ЗА и ПРОТИВ неутралности Србије

Драган Коларевић

13:30 27.06.2018.

Западни војни савез је ушао и у територију царске Русије. Зато је за Србију искрена неутрална политика једини начин да опстане

Ускоро ће се навршити 140 година од како је Србија формално добила независност и проширење територије за пет округа. Берлински конгрес на коме су учествовале тадашње велике силе Немачка, Аустроугарска, Француска, Велика Британија, Италија Русија и Турска трајао је од 13. јуна до 13. јула 1878. Шта се догађало са независношћу у протеклих 140 година? Да ли постоји могућност да се Србија, у блиској будућности, врати у границе одређене Берлиским конгресом? Или можда у границе Београдског пашалука? У тим границама Србија није могла да опстане. Сетимо се шта је закључио Адам Чарториски у „Саветима“ 1844:

„У политику страну Србије спада и то да Србија дејствује на суседне своје једноплеменике Славене. Србија ваља, да себи план сочини за своју будућност. Она мора гледати да се увећа, ако не жели битије своје изгубити у волненију они догађаја, који турском царству прете. На тај конац мора дакле Србија взор свој непремено имати на Славене, које себи у будуће присјединити мора, па тога ради и ослобођење њиово подпомагати.“[1]

ПРОШИРЕЊЕ ИЛИ ПРОПАСТ

Чарториски је такође препоручио у „Саветима“ (који су уз „План“ Фратишека Заха, били основ, то јест, чинили су 95 одсто „Начертанија“):

„Једно још примећеније заслужује да се овде дода: Србија не може стајати дуже у свом садањем стању, она се мора трудити да своје положеније побољша, или мора ишчекивати скору пропаст и конац свога савременог битија. Србији би скорим дух умертвен био, ако не би бацао своје зраке преко они граница, које су му данас положене.“[2]

На први поглед могло би се рећи да се Србија брзо враћа у стање које су описали Чарториски и Зах 1844, а синтетизовао и прилагодио Гарашанин у „Начертанију“. Они су тадашњој кнежевини одредили улогу коју је имао Пијемонт у Италији. Србија је требало да створи нову велику и смаосталну државу од тертиторија које би ослободила од Турске. Та нова држава је требало да буде независна пре свега од Русије. Нова словенска држава на југу и Пољска на северу требало је да буду на почетку и крају тампон зоне између Русије и западне Европе. Ево шта каже Зах:

„Нова јожнослвенска, србска држава подаје Европи све гаранције, да ће она бити врла и крјепка држава, која ће се моћи међ Аустијом и Русијом одржати: географиско положење земље, површина земаљска, богатство на природне производе, и војени дух житеља, даље узвишено и ватрено чувство народности, једнако порекло и један језик – све то показује на њену сталност и велику будућност.“[3]

ПОД КРУНОМ КАРАЂОРЂЕВОМ

О унутрашњем уређењи и односу према Босни, Ерцеговини, Црној Гори и северној Албанији будуће српске државе Франтишек Зах је записао:

„Но као најглавнии и основни закон државни мора се предствити и утврдити то: да књажевско достоинство буде насљедствено у фамилији Карађорђа. Без овог начела једниства у највешме државном достојинству, неможе се стални и постојани државни сојуз међу Сербијом и осталим јужним словенима ни помислити.“[4]

Потребу јединства јужних Словена Зах је даље објашњавао:

„Ако Бошњаци неби га примили, то би од туда сигурно разкомадање јужни Славена на провицнијална мала књажњвства под особитим владајућим фамилијама сљедовало, које би се сигурно туђем и страном упливу предале; јер би се међу собом соревновале и узајамно себи завидиле.“ [5]

Могу ли се садашње прилике огледати у овим цитатима Чарториског и Заха? Да ли су јужни Словени ојачали, снажније се осамосталили, после комадања „тамнице народа“ и јединствене социјалистичке, самоуправне авнојевске творевине? Колико на некадашњим јужнословенским просторима има „страног уплива“? Пројекат Чарториског и Заха имао је, тада, подршку утицајних кругова у Лондону и Паризу. Међутим, увек је остала чињеница да је руски цар био покровитељ православља на Балкану под турском управом.

