Прочитај ми чланак
Тодор Куљић: Олуја- хрватски Фауст 2012.
Ових дана на плажи у Новиграду читам хрватске новине и осматрам непрегледно хрватско море и обалу. И поред 4.000 километара обале са острвима, Хрватска се спори са БиХ око два острва од четири километра квадратна у Малостонском заливу. Влада предлаже компромис, опозиција се противи, а Дубровчани грме да не дају ни педаљ територија јер су га у домовинском рату крвљу платили. О каквом рату је реч?
О нарочитом ненаткриљивом рату у чијем је средишту „Олуја”. Домовински рат је канонизовани врховни извор суверенитета, Магна карта хрватске независности, а претходни ратови се рециклирају или заборављају. Мало ће ко и поменути у горепоменутим територијалним споровима да је хрватско море од фашизма ослободила мултинационална партизанска војска. А ко још памти Трумбићево правдање савеза са Србијом с краја Првог светског рата: „Сами не можемо обранити толико мора”. Нико. Као што нико у Хрватској не говори о сецесионистичком нити о грађанском рату.
Тријумф признате победе правда све. Али и заслепљује. Вероватно је домовински рат употребљив и као утешни сурогат. То је већ политичка економија победе. „Олуја” ће бити актуелна све док постоји потражња за ратном победом као сурогатом разних криза. Домовински рат је данашњој Хрватској зид који брани идентитет и прошлост групе која себе види као цроато веро. Још више, то је велеидентитет и зид од југокомунизма. Нешто као Благдан Велике Госпе. Службена Хрватска раздваја се од бившег окружења новим типом рата, новим обрасцем смисла и идентитета.
Селектор „коцкастих” рукометаша С. Голужа изјавио је да га победа над Србима подсећа на филм „Олуја”? Било је и ограђивања од ове неолимпијске изјаве. Да ли ће „Олуја” остати трајна метафора свих хрватских победа? Да ли ће апотеоза грађанског рата опстати као основна фигура сећања и линија хрватског разграничавања од нечисте прошлости? Не верујем. Али суочавање са прошлошћу хрватског Фауста неодвојиво је од суочавања са митом о последњем рату. Премијер Милановић је у Книну на планској вежби националног сећања помињао и српске жртве. То јесу нови тонови. Ипак је још нереално очекивати да „Олуја” буде више метафора прогона, него слободе? Још увек хрватског Фауста не раздире ова сумња. Докле? Можда до нове хегемоне епохалне свести у којој ће социјално охладити национално.
Фауст је метафора самосумње, а „Олуја” је филтер читања хрватске прошлости? Хрватски Фауст се изгубио у олуји. Последњи рат увек наткриљује претходни. Свако наредно ослобођење не само да не признаје претходно, него га проглашава ропством. НОБ је својевремено наткрилила ослобођење Хрватске од Аустроугарске, а домовински рат је поништио оба претходна ослобођења. У хрватском поретку сећања улога српске војске 1918. се прећуткује или се тумачи као окупаторска. А антифашизам се кроатизује иако је почео као српски отпор усташама и тек касније постао мултиетнички. Заборав је прекрио сва претходна ослобођења, а домовински рат је наткрилио оба светска. Додуше, свуда су кратки ратови маркантни оквири сећања, а дуги периоди мира празни листови историје. Зашто би онда Хрватска била изузетак? Па ипак, из разговора са Истранима видим да баш није тако. Више је титосталгије него новог домољубља код обичног човека у Истри. Државно приписивање смисла не прожима свуда приватно сећање.
Враћајући се из Истре свратио сам у Јасеновац који штрчи у новом окружењу срушених антифашистичких и дигнутих нових националних споменика. Трајност сећања зависи од снаге метафоре. Богдановићев „Камени цвет” из 1966. је импресиван. На ледини поред Саве је и меморијални музеј обновљен 2006. У полумрачним одајама музеја има видео-материјала о логору смрти, али посетилаца нема. А у штампи читам да је шеф ХДЗ-а Т. Карамарко положио цвеће на спомен-плочу код Бенковца где је 1991. погинуо усташки терориста Миро Баришић. Да ли је хрватски Фауст разапет између онемелог Јасеновца и живог Бенковца? Не знам. У књигу утисака у Јасеновцу записао сам: „Мислити антифашизам значи мислити Јасеновац”. Бесмисао је маркирана важним гробом.
На крају, да ли би Крлежа данас, уместо српског, рекао „сачувај ме, боже, хрватског јунаштва”? Можда и би. Култура јесте свладавање стања у ком влада право јачега. Бољи закључак ове репортаже био би Брехтов дијалог из „Живота Галилеја”. Када Галилејев ученик, каже „Тешко земљи без хероја”, учитељ га исправља „Тешко земљи која треба хероје”.
(Политика)
