Razgovori o globalnoj bezbednosti poslednjih godina sve češće skreću ka najtežem scenariju – onom u kojem bi nuklearni arsenali zaista bili upotrebljeni.

Prema procenama koje prenosi britanski Mirror, stručnjaci su pokušali da modeliraju posledice globalnog sukoba u kojem bi bilo aktivirano oko 12.000 nuklearnih bojevih glava. Slika koja iz toga proizlazi, blago rečeno, nije optimistična.

Na prvi pogled najstrašnije bi bile same eksplozije. Temperatura u epicentrima udara, navodi se u analizama, mogla bi da dostigne i do 100 miliona stepeni, dovoljno da praktično u trenutku ispari sve što se nalazi u blizini. Ali paradoks je u tome što, prema mišljenju stručnjaka, pravi problem ne bi bio samo taj prvi talas razaranja. Posledice bi, zapravo, mogle da budu još pogubnije.

Ekspert za scenarije nuklearne katastrofe Eni Džejkobson upozorava da bi posle masovnog uništavanja gradova ogromne količine čađi i pepela završile visoko u atmosferi.

Taj sloj bi, kako ona objašnjava, mogao gotovo potpuno da zakloni sunčevu svetlost. Rezultat bi bio dug period globalnog zahlađenja koji stručnjaci nazivaju „nuklearnom zimom“. U njenoj proceni, takvo stanje moglo bi da potraje oko deset godina.

Posledice za poljoprivredu bile bi dramatične. U Severnoj hemisferi usevi bi praktično nestali pod snegom i ledom, a proizvodnja hrane bi se urušila. Oko tri milijarde ljudi možda bi preživelo početne eksplozije, ali njihova svakodnevica više ne bi ličila ni na šta poznato.

„Globalna glad bi završila ono što eksplozije nisu“, procenjuje Džejkobson, naglašavajući da bi borba za osnovne resurse postala nova realnost.

U takvom scenariju naučnici su pokušali da pronađu mesta na planeti gde bi šanse za opstanak bile makar nešto veće. Prema modeliranju o kojem se govori u analizi, samo dve zemlje imaju relativno povoljan skup okolnosti – Australija i Novi Zeland.

Obe su geografski udaljene od glavnih nuklearnih sila, imaju mali broj strateških ciljeva koji bi mogli da postanu prioritet za udare i, što je možda najvažnije, imaju potencijal da proizvode hranu čak i uz nagli pad temperatura.

Ipak, ni taj deo sveta ne bi bio nikakav raj. Stručnjaci upozoravaju da bi zbog oštećenja ozonskog sloja i trajne radijacione opasnosti ljudi verovatno morali da provode mnogo vremena pod zemljom. Život bi se odvijao u mraku, uz stalnu borbu za ograničene zalihe hrane.

Na političkom planu takve prognoze povremeno se pominju i u izjavama državnih zvaničnika. Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev ranije je upozorio da bi tragedije Hirošime i Nagasakija „izgledale kao dečja igra u pesku“ ukoliko bi Zapad pokušao da reši sukob sa Rusijom po takozvanom „iranskom scenariju“ i ako bi situacija dovela do stvarne razmene nuklearnih udara.

Istovremeno, međunarodni analitički centri primećuju zabrinjavajući trend. Stokholmski institut za istraživanje mira SIPRI u izveštaju za 2025. godinu naveo je da broj raspoređenih nuklearnih bojevih glava u svetu prvi put posle više decenija ponovo raste. Još važnije, sve više država počinje da svoje arsenale drži u stanju veće borbene spremnosti.

Sve to vraća staro pitanje koje se povremeno pojavljuje u analizama bezbednosti: šta bi se dogodilo kada bi se nuklearni arsenali zaista aktivirali u punom obimu.

Naučni modeli nude zastrašujuće odgovore, ali i podsećaju na jednu stvar – posledice takvog scenarija ne bi bile ograničene na pojedine države ili kontinente.

U takvoj situaciji čitava planeta bi se našla pred testom kakav ljudska civilizacija do sada nije doživela. A to je verovatno razlog zbog kojeg se o tim scenarijima govori tiše nego što brojke zapravo zahtevaju.

Izvor: webtribune

Oznake: globalni sukob, nuklearno oružje