Прочитај ми чланак
Фонд од 25 милиона долара за Србију, намењен развоју рударске сарадње и геолошких истраживања, који је министар Милан Бачевић испословао недавно, за медије ни изблиза није био занимљив као његов метрички лапсус. Укратко, економски јад и друштвену беду, ваља покрити гафовима, а лечење националних метастаза симулирати цеђењем медијских бубуљица.
Нисам адвокат Милана Бачевића, али од његовог недопустивог метричког рачуна, који је ипак само лапсус, својевремено је неупоредиво гори био врло прорачунат покушај његове колегинице, Зоране Михајловић, да самоиницијативно измени гасни споразум са Русијом. Било је то октобра 2012. године. У жељи да из гасног споразума истисне „Југоросгас“, Зорана Михајловић је приватном акцијом била мало решила да „уреди“ енергетске односе са Москвом у духу „Исак“ фондације и НВО сектора.
Нико тада није ни реч написао о срамоти, коју су управо Бачевић и министар спољних послова Иван Мркић претрпели у Москви, односећи, а да то не знају, једнострано преправљен споразум. Догађај је у Кремљу доживљен као скандал, а Николић и њему блиски министри у влади испали су наивне жртве. Већ тада је било очигледно да влада вози истовремено у два правца, али ствар је мало по мало заборављена.
Ни једна државна институција није реаговала, чак ни тужилаштво. Нико није поменуо демократску контролу, поштовање закона и процедура, уређену државу, европске вредности, на крају и поштење. Српска светина воли само када неко испадне глупљи од ње, подмуклији – никако.
На крају је потпис стављен, али не на министаркину оставку, како би се у уређеној демократији очекивало, него на споразум и то курталисан њене особене редактуре. Потписник са српске стране била је управо госпођа министарка, срећна као да потписује капитулацију. Али, ту није био крај Николићевим и Бачевићевим мукама.
Непуну годину касније, новембра прошле године, Николић је опет црвенео у Русији. Леонид Рестњиков, директор руског Института стратешких студија, отворено је рекао да је тема његових разговора са Владимиром Путином био Јужни ток, а српска штампа пренела је и да се разговарало о покушајима госпође министарке да мења потписане споразуме, „Србијагас“ и што-шта још.
Данас Михајловић и њена струја више немају времена. Иако нису открили ко то у Влади Србије ради против државних интереса, они не посустају. Иду избори и медијска хајка евроатлантских медија на Бачевића, од ове недеље и на Николићевог сина, а колико до јуче на Оливера Антића, само се захуктава. Ето, Антић је срамота бивших режима, а Вучић није. Вучић чак има право које Бачевић нема. На пример, да изјави да је незапосленост смањена за пет посто, иако је у стварности повећана. И ником ништа. Нико не сме да зуцне!
Бачевић је, због трапавости медијског наступа, најзгоднија мета евроатлантиста. Нишанећи њега, они пуцају у Николића. Занимљиво је да на тај исти медијски чопор фонд од 25 милиона долара за Србију, намењен развоју рударске сарадње и геолошких истраживања, који је Бачевић недавно испословао, није оставио никакав утисак. Пренели су вест и наставили да се праве да фонда и вести нема.
Бачевић је испословао и да рударске компаније са истока више не морају да буду део америчких пословних аранжмана, већ да могу самостално да истражују и сутра можда експлоатишу руде у Србији, али уз услов да у њу донесу најсавременије технологије. Све то зачинио је лапсусима, прехрабрим тврдњама и помпезним подацима, али то су чињенице.
Слатко сам се смејао док су га, опет користећи његову медијску трапавост, нападали у вези канала „Морава“. Светина не зна, а евроатлантски медији у Србији јој то неће разложно саопштити, да управо ЕУ од Србије очекује да уреди, не само ток, већ читав слив Велике Мораве. Онај ко у будућности буде морао да уређује ток и слив ове реке, а притом не буде планирао пуну пољопривредну, саобраћајну, водопривредну, енергетску, индустријску и просторну функционалност, сложићете се, потпуна је будала. А управо је то становиште светине, која верује да Србија више ништа, без ЕУ, Немачке и САД, не може да уради.
Узео сам Милана Бачевића за пример, јер је његов случај најочигледнији. То је човек који, због два или три лапсуса и нешто помпе коју је беспотребно изазивао, примитивном дискредитацијом сада треба да буде најурен из Немањине 11, упркос сасвим солидним резултатима. У поређењу са учинком госпође министарке, са све наступом у „Инсајдеру“, његови резултати су колосални.
Најављени и све извеснији избори показаће не само пукотине, него геополитичке и интересне раселине у најмање две странке. Једна странка је напредна, која је на власт дошла на проруском таласу и сада треба евроатлантски да се прочисти. Друга је ДСС. Она има највећу одговорност за право Србије на геополитичку алтернативу, а за сада демонстрира само кабинетску немоћ, крпи раскол и сања изборни цензус.
Кључно питање српске политичке сцене је зашто Србија нема програмски артикулисан и организационо дефинисан алтернативни правац свог државног пута? Ка Европској унији, она се креће привидом, у распону од галамџијски обећаног, преко помпезно најављеног до неиспуњеног. Уместо нових фабрика и радних места, добили смо изборне игре и очекивање кредита из Уједињених Арапских Емирата, који ће кажу бити одобрени, гле чуда, непосредно након планираних избора. До тада, економски јад и друштвену беду, ваља покрити гафовима, а лечење националних метастаза симулирати цеђењем медијских бубуљица.
