Прочитај ми чланак
За Србију би било значајно да се ојача „унутрашња геополитичка вертикала“ у правцу север-југ – од Новог Сада, преко Београда и Крагујевца, до Ниша
У трагању за моделом одговарајуће децентрализације од увођења вишестраначја је у Србији изнето више предлога. Аутор најсвеобухватнијег, који се превасходно тицао суштинске регионализације Србије, био је проф. Миломир Степић. Ипак, ствари се нису помериле са мртве тачке пуне две деценије. Уставним решењем из 1990. године Србија је наставила да функционише као република са две аутономне покрајине, а то је и потврђено новим Уставом усвојеним 2006.
Сложене околности на унутрашњем политичком плану не остављају превише простора за оптимизам – у погледу унутрашњег уређења Србије ствари се неће скорије променити, јер зато не постоји консензус међу најзначајнијим политичким центрима моћи. Поред свега, услед отвореног косовског проблема и претераног мешања спољног фактора у унутрашњу политику, није ни паметно отварање питања промена делова Устава. Ко зна у шта би све то могло да се изроди.
Између осталог и ово су разлози због којих се, када говоримо о неопходном оживљавању унутрашњости Србије, више треба посветити концепту пресељења (дислокације) институција. Ово је мера којој је прибегао велики број држава. Између осталог, чак и мала Естонија, која је преселила седиште дела правосудних институција из главног града Талина у Тарту. Најпознатији пример је Јужноафричка Република, која има три престонице: главни град и седиште извршних власти је Преторија; седиште законодавних власти је Кејптаун; а седиште правосудних власти Блумфонтејн.
ПОВРАТАК „СРПСКЕ АТИНЕ“
Гледано са геополитичког аспекта, за Србију би било значајно да се ојача „унутрашња геополитичка вертикала“ у правцу север-југ, која би се протезала од Новог Сада, преко Београда и Крагујевца, до Ниша. Крајњи циљ пројекта пресељења институција требао би да буде стварање „четири српске престонице“, па би тако Београд остао главни град у којем би биле смештене институције већине извршних органа власти; Нови Сад би био правосудна престоница, Крагујевац законодавна, а Ниш „војна престоница Србије“.
Разлог премештања правосудних институција у Нови Сад (Врховни суд, Уставни суд, Републичко јавно тужилаштво, Министарство правде и низ пратећих агенција) треба тражити и у темељном сузбијању сепаратистичких тежњи, које ће се, подстицане споља, све више и све гласније јављати у наредним деценијама.
Нови Сад, као правосудна престоница, може постати средиште идеје о неопходности очувања територијалне целовитости Србије и поново понети назив „српска Атина“. Што се Ниша тиче, његов географски положај га предодређује за будућу војну престоницу. Јужни део Србије, простор који се у војној географији често означава и „јужним фронтом“, је потпуно „безбедносно отворен“, што се пописом проблема констатује и у стратегијама одбране и националне безбедности Републике Србије.
Пресељењем безбедносних институција (Министарство одбране, Генералштаб, високошколске војне установе, може се размишљати и о пресељењу МУП) даје се већи значај овом подручју и несумњиво упућује порука да се Србија више неће повлачити ка северу. Оваква мера имала би и одређени утицај на локалну економију, што би опет утицало на смањивање степена миграција са југа (најкритичније стање тренутно је у Топлици).
Крагујевац се јавља као важна копча између севера, југозапада и југоистока земље. Као законодавна престоница, Крагујевац добија прилику да се развије, посматрано у регионалним оквирима, у значајнији универзитетски, културни и привредни центар. Враћање седишта Народне скупштине у Крагујевац био би само први корак, неопходни замајац да се отпочне и са низом других активности.
Зашто би ово требало да буде прва активност у пројекту пресељења институција? Одговор је једноставан: зато што је то најбрже и најједноставније. За пресељење великих система-правосудног и безбедносног апарата-требало би доста времена, новца, јавили би се и одређени проблеми са инфраструктуром и логистиком, и све би морало да се реализује кроз више етапа. Народна скупштина Републике Србије је, гледано са аспекта њене организационе структуре, мали систем, па би цео посао могао да се изведе брзо и са малим трошковима. Остало би питање зграде Народне скупштине у Крагујевцу, али би се и то могло врло брзо решити, уколико се донесе политичка одлука да се овом послу приступи.
ВРАЋАЊЕ СКУПШТИНЕ НАРОДУ
Крагујевац је кандидат за будуће седиште Народне скуштине и због историјских разлога. Од 1818. овај град је престоница обновљене Србије, прва Скупштина Србије имала је своје седиште у Крагујевцу, а ту је и донет Сретењски устав 1835. године. Такође, како је већ наведено, овакав потез би имао велики утицај на оживљавање локалне економије у ширем региону Шумадије, повећања броја културних дешавања, урбанизацију самог града и побољшавање његове инфраструктуре. Пресељење Скупштине није само симболичан гест већ доноси и низ конкретних користи.
Оно што је још битније јесте да би се овакав гест могао окарактерисати и као „враћање скупштине народу“. У српском политичком систему, какав је већ несретно направљен, Народна скупштина је институција између чекића и наковња. Са једне стране, она представља сервис извршних органа власти, док са друге стране, кључног актера у скупштинском животу ипак не игра посланик појединац, већ политичка странка која га је кандидовала (ово се посебно односи на посланика владајуће партије). Зато се може констатовати као „скупштина припада влади“ или да „скупштина припада странкама“.
Премештањем Народне скупштине из Београда отпочиње се процес њеног „извлачења“ из чврстог загрљаја владе, јача се положај посланика појединца, што ће имати и огроман утицај на страначке структуре,а што за квалитативну промену политичког система у Србији јесте решење.
Остаје отворено питање: да ли су Србији потребне четири престонице? Па, гледано са много становишта, може се закључити да то јесте много. Међутим, анализирајући основне економске показатеље и демографске трендове, као и пратећи развој ситуације на унутрашњем политичком плану, може се исто тако закључити да је последњи тренутак да се нешто учини. Србија копни, а Београд се гуши – у сваком погледу.
А, уколико се не назире могућност никакве смислене децентрализације у наредном периоду (можда је боље и да никакве и не буде, али о томе неки други пут), поставља се питање: шта учинити? Пресељење институција се намеће само по себи као одговор. А у оквиру тога – пресељење Народне скупштине у Крагујевац као први и најважнији корак. Уставних ограничења за тако нешто нема.
Душан Пророковић
