Права борба унутар српског друштва и политичке структуре тек ће се развијати јер, уз сву почетну инфериорност када су у питању материјална средства и јавно-медијски утицај, процеси окупљања имаће могућност раста и напредовања.

Разлог томе је што се њихови циљеви подударају са стварним интересима убедљиво највећег дела становништва да се избави из програмиране мишоловке, коју је осмислио и конципирао део страног фактора и чију чине „другосрбијански“ фактор и компрадорски део елите. Крајњи циљ те концепције је распарчавање српске државе, с тим да би неки њени делови трајно изгубили српски карактер етнонационалним инжењерингом. Реч је о Црној Гори, највећем делу Војводине а потенцијално и неким другим подручјима.

Нека подручја би се етнички очистила од Срба, попут Кордуна, Лике, Баније, северозападне Далмације, западне Славоније, делова западне Босне и централне Херцеговине, потом Метохије и највећег дела Косова, што се покушава до краја реализовати и са источном Славонијом, северним Косовом и енклавама јужно од Ибра. Важно место заузимају и покушаји измене етничке структуре југа Србије, посебно општина Бујановац, па и Медвеђа, затим Рашке области. Нису у потпуности напуштени ни планови опхрвавања Републике Српске и протеривања и мењања етничке слике српскаг становништва, а то се покушава већ сад у општини Сребреница.

У економској сфери циљ је коначна деструкција привреде, одузимање преосталих економских ресурса којима Србија располаже. У социјалној сфери на сцени је даља пауперизација становништва, удар на његову образовну структуру и уништење интелигенције, укључујући и планирани удар на мали број Срба који располажу релевантним капиталом. Подстиче се демографска осека путем подстицања свих облика патологија (наркоманија, алкохолизам и пушење, коцка и сви облици игара на срећу, проституција, подршка и ширење свих облика сексуалних мањина и др.) и опстанак криминала. Ту је и питање ГМО, уништење српског војног и безбедоносног сектора, разбијање и маргинализовање СПЦ и друго. Заправо то су све процеси који су у току.

Носилац тих процеса су снаге којима смета српски фактор у целини јер је оцењен у елементима дугог трајања као близак руском. У томе предњаче америчка и британска политике, са којима, на овај или онај начин, повремено или стално, заједно или самостално, у неким питањима делује и немачка политика.

Ту су и ватикански кругови, који опет имају свој интерес деловања, исламски фактор и др. Пред овако израженим изазовима, српски народ, тачније његове широке масе, су протеклих година прво плански дистанциране путем јавног мњења од текуће политике и на сваки начин анационализоване са подстицањем свесно измишљене и у сваком случају предимензиониране српске кривице за догађаје деведесетих, који су опет од тих истих страних кругова добрим делом креирани и у највећем усмеравани.

ПРОГРАМИ УНИШТЕЊА Измене у међународном окружењу где се светски поредак од монополарног са изузетном доминацијом САД мења ка мултиполарном, где све више добијају на значају земље БРИК, као далеко више накоњене српским интересима, даје могућност избегавања планираног и наметнутог сценарија према Србима. Срби начелно од великих сила могу да рачунају на снажно савезништво Русије и других земаља постсовјетског простора (Белорусије, Украјине и др.), симпатије осталих чланица БРИК, а у дугом трајању на стратешку сарадњу и чак можда и наклоност Француске, док се са Немачком у мукотрпном дугогодишњем раду могу постићи напредовања у побољшању њеног односа према нама.

Отуда окренутост владајућих структура постоктобарске Србије и „другосрбијанаца“ пре свега ка силама које су инцијатори програма и реализације наше деструкције, као што су САД и Британија, потом у мањој мери и Немачка, јесте у најмању руку у супротности са елементарним интересима и логиком преживљавања српског народа и земље.

