Прочитај ми чланак
Не знам како ви у Црној Гори, али ми у Србији водимо одлучујућу битку против корупције. Полиција хапси без престанка. У притвору је био најбогатији Србин, као и бивши министри, посланци, директори… Све то води славна странка српских напредњака. Сад није важно што су такве акције водиле и претходне владе. Није од значаја ни што председник Србије присуствује свечаним отварањима послова у Русији коалиционог партнера који бежи од српског суда… Није битно ни ко из садашњих власти зида цркве (од плате од 1400 евра), ко је добијао станове уочи бомбародвања, ко има винотеку, а ко милионске бизнисе…
Доскора је у влади био и Млађан Динкић, а са њим и УРС/Г17. Не би их СНС и СПС избацили да се нису досетили да би тако могли да зачине реконструкцију владе којом су настојали да преваре народ или се макар међусобно изварају. Тако је УРС пао жртвом као најслабији на пустом острву кога су ханибализрали други бродоломници. Сада је Динкић усамљен у Народној скупштини, присећа се дана реформске славе коју је изгубио гледајући уске страначке интересе и улазећи у потпуно нехигијенске политичке коалиције.
Пре неколико дана завршен је маратонски процес против једног од великих произвођача оружја и војне опреме. Реч је о једној од две афере које су обележиле последњу годину постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У првој, која је избила лета 2005., министар одбране државне заједнице оптуживан је да је купио огромне, а непотребне, количине војне опреме од приватног произвођача. У другој су исти министар али и председник савета министара ДЗ СЦГ, оптуживани да су склопили штетни (пред)уговор непотребне употребе сателита. Ове велике афере догодиле су се у веома критичним часовима коначне кризе заједничке државе Србије и Црне Горе, уставног развоја Србије, али и стабилности реформских власти у земљи. Наравно да су ова догађања помогла остварењу циљева црногорског национализма – да један народ, који не чини већину становништва државе, очува хегемонију и недемократски режим као и да иступи из државне заједнице без било каквих услова и једноставније од других сличних земаља. Разуме се да српска јавност није много обраћала пажњу на црногорску димензију афере „Сателит“, пошто је непрекидно била усмеравана на унутрашње проблеме и конструисане сукобе. Зато је данас црногорским политичаарима лако да о односима из оног времена говоре као о тешкоћама „између двије државе“. Дакле, они су бранећи наводне интересе своје државе, можда могли да угрожавају интересе друге, као да заједничка држава није ни постојала.
Све је то било могуће због политичких прилика у Србији. После ослобађајуће пресуде Миле Драгић, власник велике компаније и актер афере „Панцир“, најавио је да ће судски наплатити штету која му је учињена. Тужиће Млађана Динкића, тадашњег министра финансија Србије и потпредседника странке чији је члан био министар одбране Првослав Давинић. Каже, узеће Динкићу све што има.
Као члан председништва ондашње странке Г17 данас се присећам волунтаризма и партијаштва који су довели до афера „Панцир“ и „Сателит“ и њиховог оваквог расплета. Млађана Динкића памтим као младог реформисту, човека жељног да великим делом и заслугом уђе у историју. Временом он је историјску славу поистоветио прво са политичком популарношћу, а онда са политичким опстанком. Начела су била прва жртва ове еволуције. Првослав Давинић изабран је за министра државне заједнице иако је Г17 јавно радила на обнови независне Србије. Изабрали су га председник и потпредседник странке, као члан председништва странке о томе сам чуо на радијским вестима у трамвају. Отворио сам ту тему на председништву, они кажу: „у супротном би министар био из ДСС-а“. Већина је прихватила ово бесмислено образложење засновано на идеји равнотеже моћи. Када је после нешто више од годину дана избила афера прочитао сам о томе у новинама. Отишао сам код Динкића, који је еуфорично говорио о највећеј афери, чишћењу страначких редова… Показивао ми је некакве папире, наводно сведочења инсајдера, написана руком (!). О судству, адвокатском савету, политичкој стратегији, државним или страначким установама ни речи… Давинић је коначно смењен, судски процес је започео. Сада је било потребно да буде избачен из странке. Пошто се већ наслућивао сукоб између Лабуса и Динкића, овај други ме је позвао да се са приватног пута у иностранство вратим како би на председништву слушао њихова надмудривања и неискрена заклињања у пријатељство и страначко јединство. Давинића су једва искључили из странке. „Пријатељство“ су очували до следеће (згодније) прилике, десетак месеци касније. Динкић ми је тада, на замерку у вези са неинституционалним решавањем ових афера, рекао да ће суд завршити ове процесе у року од годину дана. Завршени су, ево после осам година, и то како…
Плашим се да ни ове данашње антикорупционашке параде, обзиром на околности и начин рада, неће проћи другачије.
(Napredni klub)
