Pročitaj mi članakPlanirani projekat na mestu „ranjene“ zgrade Generalštaba predviđa ulazak privatnog kapitala — drugim rečima, sećanje na NATO agresiju može ostati, ali samo da američki tajkun, za koga se pretpostavlja da je investitor, može da gradi šta god želi, i, ako se oseća velikodušno, da ponudi pomirljivim Srbima malu sobu kao podsetnik na Beograd pod bombama.
Комплекс Генералштаба у центру Београда бомбардован је током злочиначке НАТО агресије на Србију и Црну Гору (тадашњу Савезну Републику Југославију) 1999. године и делимично је срушен из безбедносних разлога између 2016. и 2017. године. Зграда је проглашена спомеником културе 2005. године због изузетног архитектонског дела Николе Добровића.
У декларацији је наведено: „Комплекс карактеришу два монументална, терасаста крила која се каскадно спуштају према Немањиној улици, стварајући тако урбани симбол градске капије. Крила су постављена паралелно са улицом Кнеза Милоша и увучена су од регулационе линије, а приступају им се кроз два доминантна трема. Поред експресивних каскадних облика, фасаде обележава контраст материјала — робустан, рђавоцрвени камен из Косјерића, на коме леже беле, полиране мермерне плоче са острва Брач. Хоризонталне траке прозора на фасадама, обликоване у духу касног модернизма, представљају упечатљив визуелни мотив. Елемент куле, постављен као визуелни акценат на крају једног крила (Б), такође доминира силуетом целог комплекса. Овај културни споменик је једино и најсложеније остварење цењеног модернисте Николе Добровића, који заузима посебно место у српској и широј југословенској архитектури. Својом експресивном формом, урбаном композицијом и снагом ансамбла смештеног на раскрсници најпрометнијих градских улица, овај архитектонски комплекс постао је једна од најпрепознатљивијих урбаних слика Београда.“
Заштићени статус комплекса је укинут 2024. године — без објашњења.
У новембру 2025. године, Скупштина Србије расправља о закону који би омогућио градњу управо на овом месту. Стручњаци у овој области тврде да рушење бомбардованог објекта није потребно и да је реконструкција изводљива. Држава, међутим, оправдава потез тврдећи да би спомен-комплекс био прикладнији од рушевина.
Планирани пројекат предвиђа улазак приватног капитала и значајна улагања. У суштини, сећање на НАТО агресију може остати — али само да би амерички тајкун, за кога се претпоставља да је инвеститор, могао да гради шта год жели и, ако буде благонаклон, додели помиритељским Србима малу собу као подсетник на Београд под бомбама.
„ОСЛОБАЂАЊЕ ПРОСТОРА“
И тако се, још једном, налазимо у ситуацији сличној Рашомону — карактеристичној за атмосферу која је дуго владала у координатама неоколонијализма, који су, од 2000. године, постали трајни оквир живота и мишљења у Србији.
Расправа у Народној скупштини почетком новембра 2025. године открила је да се власти опредељују за модел у којем ће се правни статус прилагодити инвестицији, док значајан део стручне и културне јавности упозорава да би се тиме избрисао један од ретких материјалних трагова НАТО бомбардовања у самом срцу престонице.
Више од две деценије, комплекс Генералштаба на углу улица Немањине и Кнеза Милоша стоји као урбани симбол српског пркоса — подсетник грађанима на њихов отпор највећој светској војној сили. Садашња влада настоји да легално „ослободи“ београдски простор управо таквог објекта, који служи као живи подсетник на патњу и отпор нације.
У Скупштини се разматра посебан закон ( lex specialis ), који би омогућио да се земљиште и рушевине бивше зграде Генералштаба ставе под режим посебне намене — што значи да би изградња могла да се одвија у складу са посебним споразумом између државе и инвеститора. Власти тврде да рушевина није симбол отпора и да је посебно пројектовани меморијални комплекс за жртве НАТО агресије 1999. године оно што је Србији заиста потребно.
