Прочитај ми чланак
Резолуције, декларације, платформе, одлуке, извештаји, велике речи, заклинања у Устав ,“црвене линије“, задовољство постигнутим, задовољство са Европским саговорницима и на крају са самим собом, то је свакако највише допринело да се под притиском и неизвесним обећањима и у брзом поступку, у року од само неколико месеци обаве преговори са владом Косова и то без компромиса, коначно Србија, својом вољом ојача државност нове балканске државе Републике Косово, на некадашњој својој територији.
И то све због најважније одлуке у историји Србије, у овом тренутку, и мазохистичке жеље руководства Србије оличене, несумњиво за добијање датума за почетак потпуно неизвесних преговора за улазак у Европску унију. Нико ни у једном тренутку није посмислио да је Косово отето бомбама.
Али тако се мислило и говорило на изборним митинзима, пре петнаестак година, а када се Србија помирила са ЕУ, када су нам њихови највиши функционери, постали пријатељи, кривци су постали они који су владали после др Војислава Коштунице. У време Тадића, што тајно што јавно, ишло се ка независности Косова. Тако смо ми као држава преузели кривицу на себе, уз велике речи, заклињана и испразне изборне говоре. Демократска странка је можда и због тога изгубила изборе.
Долазак Николића у почетку није одушевио наше Европске пријатеље, али се желело, да главни посао око Космета окончају Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије, она понајвише.
Како се сада све приводи крају и све је извесније да мора да се потпише документ о успостављању добросуседских односа између Србије и Републике Косово, остаће само још, и формално признавање нове Балканске државе које ће свакако уследити, ако не за неколико месеци, онда за неколико година, али актери тога неће бити представници садашње власти већ они који су започели преговоре о независности, а нова власт то цементирала за само неколико месеци потврђивањем папира из договора на техничком нивоу између Београда и Приштине, у време док је на власти био Борис Тадић.
Сада када је извесно да ће бити укинуте и такозване паралелне институције Србије на Северу Косова, ресетовањем према добијеном задатку, а уз објашњење као тобоже стварање нових институција којима ће руководити Срби, али у оквиру косовских, постаје јасно да је тако жељени датум нових европејаца, на дохват руке. ЕУ, ако то учини, неће урадити то због тога што је Србија на добром путу због реформи које је обавила, или због борбе протиив корупције, већ само због онога што је постигнуто, договором на највишем нивоу у преговорима између Ивице Дачића и Хашима Тачија, као и Николића и Јахјаге, а све у вези са Републиком Косово, европски саговорници и не крију, када то истичу у први план.
Извесно је, и то потпуно да Хашим Тачи води против Ивице Дачића са пет нула. Ту није било никаквог компромисног решења, Србија бар јавно није рекла,,никада Не, и када је тражила ништа није добијала, јер је светски признати државник Хашим Тачи, знао шта хоће и унапред, по препорукама наших доказаних пријатеља, одбацивао, заједно са Баронесом Ештон, све што није доприносило јачању косовске државности. Он, очигледно је, има веома моћне пријатеље, за разлику од Ивице Дачића и Србије у целини, која већ петнаестак година на својој страни има само себе. Није успела да изабере и препозна пријатеље, а оне који су се то били, Србија их је одбацивала, не желећи под притиском моћника из ЕУ, да са њима има отворен контакт, опет због обећаног датума.
Србија је потписала уговоре о стратешком партнерству са „пријатељима“ али не и са пријатељском Русијом. Чак се одуговлачи у недоглед и почетак изградње Јужног тока, као најзначајнијег пројекта за Србију, чиме се доводи у опасност земља која ће, уколико се то не оствари, а надам се да хоће, доводи и народ и држава у зависност од енергента, који греје пола земљине кугле. Само Србији изгледа није потребан гас. Ја говорим о непотребном одуговлачењу, које је резултат притисака наших западних „пријатеља“, због Косова, због чега и касни потписивање докумената о стратешком партнерству са РФ.
Када се посао око Космета оконча до краја, могуће без признања, за шта иначе никога у свету није брига, бар за дуже време, почеће изградња Јужног тока, те је тада могуће избећи Судњи дан, који би уследио, када изостане датум, а вероватно ће, после тога уследити и потписивање стратешког партнерства са овом пријатељском земљом, које се дуго одлаже због страха да ће РФ бранити своје стратешке интересе на целој територији Србије. Политика, која доприноси јачању државности Космета, и потписивање договора о постигнутом, без којег ЕУ неће одобрити датум, имаће, можда за последицу да уследи и признање Републике Косово, јер како поједини Руски званичници кажу неће Руси бити већи Срби од Срба. Логика је јасна, оно што тражите то ћете и добити, или што би народ рекао „среће нећете имати“.
Србија је дакле, и око овог светског пројекта „показала велику одлучност“ као што га је на делу показала у одбрани својих виталних националних интереса, суверенитета и интегритета.
И докле се са таквом политиком стигло. Стварањем нових, такозваних институција Срба на Космету, наводно је избегнута брука и срамота, поготову што нема примера у свету да се нека држава одрекла своје територије, као Србија у ишчекивању да добије датум за почетак преговора о приступању ЕУ. Нико није направио рачуницу колико ћемо добити новца датумом, а колико милјарди Евра Србија губи због Космета.
Све што добијемо од ЕУ, од приступних фондова је кап у океану у односу на оно што добија Европска унија, експлоатацијом рудног и другог богатсва у Републици Косово.
