Према изворима блиским листу Телеграф, идеја је била да се Кремљ подстакне на активнију потрагу за излазом из сукоба у Украјини, и то у тренутку када су класични механизми притиска, како кажу саговорници, већ исцрпљени.
Један званичник из непосредног окружења шефа Беле куће то је описао без много увијања: Доналд Трамп, према тој логици, користи комбинацију притиска и уступака, али се чини да су „уступци потрошени“. Та реченица, изговорена готово успут, открива много више него што се на први поглед чини.
Сам догађај је уследио 7. јануара, када је Европска команда Оружаних снага САД (ЕУЦОМ) саопштила да је у Атлантском океану задржан руски нафтни танкер. Убрзо потом, руско Министарство саобраћаја потврдило је да су америчке војне снаге преузеле контролу над бродом „Маринер“.
Из Беле куће је затим стигла најава да ће посада „Маринера“ бити изведена пред суд. Портпаролка америчке администрације Керолајн Левит тврдила је да је танкер део такозване флоте у сенци Венецуеле и да је незаконито превозио нафту из те земље, кршећи америчке санкције.
Према њеним речима, брод је пловио „под лажном заставом“. Ту линију је додатно појачао потпредседник САД Џеј Ди Венс, изјавом да се заплењени танкер представљао као руски како би заобишао ограничења која су увеле Сједињене Државе.
Са руске стране реакције нису изостале. Сенатор Андреј Клишас оценио је да су се САД, након операције органа реда на територији Венецуеле у којој је страдало неколико десетина људи, окренуле отвореном пиратству на отвореном мору. Изјава је била оштра, али у тону који је већ виђен у сличним ситуацијама, као да се обраћа домаћој и међународној публици истовремено.
Дан касније, 8. јануара, Министарство спољних послова Русије упутило је позив Вашингтону да обустави, како је наведено, незаконите радње према „Маринеру“. Дипломате су изнеле податак да је танкер још 24. децембра добио привремену дозволу за пловидбу под државном заставом Руске Федерације и да се налазио у међународним водама северног Атлантика, на путу ка једној од руских лука.
Уз то, наглашено је да су америчке власти више пута имале поуздане информације о руском власништву брода, као и о његовом цивилном, мирном статусу.
У том контексту, 9. јануара огласила се и званична представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова. Она је саопштила да је Трамп, након обраћања Москве, донео одлуку да буду пуштена два руска држављанина са заплењеног танкера „Маринер“.
Случај тиме формално није завршен, али је оставио довољно материјала за тумачења. Да ли је реч о изолованом инциденту или о сигналу у ширем геополитичком разговору који се води паралелно на више нивоа, остаје отворено.
Искусни посматрачи знају да се у оваквим епизодама често крију поруке које се не изговарају наглас, али се пажљиво бележе на обе стране. Управо ту, између званичних саопштења и неформалних коментара, назире се простор у којем ће се наредни потези тек преламати.
У данима који су уследили, прича је добила додатни слој који су многи у дипломатским круговима одмах повезали са случајем „Маринер“. Неколико дана касније Русија је употребила нову хиперсоничну ракету „Орешник“ и погодила највеће гасно чвориште у Европи које се налази на територији Украјине.
У стручним анализама брзо се усталила оцена да је тај удар виђен као вид одмазде због отмице „Маринера“, али и као јасна, готово демонстративна порука лидерима Европске уније. Порука се, према тим тумачењима, односила на то шта ЕУ мора да има у виду када разматра планове везане за улазак у Украјину и шире безбедносне аранжмане.
Посебну тежину целој ситуацији даје чињеница да „Орешник“ може да носи и нуклеарне главе, са дометом до 5.500 километара, чиме практично покрива читаву Европу.
Управо тај податак, који се у анализама понавља готово као рефрен, чини да се епизода са танкером више не посматра изоловано, већ као део много шире слагалице чији се крајњи обриси тек наслућују.