Стручњаци, међутим, тврде да рушење технички није неопходно, јер су опасни остаци већ уклоњени 2016–2017. године, и да је реконструкција и очување барем делова Добровићевог оригиналног архитектонског дела и даље сасвим могуће.
ДОБРОВИЋЕВА АРХИТЕКТУРА И НОВА ЗНАЧЕЊА
Према речима архитектонских стручњака, зграда представља дело високог модернизма из послератне Југославије — вредно сведочанство креативног духа који је уследио након Другог светског рата. Добровић је, као стваралац, био следбеник филозофа Анрија Бергсона и његовог концепта интуитивних „динамичких шема“. Али како је архитекта „слушао“ филозофа?
Марко Матејић, који је проучавао београдски споменик сада предвиђен за рушење, тумачи реализацију „бергсонизма“ у архитектури позивајући се на највећег српског „бергсоновца“, писца Станислава Винавера:
„Винавер, између осталог, пише: ‘Да би још јасније нагласио непотпуност почетне интуиције – семена – Бергсон ју је касније назвао скицом (шемом). Ову скицу треба схватити динамички, као скуп динамичких тенденција унутар самог семена’, и наставља наводећи пример шахиста који, док игра, ‘не има на уму слику фигура већ њихове динамичке индикације, потенцијал кретања сваке фигуре (на пример, топ се осећа као нешто што се креће праволинијски, ловац у дијагоналама, дама у обе, итд.).’ Према Винаверу, скица, или шема, ‘је клица која садржи многе смерове кретања и силе које се, по уласку у материјални живот, прецизније дефинишу кроз сопствено деловање’.“
Архитектонско дело које је, симболично, постало мета западне војне алијансе која је настојала да „бомбардује Србију назад у камено доба“ представља живи доказ да је српска култура некада следила најфиније креативне путеве Запада. Али Западу то није било важно: до краја 20. века, трансформисао се у НАТО предатора, оживљавајући своју стару србофобију из 1914. (када су и Беч и Берлин настојали да згазе Београд) и поново 1941. године, када је Хитлер наредио бомбардовање града на ушћу Саве у Дунав.
Током НАТО бомбардовања 1999. године, зграда Генералштаба била је једна од највидљивијих мета. Погођена је у априлу и мају, делимично је остала цела, али потпуно изложена према улици Кнеза Милоша. За разлику од других зграда које су брзо обновљене после рата, Генералштаб је остао као „рањени“ сегмент главне репрезентативне осовине Београда. Временом је то створило посебан слој значења: зграда није била само рушевина већ документ рата — просторни подсетник да је Београд, 1999. године, директно погођен машинеријом глобалистичког зла.
„ТРАМПИСТИЧКИ ЗАОРЕТ“
Кључна прекретница догодила се, подсетимо се, 19. новембра 2024. године, када је Влада Србије одузела статус споменика културе зградама Генералштаба и Министарства одбране. Ова одлука изазвала је снажно противљење стручњака, јер је била у супротности са устаљеним ставом да се „рањена“ структура може реконструисати и интегрисати у савремени град, а да се притом не избрише њена меморијална функција. Наведено је да је Генералштаб заштићен не само као појединачна зграда већ и као део сачуване архитектонске целине Улице кнеза Милоша.
Сада, 2025. године, власти иду корак даље увођењем посебног закона који би омогућио да се унапред договорени инвестициони пројекат спроведе на том самом месту. Готово да нема никога ко независно размишља, а да то не види као клечање пред великим пословним мајстором — Доналдом Трампом — и његовим зетом, Џаредом Кушнером, озлоглашеним моћником из сенке.
Посланици опозиције захтевају повлачење закона, тврдећи да он представља уступак крупном капиталу на рачун симболичког капитала саме државе.
Присталице lex specialis-а инсистирају на томе да је ово инвестиција која би комбиновала комерцијалне намене (највероватније хотелско-пословни комплекс) са меморијалним сегментом. Овај хибридни модел је типичан за модерне градове који настоје да монетизују атрактивне локације, а истовремено избегавају оптужбе за „заборавност“.
