Прочитај ми чланак
(Драган Коларевић)
Навешћу четири примера успешних Срба у “свету“ чија имена су непозната широј јавности у Србији. Они би младим људима могли да послуже као достижан узор.
Као студент треће године Машинског факултета у Београду, младић из једног старог града у Србији, аплицирао је за универзитет у Хјустону, САД. Примељен је, завршио је студије и постао стручњак за нафтне бушотине у мору. Запослио се у моћној компанији чије је седиште у Хјустону. Компанија има 14 нафтних платформи у морима широм света. Он је главни инжењер на бушотини, у хијерархији, изнад њега је само директор. Ради месец дана на платформи, месец дана на копну које је најближе бушотини. Од копна до бушотине хеликоптер лети најмање један час, толика је удаљеност. Радно време на платформи је 12 часова. Да би се спречио било какав вид корупције, да би се спречила било каква инерција, главни инжењери у одређеним интервалима одлазе са платформе на платформу. Колеги који долази мора да остави кристално јасну ситуацију. На пример, после неколико месеци рада на платформи у Црном мору одлази на бушотину поред југозападне обале Аустралије. Повремено мора да лети у Хјустон, јер одређене обавезе има и у седишту компаније. Лети с краја на крај света, радно место му је Земљина кугла. За тако тежак, стручан и одговоран посао прима астрономски високу плату. За наше прилике. У родном граду је купио апартман, ангажовао је три младе дизајнерке да га опреме по правилима модерног дизајна. У њему, природно, хоће да се осећа пријатно, али и када му дођу у госте колеге Американци да стекну о Србији леп утисак. Он можда неће много времена проводити у њему, али на тај начин ће бити присутан, мајка ће знати да је то апартман њеног сина који има амерички пасош. Жеља му је да када оде у пензију живи у аустралијском граду Перту. Одговара му клима, плажа, атмосфера у граду. У Перту живи 20 хиљада Срба. За разлику од нас у Србији, у Перту се Срби чврсто држе.
У Темишвару сам упознао Србина, Румунског државаљанина, који има најбољи ресторан у граду. Налази се на Тргу опере, у приземљу зграде Политехнике, стотинак метара од зграде Опере. То је убедљиво најлепши ресторан у Темишвару, у стилу Марије Терезије. Тако отмен ресторан нема Београд. Познат је, између осталог, по томе што организује вечери које су посвећене културама и традиционалном стваралаштву већинског народа и свих мањина и националних заједница. Он је од оних људи који су марљиво радили целога живота и сматрају да осим за себе морају да раде и за народ.
У том ресторану у Темишвару упознао сам пуковника румунске полиције. И он је Србин, рођен у Румунији, румунски држављанин. Није он постао пуковник зато што је Србин, већ зато што је то заслужио личним квалитетима и примерним радом.
У историји српске културе један од стубова носача је култура Срба у Румунији. У данашњој братској Румунији рођен је Доситеј, затим први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, Црњански је одрастао у Темишвару, нема потребе да даље набрајам. Континуитет српске културе не може се замислити без њих. Срби су данас маргинална мањина у Румунији али имају истакнуте писце и марљиве ствараоце, значај њиховог дела далеко превазилази њихову бројност. Дакле, Срби као маргинална мањина могу достићи врх друштвене лествице.
Са наведена три примера сам се упознао у последњих годину дана. Сетио сам се још једног Србина кога сам упознао у Паризу пре 18 година. Биле су то “мрачне деведесете“, године “Милошевићевог режима“, тешких санкција чији је циљ био да се уништи привреда, држава а народна свест извитопери. Тај Србин, Парижанин, одвео ме је у Ренжис, место из кога се храном снабдевало 25 милиона људи. У Ренжису је тада било 450 хектара под хладњачама, продавала се и куповала роба на велико, али су паковања била спремна за продају на мало, 14 хиљада камиона је свакодневно ту довозило и одвозило робу у малопродају. Хладњаче су удаљене пет минута вожње од аеродрома и три минута од ауто-пута. У круг се још тада улазило само преко специјалних картица. Посао је почињао у 4 ујутру а завршаво се у подне када су се хладњаче затварале. Ту су пољопривредни производи довожени из Шпаније, Португалије, Италије, Швајцарске, Немачке, Енглеске, Африке, Канаде… Свако је продаво своју робу а куповао оно што недостаје у његовој држави.Ту је могуће пласирати сваки производ само мора да задовољи стандарде квалитета, паковања, па и дизајна. Баш тих дана наш Србин је имао понуду да “пласира“ 20 вагона наше паприке, али није било могуће у Србији тај производ упаковати по стандардима европског тржишта. Наше вргање је ту било могуће продати у неограниченим количинама… По мишљењу тог Парижанина Београд је тада имао шансу да тако нешто направи у Сурчину, јер као што је Париз окружен земљама са моћном пољопривредом и наш главни град је могао да постане регионални центар за трговину пољопривредним производима по европским стандардима. Жалио ми се Србин, Парижанин, пре 18 година, дао томе нема са киме да разговара у Београду. Како да му помогнем ја, професор југословенских књижевности и српскохрватског језика, књижевник и новинар у рубрици за кутуру? Они до којих сам могао да дођем, већ су имали представништва у Паризу.
