Ускоро истиче друга мера кућног притвора професору Грађевинског факултета Милану Спремићу, једном од осумњичених у случају трагедије на железничкој станици у Новом Саду, у којој је страдало 16 људи. Спремић је, иако према мишљењу већег дела стручне јавности никада није требало да буде међу оптуженима, провео више од шест месеци у притвору и исто толико у кућном притвору – док се, паралелно, најодговорнији налазе на слободи.

Због тога расте уверење да се терет трагедије несразмерно и неправедно обрушава управо на њега.

Оптужница и спорна улога професора Спремића

Више јавно тужилаштво у Новом Саду терети Спремића као лице задужено за пројектовање, али његова одбрана, као и већина колега са Грађевинског факултета, тврде да он није био пројектант, нити је надстрешница била у било каквој надлежности његовог посла.

Док његова друга мера кућног притвора истиче, из стручних кругова све гласније се истиче:

– да Спремић није могао да спречи трагедију,
– да није имао увид у део пројекта који је касније довео до урушавања,
– да се данас на њега пребацује кривица за радове са којима није имао везе.

Истовремено, првооптужени – углавном државни функционери и одговорна лица у приватним фирмама – налазе се у много повољнијем положају. То отвара питања селективне правде и стварне воље институција да случај буде расветљен до краја.

„Нисмо једнаки пред законом“ – адвокат Јован Рајић

Адвокат Јован Рајић истиче да се на примеру професора Спремића најбоље види неједнак поступак према окривљенима:

„Најбоље се види како неки нису једнаки – неки су једнакији од других. Сетите се колико је Горан Весић био у притвору – два пута по два и по дана. Како је било са Томиславом Момировићем? Сада имамо и пример Николе Селаковића, који долази на саслушање у ЈТОК ноћу, кад ’нема паметнијег посла‘.“

Рајић додаје да се Спремићу суди као неком ко је раније прекршио прописе, иако за то не постоји ниједан траг, док су други окривљени били у још повољнијој позицији – неки чак ниједном нису били у притвору.

Шта кажу документа и струка?

Према вештачењима и документацији:

– Спремић није радио техничку контролу пројекта, већ стручну контролу идејног пројекта,
– у тој фази нису били предвиђени радови на надстрешници,
– надстрешница није била у његовом опсегу посла,
– одлуку о прихватању пројекта није донео он, већ Републичка ревизиона комисија.

Адвокат Владимир Бељански раније је истакао:

„Професор Спремић није могао бити одговоран за било шта у вези са надстрешницом јер она није била предмет његове контроле. Он се бавио искључиво фасадном риглом и конструкцијом прозора која је и данас потпуно стабилна.“

Бељански је додао да је део окривљених био притиснут да прихвати кућни притвор у замену за одрицање од инжењерске лиценце – што је Спремић одбио као понижавајуће и незаконито.

Глас струке: „Надстрешница није била део пројекта који је он контролисао“

Доценткиња Грађевинског факултета Сања Фриц нагласила је:

– да је Спремић радио стручну контролу идејног пројекта,
– да је надстрешница потпуно изван тог пројекта,
– да он није био одговорно лице у ревизионој комисији.

Грађевински факултет Универзитета у Београду оштро је одбацио његову кривицу, објаснивши да је идејни пројекат:

– најнижи ниво документације,
– не омогућава издавање грађевинске дозволе,
– не обухвата радове на надстрешници,
– није могао указати на опасност коју Спремић није могао ни да предвиди.

Док професор Милан Спремић проводи скоро годину дана у притворским мерама, а они на врху хијерархије остају недодирљиви – расте сумња јавности да је у Србији на делу селективна правда.

Уместо да институције трагају за стварним одговорнима за смрт 16 људи, чини се да се најлакше удари управо на човека који – према наводима стручњака – није имао никакве везе са падом надстрешнице.

Ознаке: затвор, кућни притвор, настрешница, проф спремић