Нека нам ЕУ да на пример и једну милјадру евра, Србија њима, са“суверенитетом и територијалним интегритетом“, који је одлучном дипломатском акцијом и иницијативом заштитила, поклања, према прорачунима економиста и разних експерата 200 милјарди евра. Још ће, како ствари стоје, морати да се задужи нешто више од пет милјарди, да би исплатила пензије држављањима Републике Косово и, уместо, када се о томе повела реч, да је на пример, нашем провереном „пријатељу“ Кацину, речено „ми не бежимо од тога, али са тим ћемо почети 2032. године и по моделу који сте ви применили у Словенији“.
Али то не може да се изусти, јер се доводи у питање датум. Уколико се то догоди, пензионерима у Србији, или ће се смањити пензије или ће се држава кредитно задужити, због „својих грађана у Републици Косово“.
Ово друго је извесније. Оног тренутка када Албанци, као наши грађани, под суверенитетом и територијалним интегритетом Србије буду исплаћени, они ће тим парама куповати преостала српске имања, Србија ће бити сиромашнија него што је данас, што је и план наших „пријатеља“, како би се новим уценама заокружила, најмање још два питања у Србији и делом у Црној Гори.
Најпре југ Србије, са чијим албанским руководиоцима ће неминовно почети, кад тад преговори, око аутономије и припајања Републици Косово и Рашке области, која ће добити персоналну аутономију, само за почетак. Ако је држава пристала да преговара око тога када и на које место да се постави уклоњени споменик „борцима“ Албанцима, који су убијени у краткој побуни против, да кажем, сопствене државе, а да се уклони споменик убијеним припадницима Жандармерије републике Србије, који су ту исту државу бранили, због чега бити скептик и тврдити да свега тога неће бити., поготову што су Амбасадори, најмоћнијих земаља „Пријатељи Санџака“.
Па зар Србија није на захтев европских пријатеља започела преговоре, и интензивно наставила, када је формирана нова изабрана власт,али на највишем нивоу представника две државе, да ли ради притисака, уцена или само ради добијања датума, када ћемо славити. Јесте. И шта је све дала.
Утврђена је граница, Косово има царину, па се тако за разлику од Србије као нова држава заокружила. Има Скупштину, посланике, председника државе, владу и председника владе, своја документа своју заставу, своје катастарске и матичне књиге, свој пасош, амбасаде стотинак држава на својој територији, регистарске ознаке, личне карте и возачке дозволе, школе, признате дипломе за печатом двоглавог орла, са којом ће моћи да се запошљавају у Бујановцу на пример, дакле у Србији и за то ће их Србија плаћати.
Јер они неће бити страни држављани, већ грађани суверене нам државе, јер Србија није признала Косово, али ће Срби са Космета, када почну да се селе из своје постојбине, бити, свакако без посла, као и данас.
Косово има своје министарство унутрашњих и спољних послова, чланство у многим организацијама, регионалним и светским, своју полицију, војску тек ствара док Турска, наш стратешки партнер не обучи све официре, има све, па чак и официра за везу у Београду, а Србија у Приштини. Шта Србија као држава, без републике у чијем је стварању активно учествовала, данас има. Ништа.
Дакле, није било компромиса, иако је компромис алфа и омега преговора у овако сложеним и тешким питањима, где преговори трају годинама и деценијама. Србија чак нема ни заокружену границу, српски народ живи, и углавном незаштићен у неколико околних држава. А није могло да буде велико ништа, само под условом, да нам од свега није био и остао најважнији датум и улазак у ЕУ, ко зна када и под којим још условима.
Могло је нешто да се тражи, када се већ при првом сусрету са Тачијем видело куда ствари иду, а и пре тога, када је Немачка издиктирала своје услове Србији. Али ми смо се плашили да ћемо изгубити датум. Бар да је Србија уновчила све оно што је тражено и што је она дала. То је просто.
Прво се нешто тражи, а када се тражи онда мора и да се нешто да. Не, ми све дајемо великодушно, да би неко био љубљен и вољен у тамо неком културном и развијеном свету, па стога, било је унапред искључено да се Србија брука тамо неким, територијалним, и новчаним захтевима. То није ни културно ни стратешки.
Грађани Србије су навикли да буду сиромашни, да пате, навикли су на мрцварења из ЕУ и САД, која не престају већ деценијама. Какви су онда то наши „пријатељи“, који нам отимају земљу, што ми добровољно амнестирамо и сами дајемо и правдамо отимачину, што је незамисливо у ЕУ као што је незамисливо, да се продају плодни хектари, вода, струја, железница, телекомуникације и сва рудна богатства.
Све ће то једног дана да се оконча, као Космет и, када због свега што смо поклонили, дали, али се „суверенитета и интегритета нисмо одрекли“, ми ћемо бити тамо где смо и данас. И даље ће бити гладно пола милиона деце и пола Србије а исто толико на ивици глади и даље ћемо бити сиромашни и умирати јер немамо новца да нас неко лечи,и од уранијумским последица јешћемо најгору храну и пити најгору воду…
И да би све на тренутак заборавили, биће и даље афера, атентата, унутрашњих непријатеља. А све то да се народ бави нечим, што је можда истинито, полуистинито, смишљено, да би се народу одвукла пажња са Космета, и са свих недаћа које су нас задесиле и које ће, извесно је трајати и после датума.
