Прочитај ми чланак
Због најреалније слике жалосног стања у српској култури Коларевић је хорски проскрибован од домаће компрадорске културне елите.
Сада је већ сасвим извесно да политичко-медијска хајка на српског песника, прозаисту и драмског писца Драгана Коларевића и није имала за циљ његову смену с места помоћника министра културе. Уосталом, која би легална и легитимна влада на самом почетку свог мандата испуњавала хировите а притом и неаргументоване прохтеве лидера једне опозиционе странке у осипању?
Па шта је онда била сврха Тадићевог погромашког иступа у јавности поводом Коларевићевог написа „Време је за први српски културни устанак“?
1.
Кратко и јасно: Тадићево дување у јерихонске трубе требало је да послужи за унутарпартијску употребу. Али и да потврди његов клијентилистички ентузијазам спрам западних центара моћи. Закаснио је, међутим, на обе адресе. И све се изметнуло у још један, ко зна који по реду, политички аутогол. Који је забио уз неизбежну асистенцију свог најприснијег медијског тријумвира.
Отровна стрела према Коларевићевом вапијућем културноустаничком позиву, одапета непосредно пре седнице Главног одбора ДС, имала је да опомене руководство те странке да се Тадић на њој неће појавити ни релаксиран ни у купаћим гаћама. Већ у тешком оклопу и под пуном ратном опремом неустрашивог борца против наводног српског национализма, шовинизма, нацизма, фашизма…
Од Броза до данашњих дана, та зихерашка идеолошка борба доносила је најлакшу победу и најбогатији плен. Како код куће тако и на страни. У тој „борби непрестаној” Тадић је ваљда канио да, после пораза на изборима за председника Републике, бар поврне добрано нарушени ауторитет партијског вође. Само што се он, као и клонуло лидерско самопоуздање, сада теже поврћу ловом на вештице.
Политички углед у обесправљеном и огладнелом народу, коме је одузета и национална слобода, више се не прибавља ни беспримерном харангом ни етикетирањем политичких неистомишљеника. А такав противник Тадићевог пропалог режима је управо добитник престижне награде „Милан Ракић” и носилац „Златног беочуга” КПЗ Србије. Једноставно, та политичка матрица се истрошила, излизала и олињала. Грађани су на власт у Србији довели заговорнике другачије политичке оријентације од оне Тадићеве.
То се обелоданило врло брзо чак и тамо где је он могао најмање да се нада. На седници ГО ДС, на којој није прошао Тадићев предлог да се на Изборној скупштини странке, заказаној за 10. новембар, гласа непосредно, већ по делегатском принципу. Тиме је Драган Ђилас добио најбољу прилику да му ин виво објасни који је далекосежни значај те партијске одлуке. Пред њим су, на крају крајева, пуна два месеца преостала за свеобухватно и систематско унутарстраначко лобирање.
Она спољна адреса коју је Тадић благоизволео алармирати указујући јој на једног „одметнутог“ српског писца у апарату наше државе, одавно већ не мари ни за његове оцене, ни за његове погледе и препоруке. А до његових најсвежијих апела држи као до лањског снега. Да није тако, он би можда и даље могао да влада Србијом.
Не би га они тако олако пустили низ воду, да оплови пут од „лидера у региону“, каквим га је епитетом својевремено частила америчка државна секретарка, до најмарљивијег извињивача свима и свакоме, сем народу кога је донедавно представљао. Не би га деградирали до најприљежнијег кандидата за јавно руковање са осумњиченима за најтеже злочине над Србима с Космета. За оне злочине који укључују чак и најмонструозније вађење и трговину органима од наших отетих сународника са КиМ.
Тадићева понизна, удворичка и вазална спољнополитичка оријентација према Западу, одавно већ и за лаике представља геополитички анахронизам пар еxцелленце. Његови западни ментори сада не знају ни шта ће са својим нагомиланим проблемима. А камоли са српским државним чуном, који је Тадић канио да трајно веже уз то и даље моћно бродовље.
Новој влади Србије није потребна конфронтација са Западом, али ни капитулација пред његовим притисцима, уценама и ултиматумима. Потребна јој је уравнотежена спољна политика која ће све већу пажњу поклањати нашим традиционалним савезницима и државама које не признају квазидржаву Косово.
Који са нама желе партнерски однос, а не однос апсолутног потчињавања. Који нас, уосталом, бар нису никада бомбардовали да би нам наметнули Броза за апсолутистичког владара. Или да би нам отимали најсветији део наше територије.