Да је Србија имала улогу Пијемонта сведочи и чињеница да је у српско-турским ратовима учествовало око 200 гарибалдинаца. О томе постоји чланак у часопису „Неимар“ где каже да су они имали шатор у коме су се окупљали и, претпостваља се, обављали масонске ритуале.

РУСИЈА И ОСЛОБОЂЕЊЕ ПОРОБЉЕНИХ НАРОДА

Не треба заборавити да је Русија помагала борбу за слободу и уједињење балканских народа, супротно од онога што је писала тадашња западна пропаганда. Сетимо се: прва дипломатска мисија устаничке Србије 1804, коју је водио прота Матеја, ишла је у Русију. Примио их је гроф Чарториски који је тада био министар спољних послова царске Русије.

Идеја уједињења балканских Словена и других народа који ту живе скупо је плаћана, међутим данас су на том простору настале микроскопске државе, безначајне по потенцијалима и утицају. Карађорђе је убијен због тога што је желео да подигне општебалксанки устанак. Кнез Михаило је предано радио на ослобађању и уједињењу словенских народа, али је мучки убијен од најмљених убица 1868.[6] Краљ Александар Карађођевић је убијен као југословенски краљ.

Чудне су се ствари догађале у прошлости и њих морамо разумети да бисмо могли да наслутимо шта се овде догађа.

ВЕЛИКОСРПСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ, РУСКИ ЦАР И АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК

У јануару 1914. Вилхелм ИИ и Франц Фердинанд су се договорили да Аустрија има „слободне руке“ да одреди повод и време за напад на Србију. Ултиматум Србији био је написан знатно пре Видовдана 1914. (Милорад Екмечић каже да је побуна Албанаца требало да почне у рану јесен 1914. што би био повод за трећи балкански рат.[7] Србија би морала да употреби војску. То би искористила Аустроугарска и напала Србију да наводно заштити Албанце.) Да ли је случајност што се Туцовићева књига о „српским злочинима“ у Албанији, „Србија и Арбанија“, појавила 1914. у исто време када су напад на Србију договорили Вилхелм ИИ и Фердинанд?

Србија би 1914. била уништена, зато што је била балкански Пијемонт, да је није узела у заштиту Русија. На почетку Првог свтског рата заштиник Србије био је руски цар Николај ИИ, а на крају рата амерички председник Вудро Вилсон. После краја Првог светског рата највећи противници нове државе постају Коминтерна и праваши.

СМРТНА ПРЕСУДА ЗА СРБЕ И СРБИЈУ

На суђењу Принципу, и осталим учесницима Сарајевског атентата, у више наврата је истицано да су младиће из Босне на злочин навели „великосрпски национализам“, српска штампа, српске школе, српска културна и просветна друштва.[8] А у Босни је тада било 90 одсто становништва неписмено. Земља је била у власништву 10 хиљада муслимана, њу су вековима Срби обрађивали као кметови. Аустроугарска није спровела аграрну реформу што је била њена обавеза по Берлинском конгресу.[9] Пресуда Принципу и другим окривљенима у октобру 1914. била је уствари смртна пресуда Србији, као предводници јужнослвенског уједињења, изречена између две велике битке: Церске и Колубарско-сувоборске.

АВНОЈЕВСКО-ПРАВАШКИ КОНЦЕПТ

Формулацију о „српској хегемонији“, „великосрспком шовинизму“ као главном реметилачком фактору на Балкану прихватили су комунисти и потврдили их у одлукама АВНОј-а на заседањима у Бихаћу и Јајцу, 1942. и 1943. у градовима који су се налазили у тадашњој НДХ.[10] У то време трупе НДХ су се бориле на Источном фронту. Титова Југославија се распала (процес дезинтеграције још траје) по одлукама и духу АВНОЈ-а. На темељу тих одлука настало је осам држава Титове Југославије, створене су црногорска и македноска нација, касније и муслиманска, сада бошњачка.

