Прочитај ми чланак
Правда, Косово и паре – три ствари које ће нам ове јесени рећи све
Србија ће ове јесени појести сав свој страх, и питање је једино хоће ли то с њом учинити и њена нова власт.
Све ће се знати већ за два месеца. Знаће се хоће ли се Србија очистити од политичког криминала или ће криминал очистити Србију од сваке шансе. Знаће се хоће ли се Србија борити за Косово или ће остати тамо где је и сама себи превелик терет, а Косово све то двапут. Знаће се хоће ли власт проговорити језиком октобарске елите, према коме Србију од дивног места за живот деле само Срби, или ће проговорити они којима су ових година држали руку на устима. Знаће се хоће ли жути и даље рачунати време од дана кад су пали или према дану кад ће се вратити. Знаће се плаши ли Србију више батина него што је привлачи идеја да преживи.
Онај ко мисли да су се српски медији и економска елита толико забринули за судбину Дејана Шошкића, тај не зна да је овдашња пета колона одавно престала да брине за било шта и било кога. Не, они су само прочитали Дачићев експозе, у коме се види пламичак идеје да српска економија скрене са шина положених Петог октобра, са овог правог пута који води равно према литици. И они не дају да се скрене, бесни и на Дачића који то можда хоће и на оне који су возили машину пре њега што нису возили довољно брзо и што се из те композиције није орила песма кога би заглушила све оне слабе гласове који су опомињали. Зна ли Јоргованка Табаковић – која се заклиње како неће штампати паре и користити девизне резерве за привреду – како се овде постаје омиљени гувернер чим проговориш језиком својих непријатеља? Само да настави тим путем према литици и да заборави две ствари. Прву, да сваки озбиљан гувернер овог света штампа паре. И, другу, да су њене девизне резерве, у часу док се заклиње да нећемо ни осетити како је Шошкић смењен, одавно у служби привреде, само не српске.
Онај ко верује да се, само што је проговорио да Србија треба да види сакривено благо својих забрављених музеја, на Брацу Петковића сручила тма и тмуша, зато што није платио порез и зато што не поштује сакралну светињу српске поште, тај не зна да пут овим шинама на које је Србија положена са успехом и безбрижно могу проћи само глупаци, несвесни своје прошлости и слепи за своју будућност.
Вучић и правда
Добро зна Аца Вучић кога би наредних недеља требало ухапсити а кога скинути са државне сисе. Све зна кога да пита како је од српског блата направио европско злато и толико се обогатио причајући о Европи, а кога да заувек раздвоји од пара, па да обневидела Србија угледа правду, најстарију у низу племенитих идеја, оних без којих не могу како треба постојати ни државе, ни куће, ни људи. Знају и ови који му, поред његовог, гурају своје спискове у џепове да Вучић може Србији да испрти пут до правде, али да може и њима да испрти још пет путева, од којих сваки води до оне литице пред којом су се испречили Дачићев пламичак и Брацино национално сећање.
Онај ко неће да Вучић дотакне правду – а то није онај који га ових дана чека да нешто уради, већ онај који га гура да се улупа – тај добро зна да после правде следи истина, после истине катарза, после катарзе самосвест, а после самосвести слобода и све оне идеје које, када се појаве у једној заједници, тада се зна да је она решила да преживи и расте. Сви они који му дописују имена на списак оних са којима треба да иде до правде и који му прецртавају имена оних по које се иде кад се иде по правду, они му данас гарантују подршку, они ће га извикати за српског Елиота Неса чим почне да хапси, али они ће га и извикати за српског Берију чим процене да се Србија довољно дуго замајавала с том игром.
Јер Вучић заиста има прилику, историјску рекао бих, да Србима покаже шта је правда. Има прилику и да не уради баш ништа и да натера Србију да већ ове јесени изађе на улице и сама донесе своју правду. И има прилику да јој као правду представи једно требљење тог петооктобарског сепета од оних који највише смрде и од којих је све ово постало неподношљиво, а да спасе оне чији задах трулежи још не штипа очи, таман колико треба да се некако стигне равном пругом до оне литице.
И ми, грађани Србије, и они, ова говњива елита која нас убеђује да Вучић правду не би препознао ни кад би се с њом сударио, гледамо и чекамо тај расплет. Ми са зебњом хоћемо ли видети ту идеју без које друштвени живот може да се води, али се његов смисао не види; они са надом да ће се не само улупати већ и да ће на неодређено време компромитовати сваку идеју правде, па ће Срби бар о томе за неко време престати да булазне и нека гледају од чега се живи јер једина могућа идеја правде овде јесте она правда по мери овдашне елите.
