Прочитај ми чланак
У разговору са Александром Вучићем, немачка канцеларка је навела да се сећа тешких разговора са Борисом Тадићем 2011.
Велика је разлика у изразу лица Ангеле Меркел приликом сусрета са Александром Вучићем у Берлину пре два дана и онога када се растајала с Борисом Тадићем пре три године у Београду. Оба сусрета, иначе, најављивана су и оцењивана као историјска. Наш бивши амбасадор у Немачкој, професор Иво Висковић сматрао је важним истаћи да се немачка канцеларка ретко смеје, а да је приликом Вучићеве посете била више пута насмејана. Подсећања ради, немачки „Франкфуртер алгемајне цајтунг” у августу 2011. известио је из Београда да Меркелова и Тадић нису имали ништа заједничко осим тмурног израза лица, са којим су обоје после заједничких разговора изашли пред јавност.
Да ли смо, заправо, од тог тренутка почели пажљиво да посматрамо и тумачимо мимику и гестове Ангеле Меркел? Од часа када су њене отворене и прецизне речи, тачније таксативни захтеви шта се мора чинити у вези са Косовом да би био могућ даљи европски пут Србије, као маљем у главу погодиле српску јавност, а поготово владајућу политичку елиту. Тада је, наиме, гошћа из Немачке означила крај нашем (само)заваравању да је могућа политика „и Косово и Европска унија”, затраживши, поред осталог, да се расформирају српске институције на северу Косова. То је изазвало прави политички потрес у Србији, којим је најављен и каснији силазак с трона Бориса Тадића и његове Демократске странке.
Премијер Вучић је, препричавајући медијима разговор са немачком канцеларком, поменуо да је Ангела Меркел навела и да се сећа тешких разговора 2011. са тадашњим руководством Србије. И да јој је драго што то није случај и сада, додао је Вучић.
Да ли смо те 2011. схватили да сви наши европски путеви не воде преко Вашингтона и америчке амбасаде у Београду, него да су главне саобраћајнице Србије ка Бриселу у међувремену измештене и трасиране кроз Берлин?
Истичући да односи САД и ЕУ и даље имају пресудан утицај на глобалну политику и међународне односе, директорка Центра за спољну политику Александра Јоксимовић указује да у нашем случају то свакако нису две супротстављене приче: „Да, постојала је та тема да пут до Брисела води преко Вашингтона, али сада бих додала – и преко Вашингтона и преко Берлина. САД више нису усредсређене на регион Западног Балкана и препустиле су га ЕУ, а самим тим је Немачка ту преузела кључну улогу.”
За разлику од оних који сматрају да су политике Берлина и Вашингтона компатибилне, Живадин Јовановић, председник Форума за свет равноправних и бивши министар спољних послова, указује да се од времена када се говорило да су САД најмоћнија сила Европе, дошло до тога да се Немачка све отвореније супротставља често агресивној америчкој политици у Европи. Наводећи који су све разлози довели до сазревања става да Немачка мора играти активнију политичку улогу у најважнијим процесима у Европи, Јовановић истиче да се то може видети управо у односу према Србији.
„Сви бисмо желели да Немачка према Србији води једну нову, нереваншистичку политику, а не политику бивших немачких амбасадора Цобела и Маса, који су отворили питање Војводине, Санџака, југа Србије. Ипак, иако је наговештена нова политика бољих односа са Србијом, не треба брзати, не треба да нас обузима еуфорија, нити треба доносити искључиве и претеране оцене. Не треба ничим показивати да смо импресионирани или да смо наједном заборавили шта је говорила претходна администрација”, каже Јовановић, додајући да Србија не сме да се опусти ни у тренутку када Немачка прави позитиван заокрет, јер и Берлину треба времена да свој стратешки брод прецизно усмери у складу са новим интересима, посебно у вези са Русијом.
Нико од наших саговорника не мисли да је догађај из 2011 (иако је то био тренутак када је дошло до кризе у односима Београда и Берлина) означио немачко преузимање примата у овом региону. И кажу да не би мерили политичко време у Србији до тог боравка и Меркелове у Београду и од њега. Сви они истичу да Немачка већ дуже време преузима лидерску улогу у ЕУ, чему је посебно допринела велика економска криза и улога економски моћне Немачке у њеном превазилажењу.
Александра Јоксимовић указује да је Немачка та која диктира услове везане за процес проширења ЕУ и стога треба имати у виду да само 20 одсто Немаца позитивно гледа на даље ширење европске породице.
„Немачка је и највећи донатор и високо на лествици инвеститора у Србији и региону. А као економски снажна сила, она увек има могућност и моћ да утиче и на политичка кретања у ЕУ, а наравно и у региону Западног Балкана. Због свих ових чињеница је нека врста наклоности Немачке увек више него добродошла”, истиче она, потврђујући кроз оцену да се Немци не либе да кажу шта су њихова очекивања и да никога неће тапшати по рамену а сматрати да није обавио одређени задатак стару тезу да су Немци поуздан партнер – у смислу да са њима знате на чему сте.
Практично исто тврди и један наш саговорник, искусни дипломата, наводећи да они воле да буду „брутално отворени”.
„Они не лажу. Неће увек да кажу свој став, али кад га кажу, то је то. Неће те преварити, говорити једно, а радити друго. Наш проблем је био како су то радили – доста грубо, у форми условљавања. Сада се то мења, ради се много тактичније, дискретније. И сада постоје услови, захтеви, али не тако грубо испољени да би се човек и његова држава осећали пониженим”, објашњава овај извор „Политике”.
Очигледно је премијер Србије Александар Вучић свестан те особине Немаца. Зато је у изјавама после разговора са Ангелом Меркел истицао да је суштина односа са Немачком да не обећавате оно што не можете да испуните и да је он оно што је обећао испунио, не прецизирајући детаље.
(Политика)
