Историчари за Данас о тродеценијском опстанку Социјалистичке партије Србије у самом врху политике и власти

Социјалистичка партија Србије обележила је јуче 28 година постојања свечаном седницом Главног одбора у Ваљеву. Настала на самом почетку рата, као странка диктатора Слободана Милошевића, 1990. године, представља својеврсни феномен јер током скоро три деценије постојања, само три године није била део или подржавала власт.

Странка Милошевића владала је суверено и предводила Србију током ратних разарања, злочина, геноцида, губљења живота грађана и драстичног сиромашења. Након атентата на Зорана Ђинђића, подржала је и прву и другу владу Војислава Коштунице, а од 2008. године њен лидер Ивица Дачић постаје коалициони партнер најпре власти ДС Бориса Тадића, а потом 2012. и СНС Александра Вучића. Имајући у виду да је СПС одговорна за кобну политику деведесетих, као и да дели одговорност и у нешто мање кобном транзицијском раздобљу, питали смо историчаре Бранку Прпу и Миливоја Бешлина како објашњавају феномен прихватљивости и опстанка једне такве партије, чак три деценије на самом врху српске политике.

– Парадоксално је – како народ константно и намерно бира и гласа за оне који га воде у пропаст. Али, очигледно је да овде имамо посла са друштвеном матрицом. То није модеран феномен, већ врло жив и присутан и у претходних сто и више година. Реч је о трајној политичкој појави на овим просторима. Дилема Исток – Запад, вредности Западне Европе наспрам оних из Русије су трајне дилеме. Идеолошка матрица је иста. И увек је побеђивало оно чега је СПС оличење. Овдашње друштво је одувек било сиромашно и полуписмено. Имамо, дакле, политички феномен дугог трајања – истиче за Данас Бранка Прпа.

Она додаје да грађани сваку власт третирају као елементарну непогоду, да се сачува жива глава и оно мало егзистенцијалне сигурности.

– И то је пристајање на такав усуд политике. Они који су на власти су на власти и ја ту ништа не могу. Ја као грађанин не видим могућност да нешто мењам. Неверовање у сопствене капацитете је одлика тог перманентног стања. Међутим, ми можемо да критикујемо обичног човека због изостанка свести о могућности промене, али где је та могућност, где је и шта ради та друга страна која би то требало да реализује. Ми данас имамо ту другу страну, опцију, наводно демократску, проевропску, засновану на идејама хуманизма, која је једна атомивизована групација, и која, притом, све више личи на оне против којих би требало да се бори. Тако добијамо избор из шупљег у празно – каже саговорница нашег листа.

Она констатује да та друга опција никада заправо није успела да победи и надвлада, односно да је на делу све време, у протеклих сто година, једна иста битка, а да су СПС и СНС данас само резултат таквог стања, а не узрок нечега новог.

Према речима историчара Миливоја Бешлина, СПС је настао, показаће се, по наше друштво доста трагичном фузијом догматских и конзервативних делова Савеза комуниста Србије са, такође, конзервативном идеологијом српског национализма.

– Крајем осамдесетих, ригидни део српских комуниста је желећи да се одржи на власти, уместо делегитимисане комунистичке идеологије пригрлио српски национализам као нову и снажну легитимацијску матрицу и показаће се још задуго, владајућу идеолошку парадигму у друштву. Из синкретизма ових двеју елемената настала је фанатизована идеолошка платформа која ће бити погубна по вишенационалну југословенску федерацију. Из наведеног синкретизма остала је и јака партијска машинерија, контрола медија и тајних служби, што је све скупа стављено у функцију ратне политике са циљем стварања великодржавне творевине. Трагичне последице ових историјских процеса и југоисточна Европа и сама Србија осећају и живеће још задуго – каже Миливој Бешлин за Данас.

Међутим, додаје он, сви наведени процеси нису настали пуком случајношћу.

– Србија је бирајући антизападни, антиевропски и антилиберални одговор с краја осамдесетих година 20. века изабрала пут који је објашњив у контексту њене модерне историје. Као и више пута током своје новије историје Србија је и са СПС-ом на челу уместо унутрашњег развоја одабрала спољну експанзију. Великодржавни пројекат до данас није умро. А СПС је, упркос апсолутне напредњачке власти, у ствари и данас срце система који разара и друштво и државу – напомиње саговорник Данаса.

Говорећи о лидеру СПС Ивицу Дачићу и одговарајући на констатацију да се он у овдашњем друштву сматра „успешним“ политичарем, Бешлин указује да историјска валоризација сваког политичара почиње од квалитета живота грађана, ширења поља слободе, јачања друштва, модернизацијских учинака у својој епохи итд.

СЛУЧАЈ ФРАНЦУСКА: Како Вучић и Дачић грађане Србије праве кретенима https://t.co/dPvpVkgtT4

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 18, 2018

– Имајући у виду ове објективне и ако смем рећи универзалне параметре, Дачић се не може нипошто сматрати успешним политичарем. Ако се квалитет живота побољшава само њему и његовом најближем окружењу, а свима осталима опада, како таквог политичара можемо описати као успешног?! Уз то, Дачићеви недипломатски методи тамо где се тражи дипломатско умеће, његова демагогија и кафански приступ тамо где ситуација налаже мудрост и одмереност као и већа окренутост интересима режима у Кремљу него властите земље не чине га по било чему репрезентативним и адекватним да настави са обавља тако важну функцију као што је шеф дипломатије – закључује Миливој Бешлин за Данас.

Извор: danas.rs

Ознаке: СПС