2.
У истом дану у коме је председник Србије Томислав Николић разговарао са својим домаћином руским председником Владимиром Владимировичем Путином између осталог и о томе како да Русија помогне Србији да се извуче из најдубље кризе у коју је запала у својој модерној историји, освануо је 11. септембра у дневном листу „Данас“ оцвали, ако не и инсценирани „полемички“ урадак Тадићевог медијског трбухозборца (или Мефиста?) Небојше Крстића. Који је за себе умислио да је медијски чаробњак космичке репутације.
Испод наслова „А зашто Паковић није реаговао?“ овај аутор без библиографије у даљем тексту, а Тадићев најповерљивији медијски тријумвир, сада не само што тумачи Тадићеве ставове већ нам преноси и његове најинтимније жеље и хтења.
Повод је опет исти Коларевићев текст „Време је за први српски културни устанак“. (Некоме ко има разиграну машту могло би да се учини како је овај Библиографски Ништак уједно и сочинитељ оног Тадићевог погромашког обраћања јавности у коме је бивши председник Републике тражио од нове Владе Србије да смени помоћника министра културе?)
Па тако овај преиспољни медиокритет писане и изговорене речи вавољи: „Тадић је желео да пре њега реагује и Златко Паковић. Да реагују и Паковић и његове колеге које се баве друштвеним феноменима, људским правима, темама из културе и сл.“ Пошто је, уз асистенцију Библиографског Ништака, Тадић (или Библиографски Ништак?) промашио оба политичка циља због којих су стреле и одапете на Коларевићев текст, овај медијски швиндлер сада покушава да заметне трагове.
Да своју дугачку репину медијског лисца и смутљивца неопажено провуче и сачува је ненагаженом. Па целу ствар пребацује на поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“. Као да беспризорна медијска сатанизација Коларевића није доведена до краја, па је за наставак хајке нужна мобилизација нових хајкача?
Или је то још једна подмукла п(р)озивка трећепозиваца који у зноју лица свога обделавају поље „друштвених феномена, људских права и тема из културе“ да медијски, полтички и егзистенцијално дотуку Коларевића? С тим што се подразумева да центар њеног дириговања, усмеравања и синхронизације остаје на истом месту. У штабу Библиографског Ништака.
Срећа је, међутим, што нису сви које Ништак п(р)озива на медијски линч Коларевића Тадићеве политичке памети. А нису сви ни застрашени. Ни корумпирани. Па да одмах зашиље перо и оплету по аутору дневника у стиховима чији вишезначни наслов може да иритира само непоправљиве хомофобе. Наслов збирке је, дакле, „Ухваћен на делу“.
У тој збирци друштвено и политички ангажованих песама на страни 24. а под датумом 10. фебруар 2009. могу се прочитати и ови стихови:
ЖУТА РЕКА
Ко то бистру воду мути?
Нема сумње, то су жути!
Кад нагрну жути мрави,
праву кичму, одмах сави’!
Усправи се, буди човек,
Да нам засја нови век!
Брате мој, ублажи тугу!
И зидај Србију другу!
3.
Када је председник Русије својевремено запитао Бориса Тадића као председника наше земље шта најпространији државни дом на свету може да учини за Србију, добио је одговор да би било добро да нам изграде једно велико складиште гаса у напуштеним рударским окнима у близини Тузле.
„Колико ја знам, Тузла није у Србији“, смирено је одговорио Путин.
„Није, али су мени у ЕУ сугерисали да би најбоље било да се баш ту подигне једно такво складиште.“
„Знате шта“, кажу да му је одговорио Путин, „они у ЕУ праве добре кошуље и кравате и ја их радо купујем и носим. Али вентил за руски гас није и никада неће бити у њиховим рукама.“
Вентил за руски гас и власништво над преобилним изворима стратешких сировина и даље је у руским рукама. И то оним истим које су и онда и сада Србији нудиле помоћ.
У потрази за голубом са западне гране Тадић ће, сва је прилика, изгубити и последњег домаћег врапца који му је остао у руци. А то је руковођење ДС.
Тада ће до миле воље моћи да се управља по животном начелу Сретена Угричића, горостаса неолибералне и мондијалистичке мисли у нас, те врлог одлагача српске културне баштине у контејнере за ђубре. По њему је виртуелно ионако стварније од стварног.
