Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Биће да је доктор Преображенски имао неког озбиљног посла на нашем Ивици Дачићу, тек овом који се из Москве вратио – а баш личи на Ивицу – уопште се не жури да настави преговоре о Косову.
„Нисмо дошли до тренутка када треба да наставимо разговоре“, каже у петак овај што се издаје за Ивицу, истог оног нашег доброг Ивицу, коме се толико журило, који је чак био спреман и да се жртвује пред бриселским олтаром само да наредним нараштајима не би остало ништа од косовског проблема, па ни од Косова, а за бојати се ни од Србије. Хајде зато да испричам своју верзију шта се то иза зидина Кремља са Ивицом могло важно догодити што га је толико променило.
Прво – да пустим мало машти на вољу – верујем да се Владимир Владимирович, када је видео Ивицу на вратима, одмах упитао да ли овај маладец кога види има са собом добру идеју или је потрошио све рђаве. „Уосталом, у чему је разлика“, помисио је, верујем, у себи Владимир Владимирович, „осим у броју чворуга, срећом, не на мојој, већ његовој глави“.
И стварно, најважније државно питање које се данас може поставити гласи: да ли је Дачић у среду стајао пред Путином као човек који је већ потрошио све рђаве идеје и добио све непотребне ударце које је морао да добије? Одговор Томе Николића на исто питање – иако се и на тој глави виде многи убоји из последњих шест месеци – био је много одређенији. Он је истог дана, у среду, пред Генералном скупштином УН у расправи о Хашком трибуналу на то питање одговорио толико убедљиво да само чуди како га још ниједан од домаћих експерата за међународне односе није поредио са рахметли Гадафијем или бар кандидатом за рахметли Ахмединеџадом.
Елем, Тома је у Њујорку био толико јасан да ће – ако већ није спалио све мостове према Америма који су тог дана у УН били поражени као ретко кад – они бар наћи начина да му не забораве, као уосталом и Вуку Јеремићу, који га је тамо довео. Слушајући овог новог Тому – или старог, како ко воли – који пред УН брани брилијантне тезе Косте Чавошког о Хагу, вредело је, као и у Дачићевом случају, потражити узроке те промене. И, гле чуда, и тај траг води до Москве, Булгакова и оног истог његовог доктора Преображенског. С тим што је овде замена старог Томе обављена телефоном, где је са друге стране жице опет стајао Владимир Владимирович.
ТРИ ГЛАВЕ У ЗИДУ
Хајде да овде сасвим уозбиљимо ствар: као што се често у најопаснијим отровима крију највреднији лекови, тако у највећим глупостима уме да проклија зрно мудрости. Бриселски преговори о Косову и Метохији Дачићевој влади толико су побегли из контроле да су, са једне стране, добили убрзање које више није могла да прати. Са друге, они су били вођени толико лаички да се показало како је данашња понуда Београда Србима доносила мање него понуда америчких спонзора албанске независности из лета прошле године. За то време српски преговарачи толико су били опредељени искључиво за добре односе и испуњавање жеља западних сила да су Берлин и Вашингтон били уверени да ствар иде у толико добром правцу да за свега неколико недеља могу да узму све и да не дају ништа.
Ствар је, наравно, запела у тренутку кад су Срби схватили да заиста неће добити ништа – ни мрвице српске аутономије на Космету, ни датум за преговоре са ЕУ, чак ни гаранције за личне каријере. Потцењени и понижени брже од свих њихових претходника, Николић, Дачић и Вучић, уз то тешки међусобни ривали током трајања преговора, одједном су дошли до истог закључка. Остаће без ичега и на Косову и у Београду, и то док бирачима још одзвањају у ушима њихова изборна обећања. Истовремено, Дачићу је све изгледало тако да ће, чим заврши са Косовом, бити препуштен својој злој судбини. Вучићу, колико год на Западу имао повлашћен статус, да му неће дати ни мрвицу Косова, ни датум, ни изборе, које је жељно ишчекивао. Николићу је некако било најлакше: он је био свестан да је Западу био интересантан само док не инсталира владу која ће на Косову дати све и одмах, а онда ће га оставити да се суши и каје у згради на Андићевом венцу, где ће га у широком луку као парију заобилазити чак и регионални лумени типа Јосиповића или Изетбеговића Млађег.
