Прочитај ми чланакСрбија је право из карантина ускочила у изборну кампању, нагло као што кажу да ради вирус ковид 19, под чијим дејством се ослаби и клоне у року од неколико сати.
Та кампања носи два опасна ризика, један по здравље народа, а други по Вучићеву власт. Оба ризика су потиснута до ивице видљивости, односно виде их само они који у складу са својим страховима и надама желе да их спазе.
Здравствени ризик од новог таласа заразе подређен је жељи да се нормални живот настави и заснива се углавном на доживљају да је ковид 19 у суштини грип, а грипа, је ли, врло ретко има лети. Ипак, непосредна будућност је и даље неизвесна већини људи, од тога шта ће економски да их снађе, до питања да ли ће ићи на летовање.
Најмања неизвесна требало би да је победа Вучића и СНС на општим изборима 21. јуна. Вучићева кампања је, технички гледано, врхунац тријумфа. Све што је научио и применио у претходних пет великих изборних похода у осам година (2012, 2014, 2016, 2017, 2018) успео је да доведе до чистог савршенства.
Имао је у политичком смислу све.
И једногодишњу пробну кампању 2019. названу Будућност Србије насупрот поступном слабљењу опозиционих протеста 2018-2019. И лош почетак 2020. у коме је главни наступ СНС – Србија 2025 непријатно подсећао на програмску кампању Бориса Тадића из 2012. године – Избор за бољи живот.
Још горе, кад је проглашено ванредно стање због короне, та је Вучићева Србија 2025 остала да виси у ваздуху као кампања Слободана Милошевића обнове и изградње 2000. пред пад СПС с власти. Међутим, врло брзо Вучић је успео да промени основну поруку, и да све расположиве могућности које му пружа управљање државом преусмери у добитничку кампању.
Први извор је спољна политика, где је направио фиктивни заокрет проглашавајући Кину за главног ратног савезника, у складу са већинским расположењем у земљи да је кинеска комунистичка власт успела да победи вирус.
Други је здравствени систем који му је послужио за одабир нових лица у кампањи, односно за освежење у виду струке, стављајући у први план докторе блиске СНС попут Дарије Кисић Тепавчевић.
Трећи извор је могућност штампања новца и оперисања на финансијском тржишту какву има монетарна власт једне државе.
Уместо празног програма Србија 2025, наступила је Вучићева опипљива државна помоћ привреди и грађанима. Уплате од по сто евра бирачима и минималних плата запосленима у предузећима јесу сушто оваплоћење добитне изборне кампање.
Четврто, опозиција изгледа потпуно неспособна да узврати тој тријумфалној кампањи, осим у својству неопходног непријатеља.
Слуђивање бирача из ранијих изборних циклуса да ли подржати грађанског или националистичког противкандидата, односно проевропску или патриотску листу, прешло је сада на тему да ли је добро одустати од бојкотовања избора.
Затим, које су методе борбе против Вучића – лупање у шерпе, лични чинови побуне, масовно окупљања уз ризик заразе… Последње уточиште опозиције је да ће Вучићева власт бити делегитимисана због короне, а и зато што су мандати великом парламенту и малим скупштинама истекли 3. јуна, док су избори 21. јуна. То је међутим врло крхко прибежиште из два разлога.
Први је да је корона светска пандемија, а не српска пошаст, те зато власт може чврсто бранити све мере примењене током ванредног стања.
Други је да је немогуће замислити да европске владе које се сматрају демократским не подрже редовне изборе у некој земљи, па и Србији. Изборе, које не заборавимо, спроводи легитимна влада изабрана пре четири године 24. априла 2016, када је тадашњи амбасадор Кајл Скот, сетимо се, дошао у глуво доба изборне ноћи код Бојана Пајтића у ДС.
И потом су резултате признали сви из опозиције на скупу код споменика Романову испред седишта РИК, укључујући и Бориса Тадића, Бошка Обрадовића, Санду Рашковић Ивић, Сашу Радуловића, Чедомира Јовановића…
Сва је вода дакле на Вучићеву воденицу. У томе је и главни проблем, превише је све лако и савршено.
С друге стране, главни Вучићев супарник, вођа опозиционе Странке слободе и правде Драган Ђилас тврди да је диктатура у Србији ушла у последњу фазу.
Из карантина у корона кампању: Вучићев савршен ризик 2
С том проценом је међутим проблем у следећем: диктатуре су по својој природи такве да се споља не може видети колико су труле и када падају. Јесте могуће је да Вучићева кампања представља савршенство, али узалудно.
Да је то кампања ради кампање која ће се претворити у кошмарни пораз и губитак власти. Али, тај исход се може можда наслутити само унутар режима, јер диктатуре само тако и падају – изнутра, кад дође до издаје у самом врху, и међу најужим кругом диктаторових сарадника.
Може се замислити да могућност за тако нешто постоји и сада, али је велико питање не само какав је однос снага унутар Вучићевог окружења, него и личне воље неког од појединаца из тог круга.
Искуство новијих диктатура показује да ту вољу често изазове нека виша сила, која покаже колико је систем труо.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 16, 2020
У новој перспективи популарној у последње време први узрок пада диктаторске комунистичке власти у источноевропском блоку није пад Берлинског зида, и победа грађанских слобода, већ је тај ланац догађаја покренула нуклеарна катастрофа у Чернобиљу 1986. Корона би у садашњости могла да буде неки сличан изазивач, али питање је велико кроз колико времена и на који начин.
Исте шансе су и и за супротно – да Вучић настави са учвршћивањем дуготрајне личне власти, идући сигурним кораком путем којим и црногорски председник Мило Ђукановић.
Такав пут подразумева, према досадашњем искуству, лагано политичко уклањање оних са којима је Вучић почео политички успон.
Осим неколико споредних и живописних личности на граници сиве зоне и подземља, Вучић је досад пажљиво уклонио и Томислава Николића, суоснивача СНС и претходног председника Србије.
Чини се да је сигурни следећи кандидат за уклањање Војислав Шешељ. Шешељев политички простор заузео би млади лидер Двери Бошко Обрадовић, у својству борца спремног на лично жртвовање какво је штрајк глађу на степеницама Скупштине.
Можда на крају треба подсетити да се Шешељев најпознатији штрајк глађу десио у изборној кампањи након осамостаљења Црне Горе пред јануарске изборе 2007. кад су радикали узели милион гласова.