После државног удара, и неотитоистичке октобарске револуције, једном сам у ТВ Дневнику РТС-а видео извештај са скупа привредника и на њему мог Србина из Париза. Видео сам га тада и више никада. Ништа о њему нисам чуо веше од 13 година. Као што ништа није успео да уради пре Слобе, није успео ни у време “Милошевићевог режима“, тако није успео ни у “Досовом режиму“. Идеја је стара више од четири деценије, неко је још тада у Сурчину изградио велике хладњаче по француској лиценци које су могле да буду нуклеус нечега великог и моћног као Ренжис. Неко је и у Србији мислио паметно и дугорочно али увек је било оних који су неспособни за све, осим да упропасте добре идеје.
Шта би могао да буде закључак? Има Срба у свету који имају успешне каријере које не би имали да су у Србији. Нажалост, преваранти и шупљоглавци овде су увек били на виској цени и државни миљеници. Све што би млади, образовани, талентовани и људи пуни енергије желели да ураде за своју користи, и ползу отечеству, они обесмисле, претворе у лакрдију коју српска држава финансира. Та самопроглашена елита која има неумерене и неограничен прохтеве може да буде то само у ненормалним условима. Ако Србија постане нормална, здрава држава, они ће бити маргинални. Ако Србија не постане нормална држава поставља се питање: хоће ли млади, образовани и талентовани одлазити из Србије, а у њој остати они који увече добију две странице текста у амбасади, преко ноћи га науче напамет, сутрадан га понављају на свим телевизијама, преносе их сви таблоиди и остале корпе за отпатке свести… и за ту рецитацију добијају огромне пара из буџета на свим нивоима, као и кредите које не морају да враћају. Тако су добар део Србије претворили у своје власништво. Они су формални власници. Народ их је збрисао на последњим изборима, неки нису прешли цензус, неки су тек за мало прешли, али они хоће власт сто одсто. Хоће ли се то догодити? Или се већ догодило?
Ове године, 2. јула напунићу 60 (шездесет година). Да је Тито жив спремао бих се за пензију, али захваљујући “титоистима“, који су земљу опљачкали и уништили, изгледа да ћу радити, као у најбољим годинама, бар још седам лета. А тада ће реће: нема пензије, укинуте су. И биће у праву. Ко ми је крив, зашто је нисам чувао.
Ипак, шест деценија ми даје за право да нешто кажем. Иако сам у “најбољим“ годинама, примери на које се угледам млађи су од мог сина: Немања Радуловић и Новак Ђоковић. Они су међу најбољима у свету у својим професијама, за тај успех заслужни су они, њихове породице, па сви остали. Држава Србија најмање. Њих не могу да достигнем. Угледајући се на њих покушавам да за потомке урадим бар нешто, то јест онолико колико могу.
Ту је и Ана Поповић, најлепша дама која свира блуз и најбоља блуз-гитаристкиња на свету.
Они наступају на местима резервисаним за светску елиту, ту поштено зарађују, стичу славу и светски углед. О томе нема весту у ударном дневнику, али има вести о Фрљ. прем. у Ријеци. Њихове наступе и турнеје држава не финансира са милион и по еврића да би можада били вест као Фрљ. За пљување по својој земљи не добијају милион и по евра из буџета, места у главним одборима и посланичким клупама.
Угледам се на много млађе од себе јер “данас сваки балавац има 60 година.
(Видовдан)