Кад су сва тројица у исто време ударили у зид, сваки на свој начин и сваки својом главом, чинило се као да је добри Бог остао са Србима, свакако више од ове тројице, свакако више него Срби сами са собом. Елем, 2. априла у Бриселу они чак нису толико Ештоновој рекли „не“ колико су лопту из свог казненог простора напуцали у ваздух таман колико би им било довољно да схвате да то не води никуд и да су у тешком проблему. Е сад, усуд и прилике већ више од три века налажу да Србима, кад год се нађу у озбиљном проблему, на памет падне Русија. То, наравно, није глупо, глупо је оно после – што, чим изађу из проблема, одмах се поново сете да су Европљани, и Русији окрену леђа. И тако до следећег нерешивог проблема.
Шта то значи? Српско „не“ на Косову – наравно, као уосталом и већина озбиљних српских државних и националних планова – није одрживо без руске помоћи јер би, без те подршке, Вашингтон и Берлин за тили час могли да окрену Србију наглавце. Проблем је, међутим, што су то и Николић, и Дачић, па и Вучић знали још пре пола године, кад су сва тројица обишли Русију. Николић је тада са Путином разговарао о одбрани Косова, поменуо враћање тог питања у УН, тада и никад више, све до пре неки дан, после телефонског разговора са Путином. И, наравно, са Косовом је у међувремену урадио све оно што у том разговору није поменуо. Слично је Русима у Москви говорио и Дачић, вајкајући се да пре тога у влади са Борисом није могао више, али сада ће моћи, па све све то завршило тако да умало није 2. априла потписао капитулацију. Вучић се, да не грешим душу, мање надао у Русе као и они у њега, мање је обећавао, па је мање и изневерио.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ СА СВИМА И КАКО
Наравно, није за тих шест месеци српска тројка прецртала Русе. Желели су они и политичку и привредну сарадњу, али и са Русима, и са Немцима, и са Арапима, и са Американцима, и са Богом, и са ђаволом. То је у реду, зар не, новац нема ни боју ни нацију. У реду је, али није могуће, бар не како смо ми то замислили. Јер, да јесте и да је то дозволио Брисел, давно би, на пример, у урушену текстилну индустрију на југу Србије ушли Кинези; Аерофлот би већ неколико година био у ЈАТу уместо што се српски авиопревозник сад распада; о Јужном току Срби би највише разговарали са руским експертима за грађевину и гас, а не, као до сада, са агентима ЦИА.
Јер у овој фази стварања мултиполарног света онај који мисли да ће радити са свима, тај или не ради ни са ким или између оних који му више запрете и оних који му више понуде увек изабере ове прве. Са свима ради само онај ко има јасну хијерархију с ким ће најпре, ко препознаје пријатеље и разликује их од непријатеља, онај ко ту хијерархију гради на томе ко му је безусловнији пријатељ и ко му боље мисли, затим на томе ко је од потенцијалних пријатеља јачи и у порасту, и ко је од њих шири и мање искључив. Наравно, према сва три критеријума Србима се, срећом, цртају Руси, али, нажалост, Срби тога до сада нису били свесни дајући предност онима који им раде зло, који су у паду и који су искључивији.
Али добро, та критика досадашњих потеза неће нам много помоћи да разумемо природу и перспективе нових српско-руских односа који су нам се указали после сусрета Дачића са Путином. Шта је показао тај сусрет?
Пре свега, да су Николић, Дачић и Вучић добили другу шансу јер су прву прокоцкали скоро исто као Борис Тадић.
Друго, да ће, ако је пропусте, Србија добити и трећу шансу, али не са њима тројицом.
Треће, да ће се Русија борити са Србијом, али не и уместо Србије.
И, четврто, да је Русија српски пријатељ, али да је Србија тек кандидат за руског пријатеља са свим што све то подразумева.
Шта то значи?
Дачић је Путину дошао урушенији него што је био летос, кад је опет био урушенији него Тадић док је био у прилици да види руског председника. Отуда је Путин Дачића очекивао, и назовимо то просто геополитичком интелигенцијом, чак не њеним највишим изразом. Елем, ако не сад, пре или касније Србија ће своје геополитичко решење потражити у односима са Русијом јер на другој страни не може да га нађе, а није да за ових двадесетак година није све покушала. Питање је само шта ће Србију, када дође тај тенутак, определити према Русији – сопствена слабост или снага Русије, односно која ће од те две компоненте превладати, уз, наравно, геополитчку компатибилност, која нас у том правцу опредељује више него историјско сродство. То није неважно јер потпуно урушена Србија опорављаће се и теже и спорије, потрошиће још један свој нараштај, остаће без својих природних, привредних и геополитичких ресурса…
Николић, Вучић и Дачић ударили су у свој западни зид брже него што су се надали, и сада им се црта страна на коју се морају окренути. То морају да учине опрезно, али одлучно, и поштено. Такође, то морају да учине са свешћу да се окрећу од концепта глобализоване постмодерне државе, у којој компаније контролишу администрацију и у којој је периферијским земљама типа Србије намењена улога доњег. То морају да учине са свешћу да имају позив једног од два лидера концепта националне државе, у коме администрације контролишу компаније и у коме држава попут Србије има шансу.
