Шта је то на данашњој унутрашњој политичкој сцени Србије што може да се дефинише – као патриотска опозиција?

Заправо, данашњу политичку сцену у Србији можемо поделити на три доста велике и међусобно прилично јасно дефинисане и размеђене групације странака и политичких субјеката.

Прву чини садашња власт, односно СНС и СПС пре свега, али и неке мање коалиционе са њима (попут Нове Србије Веље Илића, Јединствене Србије Драгана Марковића Палме), које су, иако заправо наследници предоктобарских снага (радикала и СПС) у ствари политичке странке чији је врх, дакле руководство у потпуности прихватио есенцију тзв. постоктобарске Србије и њено потчињавање страном фактору, односно нама Србима најненаклоњенијих великих сила попут СAД, Британије и делом Немачке.

Та есенција је наставак спровођења погубне неолибералне економије, антисоцијално законодавство (пример усвајања Закона о раду 2014.), предају у изнуђеним „преговорима“ суверенитета над КиМ укључујући по тзв. Бриселском споразуму и његовој накнадној операционализације чак и велики део суверенитета и над самим севером Косова који је и поред свих етничких чишћења остао углавном српски…Потом систематско, некритичко и безалтернативног пузање и извршења свих налога Брисела ка ЕУ, иако су се поодавно стекли сви услови за макар застој на „путу за Унију“, и најзад блокада медија, која је са овим властима доживела своју кулминацију и која је далеко од демократског.

Постоји још један фактор који би се могао придодати есенцији тзв. постоктобарске Србије, а то је да је компрадорски део друштвене елите, максимално повлашћен и без обзира на резултате избора, већ најмање петнаест година на свим руководећим местима у земљи у њеном друштву.

Компрадорски део друштвене елите се, дакле, налази у континуитету на власти у друштву, од економије, до науке, културе, управљању и учешћу у медијима, али и у невладним организацијама!

Које, гле чуда, финансирају, најчешће, нама најненаклоњеније стране сила, који паралелно тиме и одржава на власти главне протагонисте овакве капитулантске политике, али и ону бившу тзв. „жуту“ власт, заправо њене различите фракције, које чине данашњу наводно парламентарну опозицију у земљи (данас „жута“ опозиција).
Посебност политичких странака данас на власти у Србији (СНС и СПС) је – прихватање страних фактора и њихове “савете” као своје јеванђеље?!

Истина, то чини углавном само врло танак слој њеног политичког врха, али не и целокупно чланство и функционери, да не говоримо о бирачима. Зато су ове странке врло рањиве на потенцијално јачање странака патриотске опозиције где би се одливали не само бирачи, већ и добар део страначке инфраструктуре, посебно оне на нижем управљачком нивоу. Зато је и блокада медија, подршка инфраструктуре страних нама најненаклоњенијих сила у земљи и подршка, макар прећутна, компрадорског дела друштвене елите у Србији (који је идеолошки највише окренут дериватима жутих странака, или тзв. бившег режима до 2012. године). Зато смо сведоци доминације сензационализма у медијима, таблоидизације и сваке даље дебилизације друштва до домановићевских и нушићевских обележја сатире, па до потребе да се створи слој кадрова за управљачке структуре у земљи од дојучерашњих страначких активиста, необразованих, али оданих партијском врху, па се тај „геп“ између подобности и неспособности надокнађује и куповином диплома и другим „спецификумима“ овог периода.

Са друге стране велики проблем у функционосању и спровођењу есенције постоктобарске доктрине актуелних власти у Србији је чињеница да је данас неолиберална економија (коју спроводе у пракси у земљи и идејно) практично пропала у свету поодавно.

Најизраженије од 2008. године, јер се однос снага у свету битно мења на рачун сила које спроводе и надгледају постоктобарску концепцију (пре свега СAД, Британија), те да се садашњи главни актери на власти налазе, за разлику од оних претходних (жутих) власти, у додатно сатиричној ситуацији да морају да спроводе иначе непопуларне процесе, против који су они сами, често на један изразит и гротексан начин претходне готово две деценије свог бављења политиком жестоко иступали и као такви били препознатљиви у јавности.

