Прочитај ми чланак

ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ВРЕЂА домаћице (варјача и фотеља могу заједно)

0

Поводом све учесталијег најављивања да ће ускоро бити усвојен закон о родној равноправности, намеће се логично питање због чега се месецима о томе говори, а Предлог закона још увек није стигао у Народну скупштину Републике Србије?

Јавност, жене пре свега, имају право да знају одговор на ово питање, који је баналан и на једноставан и јасан начин осликава политику и лицемерје СНС-а.

Предлог закона о родној равноправности није се нашао у процедури из једноставног разлога што министарка Зорана Михајловић инсистира да она буде предлагач тог закона, а Министарство рада, запошљавања, борачка и социјална питања јој то оспорава.

Срећом, преписка (надмудривање) Министарке Зоране са Министарством води се кроз уредну писану коресподенцију, па ће заинтересованим грађанкама и грађанима бити лако да се увере у ову нашу тврдњу, која у другачијем светлу приказује борбу за равноправност полова у Србији, која мора бити јасна и без ичијих задњих намера и покушаја стицања личних политичких поена.

Интересантно је да Министарка Михајловић у свом ауторском тексту представља Предлог закона о родној равноправности као револуционаран, који, како она каже, „мења сутрашњицу“.

Стиче се утисак да пре министарке Михајловић и овог Нацрта закона о родној равноправности није било у Србији апсолутно ниједног законског решења на ову тему и да ће тек од овог закона кренути „рачунање времена“ некаквој женској слободи у Србији.

Да јој мало освежимо памћење – 2009. године је донет Закон о равноправности полова. Он има своје мањкавости, прва је та што се не примењује већим делом, али једна од његових важних предности за све жене и мушкарце у Србији јесте усаглашеност са Уставом Србије.

Он регулише равноправан однос између полова. Под половима се подразумевају у српском језику жене и мушкарци. Рећи да је неко жена, женског пола или женског рода је све до министарке Михајловић било потпуно исто. Откуд сад одједном у нашем законодавству разликовање равноправности родова?

Зашто Министарка инсистира да се нови закон назове законом о равноправности родова (такозваној „родној равноправности“)? У Србији не живе никакви „родови“ нити „родни идентитети“ већ живе жене и мушкарци, девојчице и дечаци, синови и ћерке, очеви и мајке, сестре, браћа, тетке, тече. Још једна одлика традиционалне Србије на коју се министарка позива у свом ауторском тексту.

Женама у Србији није потребан никакав револуционарни изум Зоране Михајловић који ће наводно спасити нас жене од некаквих грозних кецеља и варјача. Не стидимо се ни варјача ни пелена, кецеља, али не одступамо ни од директорске фотеље, професорског звања, академске титуле, судијске, тренерске, посланичке или одборничке клупе.

Ми, жене у Србији, знамо добро шта је равноправност жена и мушкараца (тј. равноправност полова) а шта је антипородична идеологија родне равноправности.

Недопустиво је да министарка потцењује својим изјавама жене због сопственог избора да буду домаћице и примарно посвећене одгајању деце и вођењу домаћинства. Министарки просто не полази за руком да свој интимни антипородични став, који је по нашем мишљењу омаловажавајући за жене које бирају да буду стубови породице и бирају да остану код куће, а не агент(киње) страних служби или перјанице антисрпске политике. Она прећуткује чињеницу да Србијом већ владају поједине жене, агенти страних интереса у Србији и то на највишим државничким функцијама.

Српски покрет Двери има јасан став према положају жена у друштву и одговарајући програм, који препознаје све проблеме савремене српске жене, коју посматра као нераздвојни део породице, њене природне средине.

Жена у породици мора да има могућност избора и одлучивања, подршку државе, могућност интелектуалног, професионалног економског развоја, пре свега право на усклађеност професионалних и родитељских обавеза, уколико се одлучи да постане мајка.

Све док јој је обезбеђено право да бира, жена је равноправна са мушкарцем. А држава која годишње губи 50.000 становника мора да брине о обнови друштва и поспешује рађање и родитељство. Улога жене је у том смислу неприкосновена и незаменљива.

Брижна министарка Михајловић се није огласила у јулу ове године, да осуди свирепа убистава мајки и детета у Центрима за социјални рад, није предложила свом колеги др Небојши Стефановићу да поднесе оставку на место министра унутрашњих послова због пропуста у спровођењу безбедносних мера.

Уместо што, како сама наводи у „традиционалној Србији“ обилази градилишта управо на дан једног од највећих верских празника, који грађани православне вероисповести поштују и славе, било би корисно да министарка обиђе центре за социјални рад и увери се да су жене и даље незаштићене, као и да велике компаније попут Теленора, Јуре, али и многих других, породиљама дају отказ чим се врате на посао са породиљског одсуства.

Министарка критикујући послодавце заборавља да постоје и жене послодавци, чији положај се додатно компликује када остану у другом стању. Послодавци су дужни да поштују закон. Пожељно је и да имају емпатију према будућим мајкама, али дуготрајну, одрживу и адекватну политику према породиљама, старијим женама жртвама транзиције, женама на селу, младим научницама, ученицама, уметницама и уопште речено – о свакој жени у друштву мора да брине пре свега држава.

Послодавци све и да то желе, нису у могућности да сами финансирају спровођење Породичног и осталих закона који за циљ имају обезбеђивање бољег положаја жена.

Женска снага Двери верује да жене у Србији желе да их представљају искрене активисткиње, које личним примером и посвећеношћу потврђују оно за шта се залажу.

Марија Јањушевић, народни посланик

члан Председништва Двери