ЗАШТО ЈЕ САД ВИШЕ МОГУЋЕ
Да би се то догодило, Србија мора да артикулише сопствени интерес и на Косову, и у земљи, и у региону, и да покуша да га брани. Наравно, на том путу очекују је тешки ударци, али то је неизбежно. Јер, само та врста иницијације, ти ударци које ваља издржати на ногама, могу да буду гаранција да је то истински пут Србије, у шта земље попут Русије најпре морају да поверују да би га подржале. Наравно, повероваће нам кад више не будемо могли назад, и тада ће помоћи свом снагом.
До тада, Србија може да из Москве добије 500 милиона повољног кредита, али не више; може да добије дозволу за увоз десет хиљада „фијата“, али не више; може да очекује мигове, али не и С-400; може да очекује подршку на Косову, али не пре него што сама залегне за покрајину.
Зашто? Зато што Русија жели пријатељску Србију, али јој не верује. Превише пута јој се догодило да помаже у критичним тренуцима и да јој се окрену леђа чим опасност прође, а сујета озбиљних земаља то себи не може да дозволи. То може да нам се не допада, али тако се послује са светом коме се не може веровати, а ми то јесмо.
На крају, питање је шта је то што нам говори да за овај пут постоје веће могућности да Србија загризе руску понуду. Прво, као што сам поменуо, сва српска решења на западној стани су одавно исцрпена. Друго, Србија се, после првих разочарења у ЕУ, до сада редовно опредељивала за Запад пред квалитетом претње, а не пред квалитетом понуде. Истовремено, за Русију се редовно није опредељивала јер је квалитет претње потпуно изостао. Овај пут, међутим, више није тако, руска претња не само да постоји него је двострука.
Прва претња је индиректна и садржана у томе да ће српска држава без Русије потпуно нестати. Она чак и у политичком врху постаје веома снажна. Иако не треба на јавној сцени очекивати заокрет преко ноћи, свест о тој претњи ће резултовати променом курса, што ће све скупа ескалирати жестоком конфронтацијом и борбом за јавност између власти и петоколонашке елите.
Друга претња је много директња, и њени носиоци су, први пут после много времена, сами Руси. Наиме, на страну шта Јужни ток за Србију значи и економски, и безбедносно, и геополитички, он је чак и за саму Русију сувише велики стратешки пројекат да би таква земља себи могла да дозволи да он пропадне због опструкције српске пете колоне. А то значи да ће Русија урадити све да Јужни том прође, а део тих средстава подразумеваће и оне ствари на које смо углавном навикли са Запада, почев од рата за јавност до ствари о којима се не прича.
Зато је Београд добио невероватно добру понуду за градњу српске трасе гасовода – наиме, градњу ће кредитирати Русија, а Србија ће платити из профита који јој по завршетку Јужног тока донесе транзит гаса. Зато је Дачић од Путина добио подршку за своју владу; зато је на себе лично примио обавезу да ће градити Јужни ток, уосталом исто као и Николић и Вучић. И зато је, на крају, данас толико мање вероватно да ће Србија дати Косово низашта него само пре недељу дана. Јер онда смо косовску калкулацију српског врха правили према политичком наслеђу које су затекли, њиховом патриотизму, вештни и храбрости. Данас га, после Дачићеве посете Путину и моблизације руске диломатије у Србији из последњих месец дана, правимо само према једном елементу – према елементарној интелигенцији српских главара. Отуда ће отпорност Београда на прву следећу понуду за Косово бити први прави тест нових односа Београда и Москве. И наравно тест интелигенције српског врха. Ако га положе, помериће многе границе које је Тадић заковао за само дно; ако не, сами ће бити граница и највећа сметња за сарадњу која је неминовна са свим што то подразумева.
То је данас суштина промене у српско-руским односима, и сама кичма наше данашње наде у њих.
Извор: Нови Стандард
