Поређење са другим земљама открива размере проблема. Док Србија модернизацију постојеће пруге плаћа чак и више него изградњу нове, Египат гради преко 2.000 километара савремене железничке мреже, са брзинама до 250 километара на сат, десетинама нових станица, возовима и дугорочним одржавањем – и то по знатно нижој цени по километру.
Након корекција, цена изградње у Египту износи око 6,85 милиона долара по километру, док Србија реконструкцију пруге Нови Сад–Келебија плаћа чак 12,3 милиона долара по километру. Дакле, Србија плаћа скоро дупло више – за технички једноставнији пројекат.
Разлика није само у бројкама, већ у суштини. Египат добија комплетан систем – нову инфраструктуру, возни парк, одржавање и развој домаћег знања. Србија добија делимичну модернизацију, без јасне стратегије, без системског трансфера технологије и без изградње сопствених капацитета.
Управо у томе лежи кључни проблем. Док озбиљне државе улажу у будућност, Србија улаже у импровизацију.
Пројекат модернизације пруге Београд–Келебија финансира се комбинацијом кредита и буџетских средстава, али уз бројне спорне елементе. Према доступним подацима, студије су прилагођаване политичким одлукама, а не обрнуто. Уместо оптималне брзине од 160 километара на сат, изабрана је скупља варијанта од 200 километара, која доноси минималну уштеду у времену, али значајно повећава цену.
Укупна вредност деонице од Новог Сада до Келебије већ сада износи 1,33 милијарде долара, а уз додатне радове и трошкове та цифра наставља да расте. У њу нису урачунати ни губици због нефункционалне станице у Новом Саду, који се мере милионима евра.
Све то води ка једном неизбежном закључку – цена коју грађани плаћају не одражава реалну вредност пројекта.
Стручњаци указују да оваква разлика може бити последица комбинације корупције, недостатка конкуренције и нетранспарентних уговора. Када изостану јавни тендери и независна контрола, инфраструктура престаје да буде развојни инструмент и постаје средство политичког профита.
Уместо дугорочне стратегије, Србија гради фрагменте система. Деонице се реализују без континуитета, мењају се партнери, модели финансирања и техничка решења. Такав приступ не само да повећава цену, већ дугорочно угрожава развој земље.
Трагедија у Новом Саду зато није само несрећан случај. Она је, како упозоравају аутори анализе, коначни рачун једног система у коме се јавни новац претвара у провизије, а безбедност у споредну ствар.
Када модернизација старе пруге кошта више него изградња нове железничке мреже, онда је јасно да грађани не плаћају инфраструктуру – већ последице лошег управљања.
Или, како сликовито кажу аутори: Србија је купила таљиге по цени фијакера.
