Прочитај ми чланак
Можда смо остварили „праведну и моралну победу у готово немогућим условима”, како је рекао Томислав Николић, председник Србије, или само „нисмо победили, али нисмо ни изгубили. Нису нас унизили, нити згазили”, као што је суздржаније констатовао премијер Александар Вучић. Овим речима Николић и Вучић су прокоментарисали гласање на Генералној конференцији Унеска у Паризу 9. новембра 2015, којим је онемогућено да Косово и Метохија постане пуноправни члан Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу.
Борбом за српско културно наслеђе у покрајини, власт у Србији је ставила до знања својим традиционалним „пријатељима” – Великој Британији, Немачкој, Француској и Америци – да неће седети скрштених руку и дозволити да најзначајнија културна баштина буде дата Приштини на управљање. Очигледно да су у Немањиној 11 озбиљно схватили поруку коју је пре десет година упутио Данијел Фрид, тадашњи помоћник америчког државног секретара, и да су спремни да плате цех.
Из Викиликса знамо да је Стејт департмент 2006. упозоравао да ће „свака нација која се нађе на путу независности Косова платити тешку цену”
„Независност Косова је неизбежна и тешку цену платиће свака нација која се томе нађе на путу”, рекао је Фрид на једном од састанака иза затворених врата, што је записано у америчкој дипломатској депеши 06PARIS7770.
Америчке дипломатске депеше које је разоткрио Викиликс показале су и да је од Београда још 2010. године тражено да не омета улазак Косова у међународне организације.
„Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама…”, записано је у поверљивој депеши 10STATE9661, коју је потписала тадашња државна секретарка САД Хилари Клинтон, а сада најозбиљнији кандидат демократа за председника Америке.
Један број медија и невладиних организација у Србији је недељама пре гласања у Паризу убеђивао власт да води изгубљену битку, али је резултат гласања показао да нема унапред добијене или изгубљене битке. А мотив више за борбу у Унеску био је погром 17. марта 2004, кад су се на мети албанских демонстраната нашли животи Срба, њихова имовина, споменици, цркве, манастири… Од тада је прошло скоро 12 година, а организатори и инспиратори насиља остали су ван домашаја правде. У тродневном дивљању екстремних Албанаца, покренутом наопаким тумачењем несреће у којој су страдала три албанска дечака, убијено је 11 Албанаца и осам Срба. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу никад није идентификовано. Повређено је око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија, а протерано је више од 4.000 Срба. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца, а више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу показује да је због мартовског насиља косовско правосуђе покренуло 400 случајева, махом због мањих преступа. Осуђена су 143 косовска Албанца, од којих 67 на вишегодишње казне затвора.
Немачка обавештајна служба БНД од самог почетка тврдила је да су демонстрације унапред планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова.
Већ другог дана насиља на Косово је стигао командант јужног крила НАТО-а, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне. Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације смениле су шефа Унмика Харија Холкерија и на његово место у мају те године поставиле Сорена Јесена Петерсена.
Приштински медијски могул Ветон Сурои тврдио је тада да је политичка елита косовских Албанаца прилично „жалосна група људи”, лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Нешто жешћи био је најзначајнији албански књижевник Исмаил Кадаре, који је своје сународнике на Косову оштро укорио због помисли да ће им паљење српских цркава донети било шта добро.
Извор: Политика
