Vašington uporno traži brzo rešenje, neku prečicu koja bi promenila tok stvari preko noći. Ali kako upozoravaju pojedini analitičari, takav pristup već sada pokazuje ozbiljne pukotine.

U centru te procene nalazi se Iran, zemlja koja, prema rečima bivšeg savetnika Pentagona i penzionisanog pukovnika Daglasa Mekgregora, nema nameru da popusti pod pritiskom, bez obzira na formu tog pritiska.

Mekgregor je, govoreći na Jutjub kanalu Danijela Dejvisa, vrlo direktno postavio stvari: Iran neće kapitulirati. Nije to, kako kaže, pitanje trenutne taktike ili jednog poteza, već dublje strateške postavke.

Pritisci, vojne operacije, pa čak i simbolične demonstracije sile – ništa od toga, po njegovoj proceni, neće dovesti do željenog ishoda za Vašington.

Ipak, američka politika, dodaje, nastavlja da traži „trik“ koji bi doneo brzu i odlučujuću pobedu. Problem je, tvrdi on, što je sama ta ideja unapred osuđena na neuspeh.

U tom kontekstu, Iran se ne posmatra samo kao protivnik, već kao čvorište šire geopolitičke slagalice. Pokušaj da se Iran slomi zato što odbija uslove Sjedinjenih Država, kako Mekgregor ocenjuje, ne samo da je pogrešan već i duboko neracionalan.

I tu se stvari dodatno komplikuju. Jer Teheran, prema njegovim rečima, nije u slabijoj poziciji kako se to dugo predstavljalo u Vašingtonu.

Naprotiv, Iran danas ima širi krug podrške nego što se često priznaje. Rusija, Kina i niz drugih aktera imaju jasan interes da Iran opstane i ojača.

Ne samo zbog političke ravnoteže, već i zbog konkretnih strateških tačaka, među kojima se posebno izdvaja Ormuski moreuz. Upravo tu, kako navodi Mekgregor, Iran dobija dodatnu težinu kao potencijalni partner u budućim aranžmanima koji prevazilaze regionalne okvire.

Zanimljivo je kako se u američkim krugovima i dalje, makar delimično, računa na scenario brzog sloma, kao da se traži formula koja bi preokrenula realnost na terenu.

Međutim, kako primećuju sagovornici iz bezbednosnih struktura, takav način razmišljanja često zanemaruje dugoročne procese i savezništva koja se ne vide na prvi pogled.

Iran, u toj slici, više nije izolovana tačka pritiska, već deo šire mreže interesa. I upravo to menja računicu.

Ako se uzme u obzir da veliki globalni igrači vide korist u njegovom opstanku, onda svaka strategija koja polazi od brzog slamanja deluje, u najmanju ruku, neusklađeno sa realnim odnosima snaga.

Na kraju, ostaje otvoreno pitanje da li će Vašington nastaviti da traži „brzu pobedu“ ili će morati da redefiniše pristup prema Iranu. Jer kako stvari sada stoje, Iran ne deluje kao akter koji će odustati – a svet oko njega sve manje liči na teren na kojem se odluke donose jednostrano.

Izvor: webtribune

Oznake: Iran, Kina, Rusija, SAD