Али је ипак од свега најреална слика жалосног стања у српској култури коју је Коларевић изложио у свом тексту и због кога је хорски проскрибован од дојакошње владарске номенклатуре, од уживалаца страних донација, као и од домаће компрадорске културне елите. Додуше, тај текст има и један акционо-оперативни недостатак, који се да накнадно исправити. Наиме, списак треба проширити, а српски културни устанак убрзати.
Стварни су и светионици на пустим отоцима у Јадранском мору.
Стварни је и горопадни полемичар Басара, чије се префињене полемике преносе и на судске дворане у којима оштећени траже задовољење правде због клевета и личних увреда које им је наносила или им још наноси ЊБЕ (Његова Бивша Екселенција). С њим се Тадић уортачио у осмишљавању историјског пројекта промене српског културног обрасца и српског националног идентитета.
Стваран је био да стварнији не може бити и онај несмајни син „жовијалног патријарха“ овдашњег НВО сектора Војина Димитријевића. Он је са места помоћника министра културе, а путем Јавног сервиса Србије, багателисао наше, јеврејске и ромске жртве у Јасеновцу. Али није багателисао амбицију своје супруге да руководи Музејом савремене уметности, који се реновира ево већ дуже од пола десетљећа.
У том „цивилизацијском постигнућу“ надмашио га је само још затворени Народни музеј, за кога садашњи тинејџери и не памте да је икада био отворен.
Са свих тих државних функција они су, у брачној и непотистичкој спрези, здушно афирмисали „инсталације“ типа „Метеорска киша“, у којима се каменује с неба Његова Светост блаженопочивши патријарх српски господин Павле. Па је потом и аутор те сабласне „инсталације“ Живко Грозданић коначно и награђен функцијом директора Музеја савремене уметности у Новом Саду.
Ова највулгарнија провокација из репертоара сокачког ђилкоша постављена је где другде до у узурпираном простору некадашњег павиљона „Вељковић“. Који је његова нова газдарица фуриозна вила тзв. друге србије Борка Павићевић преименовала у Центар за културну деконтаминацију. Чиме је показала и како се у Србији под демократском влашћу некажњено и демократски отима туђа имовина и како се најефикасније „деконтаминира српска култура“.
У борбеном поретку ове професионалне „армије за утеривање културе и демократије“ у Србији над Борком се, стажом и чином, издиже још само првосвештеница Сорошеве глобалистичке секте Соња Лихт. Сва ова „културна менажерија“ игноранатских диоскура, распоређена у клановско-еснафске фаланге, за чије би набрајање требало одвојити неколико штампарских табака великог формата, налазила је своје покровитеље и заштитнике не само на „културном западу“ већ и у обогаљеној и окупираној земљи Србији. Чије су државне институције културе, да перверзија буде потпуна, натрпане и умрежене Сорошевим курсистима, грађанистима, патикарима, минђушарима и олошем сваке врсте, финансирале пројекте исмевања, ружења, клеветања и сатанизације наше Отаџбине.
А у Министарству културе на врло одговорну дужност државног секретара именована је чак и таква опскурна персона за коју се испоставило да је лажирала факултетску диплому. Ни до данас није установљено којим се то занатом она бавила у једној скандинавској држави, када је у својој радној биографији с поносом истицала међународно искуство.
Демократски и поштено.
Нема шта!
* * *
И заиста – поставиће питање неки наивац међу патриотама – зашто се сви они не деложирају макар виртуелно и уз ограничени рок на неко место изван ове и овакве Србије. Коју, ево, дуже од две деценије држе и прже на оптуженичкој клупи због њене наводне клаустрофобије, њене заостале патријархалне културе, њеног национализма, милитаризма, шовинизма, фашизма, нацизма…? Па да са разумне дистанце покушају да утичу на „позитивне промене“ у српској култури и српском друштву?
Али, авај, шта би они радили без унижене Србије?
Да ли би се за њихову делатност уопште чуло?
Да ли би игде постојала потреба за њиховим „експертским услугама“?
На основу чега би им удељивали уносне грантове са стране?
Њима који су се, попут диригованих лешинара, острвили на нашу рањену и напаћену мајку Србију!
Обједињени мржњом, злодајношћу и личном коришћу.
И то нарочито сада, када у очајању процењују да Србија још није темељно денацификована. Да њена национална држава још није потпуно разбијена. Да се још не зове Грађанијом или већ некако другачије. Како било. Само не својим крштеним именом. Само не – Србијом!
(standard.rs)
