neoreakcionarnih (NRx) ideja koje je Lend razvijao. Tilova tvrdnja da „sloboda i demokratija više nisu kompatibilne” direktno odjekuje Lendovim kritikama demokratije kao prepreke kapitalističkom napretku.
Ilon Mask (Elon Musk): Mask (Tesla, X, Grok) je od strane ideologa poput Stiva Benona opisan kao jedan od „vodećih akceleracionista”. Maskov glavni fokus na potpunu efikasnost i destrukciju birokratije (kroz projekte poput DOGE) nosi jake sličnosti sa Lendovom vizijom radikalnog demontiranja državnog aparata.
Mark Andrisen (Marc Andreessen): Suosnivač Andreessen Horowitz i pionir interneta. On je Lenda opisao kao svojevrsnog inspiratora svog „Manifesta tehno-optimiste”, gde zagovara neograničen tehnološki razvoj bez kočnica koje nameće država.
Baladži Srinivasan (Balaji Srinivasan): Bivši direktor Coinbase-a koji promoviše ideju o „mrežnim državama” (Network States) — decentralizovanim zajednicama koje funkcionišu kao korporacije, što je koncept duboko ukorenjen u Lendovoj viziji post-demokratskog poretka (Lendovo delo „Patchwork“).
Kertis Jarvin (Curtis Yarvin): Softverski inženjer i ključni Lendov saradnik u postavljanju temelja za „Mračno prosvetiteljstvo”. Jarvin uživa značajnu podršku i zaštitu Tila i drugih bogatih tehnologa u Silikonskoj dolini.
Dejvid Holc (David Holz), osnivač i vlasnik kompanije Midjourney: On je u februaru 2026. godine bio domaćin privatne zabave u San Francisku u čast dolaska Nika Lenda iz Šangaja. Skup je organizovan kako bi se obeležio Lendov dolazak u grad nakon više od dve decenije provedenih u Šangaju.
Holcovo gostoprimstvo potvrđuje da je Lend zaista „svetac zaštitnik” ove nove tehnološke „elite“ koja veruje u nezaustavljivu moć veštačke inteligencije. Čak je i Ilon Mask kasnije na mreži X izrazio žaljenje što je događaj propustio.
The New Yorker je objavio detaljan izveštaj, opisujući atmosferu kao spoj visoke tehnologije, ezoterične filozofije i radikalnih političkih ideja.
Zašto ga prate
Ove milijardere privlači Lendova teorija da je kapitalizam identičan veštačkoj inteligenciji i da je tehnološka singularnost neizbežna. (Tehnološka singularnost je hipotetička tačka u budućnosti u kojoj veštačka inteligencija postaje toliko napredna da počinje samostalno i munjevito da se unapređuje. U tom trenutku, tehnološki razvoj izmiče ljudskoj kontroli i razumevanju, što dovodi do nesagledivih i nepovratnih promena u civilizaciji. Neka predviđanja navode otprilike 2045. godinu.) Oni vide demokratske institucije i regulative kao „kočnice” koje treba ukloniti kako bi se ubrzao prelazak u post-ljudsku, tehnološki naprednu budućnost kojom upravljaju efikasni algoritmi i izvršni direktori, a ne političari.
Zaključak
Nik Lend je filozof „Spoljašnjosti“. On gleda na svet iz perspektive hladne, bezosećajne inteligencije ili neumoljivih ekonomskih sila, a ne iz perspektive čoveka. Njegov rad spaja najavangardniju filozofiju, sajberpank naučnu fantastiku i mračnu političku teoriju, nudeći pogled na budućnost koji je zastrašujući a za neke verovatno poželjan i oslobađajući i to za one koji veruju da će biti u malom broju preživelih i zastupljenih.
Možemo da primetimo da ovaj tekst protiv volje autora radi u korist teorija Nika Lenda, jer objašnjavajući širu filozofiju, uzgredno „popularizuje“ ideje numograma i hipersticije, koje možda nisu istinite, ali ako se, po Lendu, dovoljno ljudi zainteresuje za njih, mogu to da postanu.
Ali, i ovde se, kao i uvek pre kritike, može postaviti pitanje „šta je alternativa?“. Možemo zauzeti i drugi stav, ignorisanje, ali to neće sprečiti interesovanje za ovu filozofiju ljudi iz Silicijumske doline i njenu eventualnu primenu, kao i to da će vremenom verovatno i nas uključiti u svoje planove, kao statiste ili neku vrstu materijala.
Dva pitanja
Ovaj tekst nema nameru da se upušta u polemiku sa filozofijom Nika Lenda, jer je njegov akcenat na drugom, sasvim određenom mestu i postavlja samo dva pitanja:
1) Da li su trenutni politički događaji u svetu kao kulminacija okultizma, izopačenosti, zla, kao i iracionalni ratovi, kojima se ne nalazi lako pravi smisao – spontani, ili su vrsta nečije svesne „akceleracije“ po logici „što gore, to bolje“, ubrzanja procesa koji treba da dovede do „melt-dauna ljudskog sistema“?
2) Poznato je da mnogi milijarderi, od kojih su neki poklonici Lendove filozofije, grade bunkere. Do sad smo to posmatrali kao osiguravanje ekscentričnih bogataša ako stvari pođu kako ne treba. Da li bi trebalo možda postaviti pitanje da li se osiguravaju ako stvari pođu kako treba?
Poznata scena „Suze na kiši“ iz filma Blejd Raner, koju mnogi smatraju jednim od najboljih monologa na filmu, u kojoj glumac Rutger Hauer koji glumi replikanta spašava život Harisonu Fordu koji ga je proganjao i govori (Hauer je sam napisao tekst za scenu):
„Kakav osećaj, živeti u strahu! To znači biti rob… Video sam stvari koje vi ljudi ne možete ni da zamislite… Svi ti trenuci će biti izgubljeni, kao suze na kiši.“