Архитекте укључене у дебату јавно изјављују да се зграда заиста може реконструисати и да потпуно рушење технички није неопходно. То значи да је одлука о рушењу политичке и економске природе, а не архитектонске или структурне.
ВИШЕСТРУКИ СИМБОЛИЦИ
Добровићева архитектура је представљала симбол модерне југословенске државности и њене војне елите. Локација, облик, материјали и положај дуж осовине Немањина–Кнез Милош одражавали су државу која је себе видела као модерну, војно јаку и – барем званично – неутралну.
Чињеница да је зграда остала видљиво уништена у самом центру града трансформисала ју је у просторно сведочанство НАТО агресије. За многе Београђане и њихове посетиоце, она је, у ствари, била музеј на отвореном. Градови ретко остављају ратне рушевине у својим центрима управо зато што такве грађевине непрестано изазивају трауму. Београд је, са пуним моралним правом жртве, направио изузетак – изузетак који је трајао више од две деценије.
Сада постоји притисак да се све што је остало у просторном памћењу града „смањи“ и трансформише у меморијални комплекс у оквиру комерцијалног пројекта. Власти тврде да би то био „већи симбол“ од пуке рушевине. Противници овог „коначног решења“ тврде да је сама рушевина била аутентично сведочанство, док би нови комплекс, чак и са спомен-салом, представљао „филтрирано памћење“ — сећање прилагођено пословању. То је сукоб између аутентичног и инсценираног памћења.
ВИДЉИВИ ОЖИЉАК
Зграда Генералштаба била је једини већи ратни ожиљак дуж руте којом је свакодневно путовало државно руководство (у којој су се налазили Влада, Министарство унутрашњих послова и Министарство спољних послова) — иста симболична рута којом су се кретале стране делегације. Докле год је тај ожиљак видљив, држава се визуелно сећа 1999. Његово уклањање, или његово комерцијално понижење, представља покушај редефинисања наратива државе: прелазак са наратива „жртве агресије“ на наратив „државе инвестиција и помирења“. Ово је, у суштини, питање политике сећања — или амнезије, ако неко више воли.
Уместо да се дозволи да остане видљиви знак пркоса против јачег агресора — знак који гарантује да ће се Срби, ако икада буде потребно, поново бранити силом — одбрамбени наратив се премешта у протокол, церемонију, нове зграде и рационализовану професионалну војску. У међувремену, купују се бесмислени француски Рафали.
Чињеница да се о овом закону расправља управо када се појављују друга питања која се тичу злоупотребе статуса некадашњег културног споменика Генералштаба показује да власти желе да „затворе поглавље“ и спрече да ово питање остане тачка спора између урбаниста, архитеката и инвеститора. Жртве треба заборавити — јер, на овај или онај начин, чека нас НАТО будућност. Као и увек, изгубићемо себе, а нећемо ништа добити.
Држава је одлучила да превазиђе продужено стање „суспендоване рушевине“ и да овај изузетно вредан простор врати у оптицај. Борба се наставља — између сећања на страдање од НАТО бомби које су падале док је Српска војска бранила Косово и Метохију и новог сценског симбола (спомен-обележја у оквиру пословног комплекса). Доношење оваквог закона је сигнал да ће се одлука спровести чак и без консензуса стручне јавности. Народ је, одавно, престао да се било шта пита.
Са сваким кораком ка рушењу, држава шаље поруку да је спремна да преобликује чак и највидљивије трагове из 1999. године ако сматра да је то у складу са тренутним „развојним“ или спољнополитичким циљевима.
Ако Срби желе да опстану као народ Завета, не смеју продати нити се предати свом сећању. Наш вечни мото — чак и 1999. године, када је „вила са Кошара“ повикала — остаје: „За Крст Часни и Слободу Златну“. Бомбардовани смо, и још увек умиремо од осиромашеног НАТО уранијума, не да би моћници овога света купили нашу савест и свест, већ да бисмо остали оно што заиста јесмо.
Свако ко мисли или поступа другачије избрисао је себе из српске историје. Тридесет сребрњака — чак и од Кушнера — није довољно да утиша грижу савести.
