Да ли је Бакир, разочаран западним играма око Босне, закључио да се једино може поуздати у браћу по вери?

“Након хиљаду људи убијених у Гази, већ по који пут, срце ми то није допустило…”, објаснио је Бакир Изетбеговић 29. јула своје одбијање да прими израелског амбасадора Давида Коена поводом новог сукоба на Блиском Истоку. И наставио: “Разочаран сам реакцијом света и поражен реакцијом Немачке и САД, који признају право Израела на одбрану… Слабост привлачи насилнике и наша слабост и неорганизованост привукла је невољу. Никада више нећемо бити слаби, а, када муслимани у свету буду довољно јаки, онда ће и Немачка и САД и сви остали реаговати како треба”. Шта рећи на ово?

Пре свега, амбасадор Коен службено је тражио разговор са председавајућим Председништва БиХ, независно од Бакирових личних емоција. А, пошто је лидер Српске већ био изнео другачији став, Изетбеговић је, због непостојања консензуса са Комшићем и Радмановићем у “колективном шефу државе”, требало да изнесе неутралан став БиХ.

Могао је чак можда, уз то, неформално, и да дода да, као представник бошњачког народа, осуђује војне активности Израела у Гази, али да то није званичан став целе БиХ, у којој се спољна политика води специфичним методом усаглашавања ентитета и народа.

НА ПУТУ ИСЛАМСКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

Изетбеговић, међутим, како видимо из његовог цитираног објашњења, не само да се није понео као примус интер парес на челу БиХ него ни као представник бошњачког народа. Он не помиње ни БиХ, ни Федерацију, па чак ни Бошњаке, него наступа као портпарол “муслимана у свету”, што ће рећи као панисламиста, готово као калиф.

О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

 

Када је његов рахметли бабо Алија почетком 90-тих у Исламској декларацији писао о “заједници муслимана од Марока до Индонезије”, српски политичари упозоравали су да је то панисламистички политички програм тада већ промовисаног муслиманског националног лидера и државника у БиХ.

Западни спонзори независне БиХ су, међутим, тврдили супротно: да је то “бениган верски спис, који нема везе са конкретним простором и временом”.

Доследно томе, занемарили су и да је Изетбеговић јуниор већ на почетку мандата у Председништву БиХ рекао да “Исламску декларацију увек држи на радном столу”.

Сада, међутим, овај иначе горљиви заговорник евроатлантских интеграција, прети Немачкој (на челу ЕУ) и САД (на челу НАТО-) “будућом већом снагом муслимана у свету и бољом панисламском организованошћу”, када ће водећа светска и водећа европска сила “реаговати како треба”.

Немачка и САД осудиле су страдање цивила у Гази, а ове потоње су се ангажовале и на успостављању примирја између Тел Авива и Хамаса, и у петак је објављен још један, додуше неуспео, споразум о прекиду ватре.

Али сигурно је да због Бакирове претње неће ускратити стратешку подршку Израелу.

Сигурно је такође да им се неће свидети претња из Сарајева, ма колико била наивна и неочекивана.

ПРОМЕНА КУРСА?

“Наивна”, утолико што тог панисламског јединства на међународнополитичком плану нема нигде ни на видику. Напротив, сви панисламистички, као и панарабистички покушаји, од Насера, Хомеинија, Гадафија, Садама Хусеина, саудијске династије и Гадафија до Тајипа Ердогана да око себе окупе арапски и исламски свет претрпели су неуспех. Како због шиитско-сунитског антагонизма и лидерских ривалстава, тако и плурализма државних и националних интереса, али и због неоколонијалног манипулисања конфликтима на Блиском и Средњем Истоку.

Лето после “арапског пролећа” у Либији, Египту, Тунису и Сирији не даје баш много озбиљног основа Изетбеговићевом панисламистичком самопоуздању, поготово ако томе додамо ситуацију у Ираку и Авганистану. Али његова претња истовремено је “неочекивана” јер су управо САД изабрале муслимане у БиХ као излог за демонстрацију да ипак немају ништа против муслимана, генерално. И, заузврат, муслиманско-бошњачки естаблишмент, од Алије до Бакира, управо је у Америци гледао узданицу која ће “сецесионистичке” Србе и, уз помоћ Немачке, херцегбосанске Хрвате снагом суперсиле утерати у унитарно-централистичку БиХ.

Да ли је ова промена курса резултат бошњачке закаснеле спознаје да су таква очекивања илузорна и да је западна подршка заправо увек била варљива? Или Бакир хоће само да подсети да је западна подршка Израелу против Хамаса, у којем већином страдају палестински муслимани, добар повод за нову компензацију преко муслимана у Босни? Да ли му је можда трансатлантска подршка “хрватском ентитету”, под притиском Ватикана и Немачке, открила да САД више нису једине које се питају? Или је, “разочаран” и “поражен” западним политичким играма око Босне и Бошњака, закључио да се једино може поуздати у браћу по вери попут Ердогана, Мурсија, Деифа и др.

Биће да је ово последње јер је Изетбеговић свој панисламистички иступ и сам објаснио као ствар свог срца које изгледа не куца и за, макар и неупоредиво мање, жртве на супротној страни. Да у његовом државничком срцу, али и у глави нема места и за равноправност немуслимана у БиХ, овим инцидентом се само, по већ који пут, потврдило.

Прес РС

Ознаке: анализа, Бакир Изетбеговић, БиХ муслимани, газа, запад, изреалски амбасадор у БиХ, Ненад Кецмановић