Косово је добило статус субјекта федерације (1974) на основу одлуке АВНОЈ-а, а то се ускоро може догодити и са Санџаком на основу одлуке АВНОЈ-а у НДХ од 28. до 30 новембра . Те одлуке су донете у Јајцу 1943. под руководство КП Словеније и КП Хрватске. КП Србије формирана је тек после Другог светског рата, кад је све било готово. Што настане у Јајцу зна се где заврши. Не заборавимо да су у октобру 1944. у Београд умарширали Титови партизани и Црвена армија. Без ње партизани то не би могли. Црвен армија их је довела на власт и подржала њихову авнојевско-правшку политику. Сада се та политика окренула против Русије. То је историја.

НАЦИЈЕ КОЈЕ СУ СТВОРИЛЕ КОМИНТЕРНА И СФРЈ САДА СУ ПРОТИВ РУСИЈЕ

Државе и нације које су настале у Титовој Југославији, на основу одлука и духа АВНОЈ-а, сада су чланице НАТО-а и уводе санкције Русији. Вратимо се Адаму Чарториском и Франтишеку Заху. Србија у АВНОЈ-евским границама, које је Бадентер потврдио, према логици Чарториског, не може да опстане. У њеном окружењу, настао је низ малих завађених држава које заштиту и остварење својих великих амбиција виде у НАТО-у.

У кључним моментима историје, Русија је сачувала Србе и Србију. Тако је било 1915. када је цар Николај ИИ поставио улитматум савезницима[11] и 2015. године када је ставила вето у СБ УН на Британску резолуцију. Срби не могу против Русије, без обзира на искуство са Коминтерном.

ОСНОВ ЗА НЕУТРАЛНОСТ

Шта је смисао овог кратког прегледа догађаја који су условили данашњи положај Срба и Србије? Да се подсетимо да су односи били веома сложени, густо преплетени. И да су Србе скупо кошатали. Коначно, они морају извући поуке.

У два светска рата Срби су били савезници са Америком. Тада је Америка била узор слободе и демократије. Ко је Србе окренуо против Америке и Изрела? Ако би Америка прихватила неутралан статус Србије, то би био добар потез да се забораве болни догађаји с краја 20. века и да се гради будућност на новим основама. Српска јавност би тај став са олакшањем прихватила.

Шта да се ради? Више нема тампон зоне између Русије и Запада. Та територија је у саставу НАТО. Западни војни савез је ушао и у територију царске Русије. Србија мора да остане неутрална. То је једини начин да опстане. Искрена неутрална политика.

Без обзира на прљави медијски рат који се континуирано води још од Берлинског конгреса, Србија мора да поведе нову мирољубиву политику међу балканским народима. Нову политику, у новим условима, са новим циљевима. То данас некоме можда делује ступидно, донкихотовски, али као што је слободна и независна Србија била узор другим словенским народима у 19. веку, слободна и неутрална Србија, која са свима сарађује, и ни са ким се не сукобљава, требало би да буде прихватљива за суседе под НАТО покровитељством у блиској будућности.

СРПСТВО У НОВИМ УСЛОВИМА

Српство се мора поново дефинисати. Оно више не постоји онако како су га дефинисали Доситеј Обрадовић у химни „Востани Сербије“, Вук Караџић у спису „Срби сви и свуда“ и Бранко Радичевић у „Ђачком растанку“.

Може ли се српство градити изнова у Београдском пашалуку, под меком окупацијом, без националних институција, без великих појединаца који чине истинску националну елиту? Може ли се српство изнова градити са таблоидном и ријалити свешћу, у цивилизацији г….е и силиконских протеза? Има ли Срба који могу да се уздигну изнад тога?

Може се приметити да се више бавимо прошлошћу него будућношћу, што нам Запад приговара. Међутим, оно што је (било) будућност, већ у следећем тренутку је прошлост. Прошлост човека у стопу прати. Бавимо се вечношћу. Јер земаљско је замалена царство, а Небеско увек и довека.