Прочитај ми чланак
Србија иде према парламентарним изборима, али до њих ће путовати трећом класом, тешко и у болу.
Оптимисти не споре да ће бити болно, али ће, кажу, трајати кратко, само до марта. Песимисти кажу да, кад код нас почне да боли, то не пушта лако, не пре јесени. Реалисти ће дати за право и једнима и другима, с тим што ће предност дати болу, за који кажу да неће бити прекинут изборима, па је готово свеједно хоће ли Србија на гласање на пролеће или на јесен. Идемо од почетка.
О АУТОРУ
Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард
Медији и аналитичари су међу Србима створили погрешно уверење како земљу према изборима води искључиво Вучићева намера да своју популарност конвертује у власт. Заборављају се међутим још два фактора, не мање важна.
Први, је – назовимо га унутрашњим природним фактором – процес унутрашњег трошења владе. Тај процес отворен је у четвороуглу хапшења Мишковића, затим бриселског споразума, реконструкције владе и почетка градње Јужног тока. Та четири – показало се – ударца за владу широм су отворили унутрашње сукобе, пре времена оборили хоризонте Дачићевог кабинета, ако их је икад и било.
И влада је на крају године већ у фази кад се више бави собом него проблемима грађана, што је редовно природни знак њене дотрајалости и приближавања избора. Уосталом, нико више не говори о другом пакету владиних економских мера, уместо тога сви траже министра „издајника“, сви говоре једино о односима актера у власти. Док противници избора Тома Николић и Дачић и успевају да повуку понеки потез којим би Вучића одвратили од реализације амбиција, против унутрашњег природног фактора не могу ништа, и већ због тога јесу слабија страна у одлуци хоће ли се ићи на изборе или не.
Други важан фактор јесте понашање западних амбасада, које – после почетка градње Јужног тока и бриселског дебакла у Украјини – почињу и у Београду да показују знакове нервозе и журбе. Из тог шешира – праћен јаким мирисом кобасица и пива (Wurst und Bier) – ето нама Бориса Тадића пре него што му се ико надао. Е сад, то што би неко да врати Бориса на чело ДС, не враћа га да би седео у опозицији. Доскоро је ипак изгледало како ће Ђилас добити шансу да изведе жуте на парламентарне изборе и да ће његова судбина зависити од успеха на њима. Али то више није опција, нема се времена.
![Tadic Djilas]()
ЗАШТО ЈЕ ИЗВУЧЕН ТАДИЋ
Неколико одговора на питање зашто странци настоје да спасу ДС тичу се саме природе и улоге те странке у савременом српском политичком животу. Наиме, ДС, највећа и најдуготрајнија западна политичка инвестиција у Србији урушава се брже него што је то ико очекивао, долазећи у ситуацију кад би могло постати прескупо и претешко враћати је у живот. Други је проблем што Ђилас у опозицији делује као човек заинтересован за власт, али не и за политику. А то се, кад си на власти толико и не примећује, али кад сиђеш с ње – једноставно вришти. Трећи проблем је у томе што је пад жутих нарушио пројектовану конфигурацију и ланац исхране на политичкој сцени. Четврти и најважнији проблем који Тадића враћа у игру, међутим, зове се Вучић.
Наиме, ако он до избора задржи и мањи рејтинг од оног који је показао у последњој руци локалних избора – а то је све преко 30-35 одсто, моћи ће да, уз помоћ мањинских и неке мање странке, практично влада сам. Без обзира на лојалност коју је показао према западним силама, оне не могу да му верују само зато што се према некоме ко избори такав резултат и освоји толико власти смањује капацитет утицаја, посебно уцене. Посебно му не могу веровати у тренутку кад је понуда Брисела и Вашингтона све тања, а Москве и Пекинга све дебља.
То значи да је Тадић извучен из шпајиза да би консолидовао ДС и да би најпре парирао Вучићевом расту, а онда и да би контролисао Вучића у будућој коалиционој влади. Наравно, са тренутним рејтингом ДС од највише 15-так одсто тешко ће се контролисати Вучићевих рецимо 35. Отуда је важно да Тадић буде ојачан, а Вучић ослабљен. Зато Тадићев повратак има још неке ефекте вредне за предизборни инжењеринг.