Како би свака озбиљна анализа и јавна дебата показале сулудост на истрајавању у оваквом геополитичком опредељењу, остварује се медијска и јавна окупација земље те маргинализација у сфери друштвених наука оних који имају храбрости и стваралачког потенцијала да доведу постоктобарски владајући концепт у питање. Промене односа снага у међународном окружењу, убрзавање свеукупне деструкције Србије и српског друштва почели су да утичу да се све више код обичног појединца јављају сумња и запитаност.

Вероватно су у том правцу пресуде Хашког суда и даљи понижавајући притисци на нашу земљу последњих месеци додатно утицали да се обичан човек прене и да се замисли о неодрживости владајуће постоктобарске концепције, коју је слушао свих ових година. Он, без обзира на своје образовање и статус, чак и националну и верску одредницу, почиње да сумња у постоктобарску концепцију и светли пут који су наговестили „другосрбијанци“.

Кључан елеменат за покретање српског отпора и различитих облика окупљања је у постепеној спознаји обичног грађанина да, поред тога што својим укључивањем у политичке токове он свакако неће вероватно ништа за добити (што је био и главни мотив аполитичности широких маса становништва у последњој деценији, подстицан од окупационих медија и „другосрбијанаца“), али ће, са друге стране, бар покушати да, заједно са другим суграђанима који су сви у истој кожи, спречи остваривање замишљеног деструктивног пројекта.

То заправо подсећа на људе који живе у неком насељу да се одреде према насипу у односу на набујалу реку. Они неће ништа директно добити у кратком року као непосредни добитак. Али, ако не дограде и ојачају насип, доћи ће до проваљивња бране, а тада ће губитак, и друштвени и лични, бити велики. Дакле, главна лажна хипотеза коју је подстицао окупациони апарат у Србији свих ових година је та да америчка политика нема ништа против Срба, чак би им могла бити и наклоњена, али ето неки Милошевић је 90-тих таласао по региону и они су морали доћи и интервенисати, па ће српски фактор још неко време имати негативан одијум, али се то шлихтањем америчкој политици и колаборацијом временом може поправити за српско добро.

Та хипотеза је већ 12 и више година у уву обичног грађанина Србије као порука медија, фаворизованих представника компрадорске елите. Са друге стране, људи су схватили да од политике намају лично ништа, да су, уз све разлике, заправо „сви политичари исти“ и да требају да гледају своја посла, што је довело до програмиране аполитичности и манипулације широким слојевима становништва. Остао је потом само мали слој професионалних политичара и људи из локалних самоуправа и стручњака који су у највећем корумпирани, уцењени и, ако професионално раде свој посао и имају најбоље намере и поштење, смањен им је маневарски простор за озбиљно делање.

ЖЕЉЕ ИЗ ЧЕТИРИ ЗИДА Створен је и масиван субвенционисани слој петоколонаша, који је запосео све кључне позиције у друштву, привреди, управљачким структурама, управљању науком и струком и др. На тај начин српско друштво данас у политичком смислу подсећа након ових дванаест година на пирамиду где су у основици најбројнији аполитизирани и на сваки начин маргинализовани доњи слојеви, а, како се иде више, ради се о све малобројнијим групама, које су попуњене „другосрбијанцима“.

Тако смо заправо дошли до феномена да једна, од странаца и окупационог апарата фаворизована мањина, у политичком и друштвеном смислу управља већином, која је обесправљена и на различите начине од политичких збивања одвојена и манипулисана. У социјано-политичком смислу пред собом имамо слику протектората или чак колоније, која није директно војно окупирана, али је на сваки начин слично организована.

Ови процеси у зачетку – попут покрета „Никад граница“ или скупа водећих интелектуалаца – само су неки од спонтаних и самониклих реакција угроженог и опхрваног српског друштва на деструктивне процесе који се над њим проводе.

