Расправа о посети Владимира Путина, председника Русије, Србији свела се махом на питање да ли је непримерено померати Дан ослобођења Београда због његовог згуснутог распореда, да ли је финансијски примерено одржавати војну параду у земљи која једва одржава буџетске расходе, те ако се она већ одржава чија све обележја треба допустити . Јавност се, паралелено, лаже оценама да се ЕУ и политички Запад у начелу немају ништа против посете. Као пример наводи се Путиново присуство на обележавању Дана Д у Нормандији, јуна ове године.

Политички Запад је током јула и аугуста, дакле после Нормандије, увео трећи круг санкција који се односи на рестриктивне трговинске мере руском енергетском сектору и наменској индустрији. А управо су то области у којима се најављује потписивање билатералних споразума о сарадњи, током блитзкриег Путинове посете Србији. Уместо да од тог момента, бар у тим областима, Србија успори најаву јачања билатералних односа са Русијом, она их интензивира шаљући, као једина земља из Европе, своје војнике на војну вежбу Плес тенкова, и најављујући још једну за крај године, другу ове године поред Раванице 2014, само са Русијом.

Иде се и корак даље, па се упоредо са тихим признањем да се очекује ИПАП са НАТО, најављује и повећање интеропераблности са руским оружаним снагама, а као врхунац организује војна парада, опет само са руским “колегама”.

Брине што српски државни врх итекако зна да се на ово на политичком Западу не гледа блаконаклоно а ипак то све ради. Зашто? Зато што лаже да хоће ка ЕУ, или је некако уцењен од Русије па не може да каже НЕ?

Контроверзна улога

Забрињавајуће је и што појединици из опозиције сматрају да је Путин “велики лидер” али да само сад није баш згодно да свраћа, како је то оценио Зоран Живковић. Како се мери лидерство једног политичара осим тиме да ли своју земљу и међународну заједницу води демократским или диктаторским методама владања. Брине и што пуно организација цивилног друштва, чак и оних који месецима до у ситна цревца координирају улогу НВО у процесу преговора са ЕУ, нису гласније у алармирању јавности да је подршка ЕУ интеграцијама пала испод 50 одсто, нити ефикасније у заустављању овог тренда.

Морале су на време почети указивати да је за то крив све гласнији и многобројнији Путинов оркестар у Србији и наводно про еу део српске власти који ЕУ очекивања од земље кандидата, која је у процес интеграција ушла добровољно и демократски, представља као “притисак”. Јавност би се систематичније и гласније морала упозоравати и да ЕУ и земље чланице неће благонаклоно гледати на Путинову посету и друге анти- еу трендове, што је додатно опасно по унутрашњу подршку интеграцијама.

У међувремену, зато што Русија не поштује примирје у Украјини, све је више најава отказивања билатралних сусрета високих представника земаља чланица ЕУ са Путином. Теткама се мора носити лек. Због горе наведног, Путин уопште не би требао да сада долази у Србију, а камоли да се одликује, с њим потписују билатерални уговори у енергетици и одбрани, те даје специјални статус бази у Нишу, такозваном Српско – руском хуманитарном центру, чиме се Путину и Русији он дефацто предаје у руке.

Исти је већ одигравао контроверзну улогу пре пар година у снабдевању параполицијских и паравојних снага јединица за цивилну заштиту на северу Косова, за које се сумња да су имале удела у сукобима са КФОР-ом.

Министар спољних послова Ивица Дачић најавио је, наиме, пре неки дан да ће се током Путинове посете потписати и дипломатски споразум који Центру даје „исти статус какав пружа и Споразум о статусу снага (СОФА) који Србија има сад САД и другим државама“, који се тиче „олакшица, привилегија и имунитета Центра и његовог особља“, упоређујући га са разним споразумима које Србија има са различитим државама на ову тему, између осталог и са САД – СОФА споразум.

СОФА је споразум између земље домац́ина и треће државе о стационирању војних снага у тој земљи. СОФА често иде уз друге врсте војних споразума, као део свеобухватног безбедносног аранжмана. Међутим, СОФА независно не представља безбедносни аранжман, већ одређује права и привилегије страног особља присутног у земљи домац́ину за подршку вец́ег безбедносног аранжмана.