Другу велику групацију политичких странака у Србији смо већ осенчили, то су оне које су и изнеле и чак створиле постоктобарску концепцију и биле на власти мање више све до маја 2012, углавном окупљене око некадашње јединствене Демократске странке, која се сада поделила на више наследника.  Оригинално за ову групацију је да су оне готово у потпуности и идеолошки окренуте постоктобарској концепцији, дакле неолиберализму и свему осталом, те да је у том правцу успостављено завидно и несумњиво јединство између врха, потом функционера на различитим нивоима, до чланства. Оне се и данас такмиче међусобно и у односу на садашњу власт, ко је више оданији Унији и јеванђељу испуњавања услова придруживања на том правцу, неолибералној економији, што чини есенцију постоктобарске Србије.

Заправо у садашњој Народној скупштини Србије и нема стварне опозиције самој есенцији постоктобарској.  Aли, да ли је она демократски продукт стања у земљи? Тешко! Јер, погледајмо нови Закон о раду, који је суштински у највећем против интереса широких маса становништва, готово свих или макар највећег дела запослених, који су њиме суштински незадовољни, а у Народној скупштини их не представља готово ни један једини посланик?!

Сличан и готово исти случај је са питањем даљег наставка штеточинске и у свету пропале концепције неолибералне економије, где највећи део становништва, обичних грађана је против, а у Народној скупштини ни један једини посланик их не представља!

Потом по питању Бриселског споразума и тзв. „косовске политике“ (капитулације?), некритичког пузања у новонасталим међународним и домаћим околностима ка ЕУ и даљег испуњавања бројних захтева и ултиматума на том путу, блокаде медија, али и неких нових питања, попут односа према масовним миграцијама са Блиског истока и званичне политике Србије, „Београда на води“, продаје Телекома, односа према породици и демографским питањима (очајна позиција Србије која има смањење становништва због беле куге и миграција, а популарише се у постоктобарској концепцији лгтб популација и изнад свега постоји одсуство демографске политике) и др.

Ту долазимо до треће велике, и јасно дефинисане и у односу на остале две групације, омеђене групе политичких странака, покрета, појединаца – које бисмо општим именом могли назвати патриотска опозиција.

Она је слободна у односу на нама најненаклоњеније силе, да се слободно односи и у интересу народа и земље према горућим питањима које смо навели – макроекономској и социјалној концепцији, државним питањима и слободи медија, спољнополитичким приоритетима са аспекта резон дета (елеменат државног разлога – интереса), али и према невладиним организацијама и компрадорском и сваком другом делу друштвене елите, који би требало да буде подржан и протежиран тачно толико, колико и у сваком слободном и сувереном друштву, колико и сами дају доприноса ширим интересима земље и народа, читвом друштву.

Међутим, највећи проблем овог дела политичких странака и субјеката (патриотске опозиције) је што она делује и бивствује у оним условима које је створила већ својим делањем постоктобрска есенција, дакле већ споменути део страног фактора, компрадорски део друштвене елите, и ове две напред наведене велике групације политичких странака и субјеката – а то је земља битно смањеног суверенитета, са одсуством демократије у збиљи (она постоји као неспорна и достигнута у медијима и жаргонима власти и компрадора) укључујући и неслободу медија, опште сиромаштво и беспарицу (као продукт „реформи“) и свакакву кризу и потиштеност у земљи и народу.

Истина, постоктобарска Србија је свесно и плански доведена у стање аномије, а то је у социолошкој науци термин, којим се изражава тако тешко стање у друштву – у раскораку између оног јавног и стварног – те других облика кризе, где чак и универзалне људске и друштвене вредности губе добрим делом свој смисао, значење и важност попут поштења, храбрости, издаје, патриотизма, вредноће у раду и стварању, лењости и непоштења, лоповлука, патологије и др.