Наиме, Николић би се тешко помирио са коалицијом Вучић-Тадић – наравно, не зато што би био гадљив на Бориса, већ зато што би тада био сасвим развлаштен – тако да никога не би требало да чуди кад би он у тим околностима на изборе изашао са сопственом листом, којом би отео нешто Вучићевих гласова и ослабио га, можда таман колико треба да би се Вучићева СНС и Борисова ДС довеле у неку равнотежу. На крају, Тадићев повратак могао би и Пајтића да натера да коначно направи своју војвођанску странку, која би тада могла да постане отвореније сепаратистичка, баш према укусу и тајмингу носилаца мириса кобасица и пива.
Е сад, да би се све то догодило потребно је отворити борбу за власт међу жутима, потребно је усијати конфликт између Вучића и Николића, што баш и нису ствари које ће ићи тако лако, још мање да ће се, идући као кроз путер, обавити до марта. Јер ни Ђилас се неће предати без жилавог отпора, а неће ни Николић. Али још занимљивије је питање како ће се у тој ситуацији понашати Вучић. Јер он још од почетка годне чека бефел да изађе на изборе, засигурно уверен да је за то жртвовао све и што се од њега тражило и што је могао да жртвује, а сада се од њега тражи још једна жртва. Тражи се да умери своје изборне апетите, да пристане да буде слабији него што је данас, да затим уђе у владу у којој ће као премијер имати мање власти него као вицепремијер, да то, коначно, уради са жутима и евентуално чедистима. А то би га ставило на пут без повратка јер би његовим бирачима, уз евентуалну ескалацију сукоба са Томом, разбило важну илузију да је Вучић „наш“, само се фолира да је „њихов“, све док поново не постане сасвим „наш“.
ТРЕНД VS. АПАРАТ
Питање је, наравно, и то зашто је све ово потребно да се уради до следећих избора? Зато што је реч о стратешким изборима, првим после 2000. године. (Били су то, додуше, и избори у мају 2008, али тада је постајала само западна стратешка понуда, док је за ону са истока тада било рано, па није ни била озбиљно присутна.) Следећи важан моменат предстојећих избора јесте тај да, уколико грађани схвате да се ради о стратешким изборима, већа је вероватноћа да ће западна понуда да изгуби. Зато је важно да се они обаве што пре, што замуљаније и што тише, док још већина верује да ће се на њима тући поштени и они непоштени, они који су за бољи живот са Бамбијем Крстићем као главним рачуновођом тог живота и они и који су присталице рђавог живота и повратка у 90-те.
Другим речима, Запад има велики проблем: нема много времена да распише изборе на којима добија, а покренули су огроман предизборни инжењеринг, који се, за разлику од 2008, тешко може опослити за кратко време.
Следећи проблем је што ће ту врсту инжењеринга Руси – које је 2013. година навикла на победе – доживети као формирање коалиције за рушење Јужног тока. Тако да се – без обзира што се у Србији неће појавити у оном формату у коме су присутни у украјинској кризи – то бити избори у којима ће бити активнији него и на једним пре њих. Најмање што ће то присуство моћи да постигне јесте могућност широке мобилизације странака, покрета и појединаца, који данас тешко да могу и у кафани скупа да седе а који би се на тај позив, који би им дао изгледе на прекид серије пораза, одазвали певајући. Све то значи да западне силе више неће имати право на грешку, какво су имали некад, кад су били сами, и кад им није представљало проблем ни то што су могли да промашују колико су хтели, све док једном не погоде.
Наравно да није неважно ко ће победити у тој изборној бици, али, ко год да победи, миру се у 2014. години не треба надати. Разлог томе је што српски тренд – а то ће рећи један природни оквир према коме се креће једно друштво у правцу решења неопходних за његово преживљавање и напредовање – више није западни. Да то није тренд не сведочи само криза на Западу него и намере носилаца тог геополитичког концепта, попут ноторног Андреаса Шокехофа, који готово на дневном нивоу Србији шаљу поруке какве је терају да све више сумња у добре намере са Запада. Иако одређивање датума за почетак преговора са ЕУ треба да симулира како је тренд још увек на тој страни, он је данас на сасвим другој, и то ће временом постати јасно свима.
Са друге стране, иако тренд све више нагиње ка Истоку, готово целокупан друштвени апарат – од медија, преко интелектуалаца и финансијске елите до доминантних агентура – је прозападан. А то значи да ће изборна победа прозападне политике производити немире које ће да диктира сам друштвени тренд и непостојање решења на тој страни. У исто време би победа проруске политике налагала отпор поменутих пунктова друштвеног апарата, који неће мирно прихватити логичну смену елита какву ће налагати та победа и друштвени транд.
И тако ће Србији цела 2014. година протећи у том сукобу. И, ако он остане само на 2014, тада ћемо моћи да кажемо како смо прошли много боље него што смо се надали.