Дачић врло добро зна да је у најмању руку необично упоређивати најављени нови правни статус хуманитарне невојне базе и њеног особља са стандардизованим документима који се тичу статуса војних снага у некој земљи, а ипак то ради. СОФА не пружа дипломатски имунитет оружаним снагама земље са којом се потписује. То је споразум који одређује како ће војска САД, или неке друге земље, радити у земљи домаћину и каква је процедура у случају судских спорова против припадника војске или Министарства одбране земље госта. СОФА чини ове процедуре транспарентним Влади земље домаћина; у овом случају, Влади Србије. Према томе, СОФА је заправо супротност дипломатском статусу.

Иначе, Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, према Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о оснивању Српско-руског хуманитарног центра у Србији представља међувладину непрофитну организацију која користи права правног лица регистрованог у земљи домаћину, и којој се, уз приступање других учесника, могу доделити међународне координационе функције. Међутим, приступања других учесника до сада није било, као ни сарадње са европским институцијама, тако да Центар нема међународни карактер, откако га српски и руки државници лажно представљају.

У Србији у економском, финасијском и безбедносном сектору, пре свега, има пуно оних којима приближавање Србије ЕУ никако не одговора.

Центар је као правно лице регистрован у Републици Србији у складу са њеним националним законодавством. Такође, Законом је прописано да руско особлје Центра током његовог боравка на територији Републике Србије ужива правни статус утврђен за административно и техничко особлје Амбасаде Руске Федерације, у складу са Бечком конвенцијом – као што је то уосталом предвиђено и Законом о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији.

Према томе, постојеће решење није спорно, па је нејасна потреба за додељивањем посебног, дипломатског екстериторијалног статуса Центру и имунитета његовом особљу. Овакав статус се никако не може поредити са званичним споразумом о стаусу војних снага у трећој држави који Србија има потписан са САД, обзиром на законску регулативу.

Биће да у питању није незнање министра Дачића и Владе Србије, већ све очитије инсистирање Русије на јачању сарадње у безбедносно-одбрамбеном сектору, којем Србија из разних разлога не може или не жели да се одупре, у периоду када се због непоштовања мировног споразума о Украјини у Западној међународној заједници разматра већа усаглашеност земаља кандидата за чланство у Европској унији са званичним, заједничким политикама ЕУ. Као што и председник Србије Томислав Николић зна да ЕУ има заједничку спољну политику у неким областима, иако намерно лаже јавност Србије да то није тако.

Мимо воље грађана

Но, осим споменутих појава које брину а које је предстојећа Путинова посета само оголила, има и оних које су по српске интеграције у ЕУ директно опасне. Пад подршке интеграцијама Путинов оркестар ће засигурно искористити да оптужи власти у Србији, а и саму ЕУ, да Србију вуче на Запад мимо воље грађана, позивајући се на новонасталу ситуацију на терену. У Србији у економском, финасијском и безбедносном сектору, пре свега, има пуно оних којима приближавање Србије ЕУ никако не одговора. Зашто? Оно подразумева јачу финансијску контролу државних давања, између осталог, а већ се најављује да ће се управо поглавље 32 отворити међу првима.

Наставак интеграција у ЕУ, такође, повећава извесност очекивања наставка суђења за ратне злочине и злочине против човечности, па и успостављање демократске контроле над системом, што многима у српском ситему безбедности и политичком врху не одговара. С друге стране, осим черупаторско-економских и Путин има и друге разлоге зашто гуши, не само српске већ генерално, ЕУ интеграције на целом Балкану. Он тиме провоцира Запад и дискредитује ЕУ, те показује својим грађанинам да захтеви за више демократичности нису више популарни у Европи. Синергија ових заједничких циљева, иако су им интереси различити, може бити кобна за Србију.

Шеснаестог октобра се због горе наведног не обележава “ослобођење Београда од фашизма” већ утире пут за окупацију Србије од стране ауторитарне Русије Владимира Путина. Ако вам се ова оцена учини прејаком, сетите се Крима и руских база тамо. Тако то почиње ових дана, с Русијом и Путином.

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не одражавају уредничку политику Србин.инфо

(aljazeera.net)

Ознаке: Владимир Путин, војна парада, посета Србији