И, као у свакој окупираној земљи, сваки грађанин у складу са својим могућностима, карактером и схватањима се према томе одређује – они храбрији се директно укључују, док они други прилазе тек када виде да то прераста у неку снагу, они трећи делују анонимно различитим прилозима и помоћи, један значајан део им шаље искрени осмех и лепе жеље у своја четири зида док слуша извитоперене медијске извештаје окупационог апарата о новом скупу екстремних десничара или излапелих интелектуалаца који се поново покрећу након меморандума и свих других зала…

Али једно је сигурно – покрет окупљања и потребе јавног изражавања друкчијег мишљења од клишеа који нам намеће окупациони апарат и компрадорска елита биће временом све већи и уочљивији. Јавиће се и други покрети и они ће се вероватно стапати и прожимати у жељи да избегну реализације сценарија чији смо сведоци дуже од деценије.

О свему томе, о начину деловања ио даљем путу неће унаопред постојати сагласност у оквиру тог спонтаног окупљања, већ ће се временом трасирати у нешто заједничко и поред многих индивидуалних и групних разлика које ће свакако постојати и временом мање или више долазити до изражаја.

Оно што ће повезивати све те разнолике појединце, групе, слојеве је жеља да и после дванаест година провођења економских реформи омогуће за себе и своју породицу достојно преживљавање, да после две деценије од јуриша на ТВ-Бастиљу могу чути и ван интернета различито мишљење од владајућег, да, и после бомбардовања, распарчавања земље и свеколике организоване десетрукције могу јавно рећи да америчка политика није већи пријатељ Срба од Русије, Кине или Француске. Дакле, једном речју, они ће се борити за низ малих или већих права, која се заједно могу можда назвати речју слобода. Слободу, своју, групну, слојну, професионалну, слободу за Србију.

ПРВИ ПРАГ СЛОБОДЕ  До те слободе неће бити лако доћи и за њу мораће се много тога жртвовати, и вероватно ће бити мали број оних који ће директно смети да изађу са тим ставом јавно. Оних који ће то смети да подрже из прикрајка биће неупоредиво више, нарочито од тренутка кад се буде преломило да покрет и идеја добијају на снази и убрзању.

Међутим, први праг слободе је већ достигнут, а то је онај тренутак кад огромна већина грађана, без обзира на своју идеолошку и политичку опредељеност, можда чак и верску и националну разнородност, покаже свој први осмех симпатија бар у четири зида док при крају вести са неверицом слуша медијске извештаје о десничарима и пропалицама који су негде одржали нови перформанс покрета „Никад граница“ или о скупу излапелих интелектуалаца, који су одмах повезани са меморандумом и који макар у дебати траже некакво решење проблема мимо евроатлантске мантре, што је у постоктобарској Србији грех, не мањи од оног који су приређивали римској курији у Галилео Галилеј и Ђордано Бруно.

Тај осмех симпатије, које већи део популације данашње Србије већ шаље алтернативним иницијативама, иако је свакако свестан свих потенцијалних недостатака и мана тих опозиционих активиста, велики је капитал за будуће окупљање. Хоће ли његови протагонисти и организатори бити кадри да тај потенцијал искористе и ту енергију преточе и у прву постоктобарску владу која ће спроводити у пракси вољу већег дела бирачког тела и макар највећи део својих предизборних обећања и политичке платформе? То зависи добрим делом и од свих нас, који после почетног осмеха у четири зида, можемо да бирамо хоћемо ли на томе до даљњег остати, хоћемо ли се прикључити са стране и из прикрајка или ћемо на овај или онај начин да се директно прикључимо или чак у првим редовима.

Једно је сигурно – окупационом апарату који располаже огромним средствима и монополом у медијима, страном подршком и НВО сектором, више се нико неће прикључити, бар не у менталној равни. Они су у вишеструком застоју и кризи идентитета, пре свега оног етичког типа, која ће се временом вишеструко повећавати. А то је још један разлог да, после почетног осмеха, учинимо још макар нешто у правцу потраге за слободом. Хоћемо ли је пронаћи!?

(Нови Стандард)

Ознаке: Албанци, Бујановац, Драган Петровић, Друштво, Космет, Србија