Ви који знате како ће се то завршити, други пут ћете о томе. Јер данас не зна ни он, Вучић. Сви остали знаће кад виде, не на кога је кренуо по правду, већ с ким је кренуо.
Косово, четири пута
За два месеца, не више, знаћемо и шта ће бити с Косовом. Четири су опције. Прва, према којој ће Србија учинити све што странци од ње траже, погрешно уверена да је Косово последња препрека између ње и њеног развоја. Друга, где ће као свој минимум зацртати два циља – један, да ничим не смањи аутономију Севера у односу на Приштину и да задржи правни основ за свој силазак на Косово у тренутку када јој то дозволе међународне околности. То би значило да Србија пронађе модус у коме би прихватила елементе независности Косова, али никако тако да било који од њих прође кроз Савез безбедности УН, да задржи фактички суверенитет на Северу, и да, уз мало натезања, Амерканци ту ствар сматрају завршеном, а да је Срби, такође уз мало натезања, сматрају замрзнутим конфликтом.
Треће решење је мање-више бескомпромисна одбрана Косова, делимична или пуна опструкција досадашњих договора и избегавање да се праве нови. Иако свака од наедених има своје велике мане, четврта опција је уз прву најгора. Она би значила досадашњу политику: да се Косово и брани и не брани; да се људи доле подигну, а онда да им се окрену леђа; да се не прихватају ствари по мери наших озбиљних процена, већ по мери наших закаснелих морања.
Како год, Србија ће ове јесени бити тешко ударена и на Косову, и наш отпор ће, поред осталог, зависити од степена наше финансијске консолидације до тада. Јер у данашњем стању, где странци захваљујући својим банкама, својим медијима, својим агентурама по Србији и њеној недораслој елити, могу њен финансијски систем да сруше у року од 48 сати, не само да се Косово не може бранити, већ ништа осим прве и можда четврте варијанте и не може да дође у обзир. Јер за другу и трећу се мора преговарати, и то веома озбиљно, а са оним који се љуља од глади не преговара нико. Елем, странцима, који хоће да ове јесени заиста заврше са Косовом, неће одговарати ни Србија која се гладна дигла на ноге и лупа излоге ни Србија која је успела да како-тако утегне своје финансије. Зато пратите будуће преговоре са ММФ и Светском банком и видећете у каквој су вези Косово и финансије у Србији.
Две стране света
Наравно, са свим овим питањима пре четири године био је на исти начин суочен и Борис Тадић, с том разликом што су њему и грађани и странци давали неко време да то заврши. Он је, наравно, то време искористио као друг Лењин – за кога је другарица Крупска мислила да је са љубавницом, љубавница да је са Крупском, а он је био све време у библиотеци. Добро сад, Борис није био баш у библиотеци, али неко време је све држао у заблуди. Када му је време истекло, он је, уверен да је народ издржљивији од странаца (и безопаснији, да се не лажемо), одиграо своју карту, и ено га сад.
Николић и Дачић, међутим, времена немају живећи, једнако и Тадић, у јединственом историјском времену, овде можда једином после турске владавине, у коме новац и батина нису на истој страни света. А то ће рећи да, ако се поклониш западној батини, све са намером да ти се неће спустити на главу, ризикујеш да скапаш од глади. Ако, вођен идејом да преживиш, пођеш на исток, према новцу, ризикујеш да ће те се она батина закачити. Где притом никако не треба заборавити ни ону статичну варијанту на коју смо навикли – где стојимо у месту, као Буриданов магарац, скапавајући од глади, изубијани од батина.
И то је слика уочи српске јесени, ноћи с месечином у којој ће се видети све, после које ће се много тога променити, после које ће се затварати последње илузије, која ће отварати нове путеве, стварати нове комбинације, наравно, све то по најскупљој цени, како смо већ и навикли. После ове јесени – а биће драматична, видећете – неће остати у Србији више никог толико глупог да верује у дуализам према коме ће бити више хлеба што буде мање Србије; толико поквареног ће, наравно, и даље бити. И неће бити никог ко ће веровати како је пут српског просперитета пут у ЕУ, утолико пре што ће свако видети да оно што овде хоће из Брисела Србија да преживи не може. Србија ће ове јесени појести сав свој страх, и питање је једино хоће ли то с њом учинити и њена нова власт.
(Жељко Цвијановић / Стандард)