Поред тога патриотска опозиција је од осталих напред наведених важних субјеката у постоктобарској Србији, плански дељена, стигматизована, дезинформисана и налази се у епицентру напада пошто међусобне противречности између свих напред наведених важних субјеката нису толике, да би макар и на тренутак ставиле у други план, главну опасност за даљњи несметани опстанака на власти и наставак постоктобарске есенције, какву за њих заправо једино представља патриотска опозиција, и посебно онај део (некомпрадорски) друштвене елите који је уз све препреке и ометања протеклих година, остао чврст у томе да се актуелно неподношљиво стање у земљи, мора променити и томе дати алтернатива.

Највећу опасност за моћнике који стоје иза есенције постоктобарске је програмска привлачност за широке народне масе патриотске опозиције, која, ако би се уз све набројане (и ненабројане) тешкоће организовала, ујединила и остварила конакт са народом, би релативно успешно у постојећем стању остварила у парламентарном и изборном систему победу и превагу, те добила институционално и законско право и могућности да примени алтернативу погубним елементима постоктобарске есенције у пракси – формирањем владе, освајањем места председника државе, премијера и др, или за почетак макар улазак у Народну скупштину и добијање великог удела у броју посланика, што сви напред набројани субјекти који фактички држе земљу у стању протектората, никако не би желели.

У читавој лепези ових опасности за постоктобарску есенцију, највећа опасност управо лежи у уједињавању патриотске опозиције, јер она у постојећим, прилично недемократским па и нерегуларним условима у земљи, само као таква, дакле која превазилази одређене мање међусобне програмске разлике, сујете и сукобе, може да представља јасну алтернативу и садашњој власти и тзв. „жутој“ опозицији, у којима по суштинским стварима и нема битне разлике.

Зато се између осталог, заседања Народне скупштине могу преносити сада у свом својем трајању на државној телевизији, без икакве опасности за постојеће стање у земљи и постоктобрску, напред наведену и погубну есенцију: достигнут је идеал нама најненаклоњенијих сила, компрадора и врхова странака садашње власти и фракција „жутих“, а то је да у парламенту нема ни једног јединог опозиционог посланика у суштинском смислу опозиције.

И то у једном на папиру тзв. демократском и парламентарном систему, што је заиста разлог за отварање шампањца у експозитурама страних нама најненаклоњенијих сила у Србији и (пре)задовољство постојећим стањем. A земља и народ су у све тежој позицији, у свим областима економије, друштва, културе, демографије, државотворности…

Но, како по оној старој удбашкој доброј флоскупи, „реакција никад не спава“, све очи су упрте ка оном делу друштвене елите који је уз све притиске и малтретирања (као „прасе у Техерану“) у постоктобарској Србији успео да својим радом и резултатима остане у ширем кругу друштвене, али на сваки начин скрајнуте елите, затим према народу који, иако је у улози објекта, све више је у спознаји да је „цар го“ – односно наметана постоктобарска концепција за њега лоша и да је жељан алтернативе томе, и изнад свега према оним организацијама и странкама које бисмо могли дефинисати као патриотском опозицијом, која је уз све недаће сада и ванпарламентарна.

Између објективних и субјективних недаћа она је сада и ванпарламентарна, највише и због тога што је на последње изборе изашла подељена!

Управо највећи страх носилаца власти у нашој земљи, је уједињење и сарадња патриотске опозиције, и то је оно чега се власт највише плаши, те стога тај процес није описан у медијима на територији наше земље, и мање је и недовољно познат широј јавности, али се ипак одвија.

То је и шанса за промену постојећег стања, јер он се (најбоље) може променити парламентарним путем.

Извор: Сведок

Ознаке: др Драган Петровић, патриотска опозиција, патриотски блок, СРБИН.инфо, српске политичке странке