Pročitaj mi članakSAD tvrde da će pokrenuti nove razorne napade na Iran ako ne pristane na dogovor. Ali, Amerikanci su već izveli preko 13.500 udara na tu zemlju, a nisu ostvarili ni jedan od svojih glavnih ciljeva.
Ako kroz dve-tri nedelje krenu na iranske elektrane i mostove, to će biti neka vrsta poslednjeg metka na principu: „Pucaćemo, možda će se Iran slomiti“. Ali, Iran neće odustati.
Iran se spremao za ovakav rat iscrpljivanja. U tome je dosad koristio nekoliko taktika.
Prvo, sakrio je sve svoje resurse pod zemljom i ispod stena. Tamo je iskopao tunele, protiv kojih je američko oružje neefikasno. SAD takođe nisu u stanju da unište skrivena mesta sa kojih Iranci lansiraju svoje balističke rakete.
Drugo, Iran je uništio sistem protivvazdušne i raketne odbrane Izraela i američki u zemljama Persijskog zaliva. Štaviše, tako selektivno da su SAD morale da koriste avione E-3 AVAKS, od kojih su dva uništena direktno na aerodromu.
Otada SAD detektuju iranske rakete u vazduhu, ali ne mogu da `vide` odakle su lansirane. Takvo detektovanje ne dovodi uvek do brzog aktiviranja sistema protivvazdušne odbrane, njenog prevođenja iz režima pripravnosti u borbeni režim, tako da propušta udare.
SAD smatraju da Rusija predaje obaveštajne podatke Iranu i zato su zabranile svojim kompanijama da prodaju satelitske snimke bilo kome.
Sve u svemu, situacija SAD je očajna. Ipak, prebacuju na Bliski istok sve nove trupe za moguću kopnenu operaciju. Ali, te snage mogu biti dovoljne samo za zauzimanje nekih mostobrana.
Tamo kao da rezonuju: „Zauzećemo ostrvo Hark, a Iran će pasti na kolena.“ Ali, Iran im govori: „Čekamo vas već dugo.“
Pripremili su se i za novu fazu sukoba.
Indikativno je da ni posle tolikih amričkih i izraelskih udara po Iranu još nigde nisu objavljeni snimci uništenja njegovih oklopnih i artiljerijskih jedinica. Nije bilo ni izveštaja o rušenju kasarni ili masovnim žrtvama među iranskim vojnicima. Čini se kao da je iranska vojska nestala. Najverovatnije je u onim istim skloništima, spremna da dočeka Amerikance koji krenu u kopnenu operaciju.
Iz Tel Aviva i Vašingtona se tvrdi da Iranu ponestaju rakete. To nije istina. Iran deluje inteligentno. U početku je koristio stare raketne sisteme i dronove Šahed da bi oslabio američku protivvazdušnu odbranu. Konkretno, Iran je postao prva zemlja koja je uništila šest baterija američkog protivraketnog sistema THAAD. A kada više ništa nije moglo da ga zaustavi, počeo je da lansira superteške i teške rakete kako bi sistematski uništio američku vojnu imovinu u regionu i izvodio precizne udare protiv Izraela.
Zemlje Persijskog zaliva igraju dvostruku igru. Govore o pridruživanju operaciji protiv Irana, a u stvarnosti pregovaraju sa nekim evropskim zemljama o formiranju koalicije koja bi se dogovorila sa Iranom o mirovnom sporazumu.
Američka vojna operacija je propala. Sada moraju da razmisle kako da izađu iz sukoba.
Situacija izgleda katastrofalno za SAD, pogotovo na planu proizvodnje oružja. S obzirom na njihov ozbiljan nedostatak raketa.
Ako krenu u kopnenu operaciju, Amerikanci mogu napraviti jedan ili dva mostobrana koji bi postali masovna grobnica za brojne američke jedinice. Verujem da bi njihov kontingent od 60.000 vojnika mogao pretrpeti do 50% žrtava.
Zašto bi Tramp želeo tako krvavu žrtvu?
Možda da bi mu bila opravdanje za razorni udar taktičkim nuklearnim oružjem.
U Pentagonu se diskutuje o tome. Neki generali i admirali su protiv. Neki su to već platili svojim smenama. A sada traže nekoga ko će pritisnuti crveno dugme kada Tramp to zatraži.
Situacija je, uprkos započetim pregovorima, kritična jer SAD mogu poći na dalju eskalaciju, verujući da će Iran popustiti.
Tramp bi opet mogao da proglasi pobedu.
A pitanje je kolika će biti cena njegove Pirove pobede za SAD i globalnu ekonomiju.
Posledice će biti dugotrajne i bolne.
Tramp bi mogao i otići. Tako što bi zalupio vrata i ostavio sve uništeno, odlažući sukob dok SAD ne prikupe snagu da pokušaju ponovo.
Naravno, najbolje bi bilo da se sukob okonča mirovnim sporazumom. Pitanje je kakav bi to mir bio.
Pogotovo što Izrael može Trampu udariti s leđa.
Izraelu je potrebno da Iran bude toliko uništen da, ako SAD odu, ne može da ga napadne. A to je nerealno, jer iranski raketni potencijal nije uništen masivnim vazdušnim napadom.
SAD više ne mogu da se bore. Nestaje im raketa, a njihova protivvazdušna odbrana je iscrpljena. Moraju da odu, inače će se globalna ekonomija srušiti. SAD su previše vezane za finansijske transakcije, a sada čak napuštaju i dolar kao rezervnu valutu. U tom kontekstu, sve Trampove odluke su loše. I koštaće ga ili političke karijere ili fizičke bezbednosti.
Ako sukob eskalira u produženu fazu kao u Gazi, to će samo pogoršati stvari za SAD.
Verujem da će mu Kongres 28. aprila uskratiti mandat za vođenje rata bez saglasnosti kongresne većine.
Ili će sam Tramp podneti ostavku, ili će mu biti zakonski zabranjeno vođenje rata.
Naša Specijalna vojna operacija i rat protiv Irana pokazali su da sistem protivvazdušne odbrane mora biti univerzalan i selektivan. Slojeviti PVO sistem mora biti stvoren ne samo duž granice već i oko industrijskih centara. Mora se formirati kontinualno radarsko polje kako bi se otkrivali dronovi koji napadaju.
Budžet Pentagona za 2027. godinu, koji će iznositi 1,5 bilion dolara, uključuje finansiranje proizvodnje velikog broja dronova. Čak se navodi da brigade i divizije treba da imaju po hiljadu dronova. To znači da bismo tokom borbenih dejstava u punom obimu, imali posla sa desetinama hiljada dronova.
Nema smisla stvarati PVO-sistem samo protiv dronova – to je kao borba sa vetrenjačama.
