Прочитај ми чланак
Србија је скупштинском резолуцијом 26. децембра 2007. године прогласила војну неутралност. Немогуће је замислити да је једна држава чланица једног војног савеза, а да буде политички неутрална.
Другим речима, војна неутралност је нужан услов политичке неутралности. Војна неутралност не налаже нужно и политичку неутралност и могуће је да једна држава буде војно неутрална, попут Аустрије, а да истовремено буде чланица Европске уније. Али није могуће да било која држава буде у неком војном савезу и да је истовремено политички неутрална. Наравно, питање је колико је Аустрија стварно војно неутрална држава, а колико је то само на папиру. У сваком случају, војна неутралност је први и основни услов, корак у правцу политичке неутралности.
Када погледамо биланс шта је Србија добила, а шта изгубила проглашавањем војне неутралности, може се извести недвосмислен закључак да је добила много, док није изгубила ништа. Никакве штете Србија нема од војне неутралности. С друге стране, Србија није имала обавезу да као припадник НАТО савеза шаље своје војнике да широм света војно бране интересе САД. Аргумент да би у овим мисијама заправо били професионални војници, а не регрути, не значи ништа. Јер, да ли Србин гине за туђе интересе као професионални војник или као регрут, суштински не утиче на чињеницу да он гине као најамник, зарад туђих интереса.
Поред НАТО пакта, као јединог стварног војног савеза, настала је или је у настајању и евроазијска Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ), која нема статус војног савеза, али многи претпостављају да би у догледној будућности могла да прерасте у војни савез. Самим тим, у једном делу наше јавности помиње се и да би Србија требало да се придружи овој организацији. То значи да Србији, поред војне неутралности, на располагању стоје НАТО, као стварни војни савез, и ОДКБ, као потенцијални.
Није тешко разумети логику присталица НАТО пакта да Србија треба да поништи војну неутралност и да се придружи овом војном савезу. У основи ове логике су опортунизам и приклањање евидентној војној сили као што је НАТО. С друге стране, могу се разумети и присталице ОДКБ, иако је реч о непостојећем савезу. Њихов страх да би Србија могла приступити и НАТО пакту је оправдан и из тог страха се јавља потреба да се потражи заштита на другој страни, мада та друга страна још не постоји као војни савез. Скоро је извесно да ће у Србији увек постојати један број људи који су за НАТО савез, па самим тим није лоше да има и оних који решење виде у томе да Србија приступи ОДКБ.
Војна неутралност, која је, теоријски гледано, у средини између војних савеза, било актуелних или потенцијалних, на најбољи начин може да заштити наше националне и државне интересе. Свако померање према неком војном блоку могло би да изазове веома оштре реакције моћних држава које се противе том војном савезу, што би могло да дестабилизује Србију. Промишљеном политиком Србија би можда могла да убеди и Запад и Исток да је њена војна неутралност најбоље решење, које може да задовољи минимум интереса свих страна.
Сасвим је извесно да је прави интерес Србије да сачува војну неутралност. Тиме се Србија поставља као озбиљна држава која није спремна да ратује за туђе интересе. Војна неутралност је, поред Устава, једина од важних ствари која је у српском националном интересу, а коју власти после 2008. нису укинуле. Додуше, те власти нерадо помињу војну неутралност, на много начина је заобилазе, али се ипак нису усудиле да је отворено доведу у питање. За Србију би било од непроцењиве важности да обезбеди да њену војну неутралност почну званично да признају друге државе. То је задатак који захтева стрпљив приступ, а за националне интересе је од највеће важности. Јасно је да нас нико неће лако признати као војно неутралну државу, већ ће покушавати да нас увуче у своју интересну сферу, због чега сама Србија мора на сваком кораку и на сваки начин да истиче своју неутралност.
Најбољи начин да Србија промовише своју војну неутралност јесте да начини природан и логичан потез и да, полазећи од војне неутралности, себе одреди и заокружи као потпуно неутралну државу тако што ће прогласити и политичку неутралност. Тек са прекидом европских интеграција и проглашењем политичке неутралности, Србија се одређује и стабилизује као слободна и самостална држава која сама одлучује о својој будућности. Са политичком неутралности, на додатној тежини и озбиљности добијала би и војна неутралност Србије. Као неутрална држава, Србија се измиче из мреже непрестаних притисака и уцена од стране ЕУ и САД, притисака који утичу на све области друштвеног живота. Истина је да је данас Србија озбиљно угрожена и територијално, политички, економски и морално и да је неопходна промена у вођењу државне политике. Та промена је у проглашавању политичке неутралности, чиме Србија отвара нову страницу у спољним односима, пре свега према Европској унији. Али на тај начин, Србија утврђује јасна правила и за односе са САД и Русијом.
Политичка неутралност би коначно скинула са дневног реда питање чланства Србије у НАТО пакту, односно снажно потврдила постојећу војну неутралност. Србији је потребно да наредних десет година сачува своју војну неутралност како би је усталила и трајније избегла замку која је вреба да се ипак приклони НАТО пакту. Могуће трајање и продубљивање економске кризе у Европи ствараће нове озбиљне безбедносне изазове. Србија треба по сваку цену да избегне свако мешање у проблеме који се не тичу њених националних интереса. А то је могуће само ако Србија снажно промовише и безрезервно утврди своју неутралност.
