Прочитај ми чланак

Мисија Русије је да зауставља претенденте на европску и светску владавину

0

7274

Већ одавно је Дан Победе постао главни празник Русије, који је формира као политичку нацију јер обједињује све генерације, све друштвено-политичке снаге, све етничке групе и све социјалне слојеве. Ту нема горког укуса 12. јуна, нема ни неодређености 4. новембра.

Западни посматрачи се чуде зашто се у Русији празник Победе све више прославља, иако су се догађаји које обележавамо десили готово пре једног века.

Ради се о томе да народ Русије у том празнику црпи снагу за превазилажење огромних проблема са којима се земља суочила у новијем периоду своје историје.

Ми се окрећемо победи у Великом Отаџбинском рату и говоримо себи: гледајте, наши преци су победили у много тежој ситуацији него што је ова у којој смо се ми сада нашли. Дакле, савладаћемо наше данашње проблеме, победићемо их. На Дан Победе ми прослављамо не само прошлу победу, него и будућу.

Проба параде као да је рефлектовала пометеност Дана Победе 2014. године: чисто небо Победе и изненадна љута мећава.

Ради се о томе да Дан Победе 2014. изазива горка осећања. Русија прославља победу над нацизмом, али су пред нашим очима у Украјини неонацисти дошли на власт. Ми прослављамо слободу нашег народа од угњетавања, а Руси се сада налазе под јармом „терористичке хунте“ Кијева: Русе убијају у Украјини само због тога што не желе да се одрекну своје рускости.

Ми прослављамо јединство народа у победи над нацизмом, а Украјинце подстрекавају против Руса покушавајући да нас за дуго време учине непријатељима. Упркос томе што Украјинци и Руси за многе чак нису братски народи, него – један народ.

7273Прослава Дана победе у Севастопољу

Ми прослављавмо велики допринос Русије европској историји, ослобођење народа од јарма нацизма, а Европа нас прогони, одбацује, демонизује и не жели да призна себи равнима.

Имамо ли ми право да сада прослављамо Дан Победе? Да ли заслужујемо то право? Јесмо ли достојни славе и хероизма наших дедова?

Ова горка питања за сада немају одговоре.

Парада у Севастопољу који прославља још и 70 годишњицу ослобођења, мало ублажава горчину. Крим је наш. Он је ослобођен од угушивања. Он је руски. И сад више нема опасности да га изгубимо.

На овај Дан Победе Крим ликује, можда је ово за Крим најважнија година у његовој савременој историји.

Ипак, без обзира на ову радост – остају најтежа питања.

Имамо ли право да прослављамо, да се радујемо ове године, године тешких пораза и кад непријатељ напредује?

Чини ми се да је у временима пораза од свега потребније управо памћење победа. Али, сада нам је потребна не толико радост због прошле победе, колико сурова истина о тежини сваке озбиљне победе.

Без борбе нема победе. Потребно нам је, не само да схватимо ову максиму, него и да је ове године – дубоко осетимо.

Морамо пажљиво да се загледамо у разлоге наших победа.

Данашња битка у Украјини није случајна. Она је тесно повезана са Даном Победе. Овај празник као да обликује мисију наше земље у европској и светској историји. Испоставило се да је мисија Русије истовремено и једноставна и тешка – зауставити претенденте на светску и европску владавину.

Својевремено смо зауставили Наполеона Бонапарту који је тежио европској хегемонији, затим смо сломили Хитлера који је градио тврђаву „Европа“. Пре тога Русија је зауставила Фридриха Великог и Карла 12., који су били најјачи у Европи и на примеру Русије покушавали да покажу читавом свету шта ће бити са државама које им се не покоре. Свима њима Русија се чинила као колос на глиненим ногама који само треба гурнути. Али, сви они су се спотакли.

Ништа лично, само мисија у историји. Наполеон нам је био чак симпатичан. Али,то је наша мисија да – зауставимо претендента на доминацију. Сједињене државе су такође у много чему симпатичне, али наша мисија је да их – опоменемо.

Ипак, ми не одлазимо код њих, сви ти претенденти на хегемонију сами долазе код нас са жељом да нас наочиглед читавог света зауставе, да сломе непокорну Русију да би се други сами потчинили. А ми се никада нисмо покоравали и све смо их поломили.

Вашингтон, љут на Русију због Сирије, због Сноудена, због Минхенског говора и уопште због непослушности, извршио је државни преврат у Украјини нишанећи да науди Русији. То уопште није урађено против Украјинаца – они не интересују Американце. То је агресија против Русије са циљем да се лиши суверенитета, како они отворено говоре, жалећи што је нису дотукли до краја 1990-их када је била слаба. Циљеви светског хегемона остају исти – сломити сваки отпор. А Русија је тако непокорна и тако се сабласно чини слабом. Наравно, после напада на Русију уследиће напад на Кину.

Шта Вашингтон захтева од нас? Чини се мало: да се сложимо са данашњом влашћу у Кијеву, са њеним непоштеним изборима 25. маја и са њеном политиком. Шта то значи? Да у Украјини одобримо нелегалну власт која терором гуши рускојезичко становништво, сурово спаљује све руско, све што је повезано са Русијом. Заправо, то значи да су Руси дужни да пристану на улогу Црнаца модерног доба против којих може да се користи нелегална сила и чија права могу да се ограничавају.

Нимало није случајно да у Естонији и Летонији, земљама ЕУ и NATO, свих ових година траје дискриминација Руса на законској основи. Није случајно и да у Швајцарској лише посла некога само зато што је – Рускиња. Није случајно да сви европски језици треба да буду заштићени, а руски језик – не. Није случајно што је за све – слобода речи, а за руске канале – забрана.

А шта после тога? Сви светски освајачи имају идеју да учврсте своју победу комадањем Русије да она не би својим размерама плашила друге. И, наравно, биће потребно да се узму под спољну контролу природни ресурси Русије, Сибир, гас и нафта. Већ су нашли и објашњење зашто ће то бити добро за Русију. Наводну су нафта и гас – ресурсно проклетство Русије, које јој не дозвољава да се развија. И наравно, толико недемократским политичарима не сме се поверавати толико опасно оружје као што је нуклеарно.

Тај план морамо да спречимо. Против Русије се већ води рат, такозвани савремени хибридни рат. То је комбинација економских, политичких, ратних и информативних напада. У овом рату, за нас новом, ми смо дужни да победимо. Да победимо не само силом него и умом.

Године 1939. склопили смо нагодбу са ђаволом да бисмо одложили директан рат и разбили општи западни фронт. Ако ћемо да кажемо бобу боб: сада је наш задатак да порушимо заједнички фронт САД и ЕУ у којем уместо гласа Европе чујемо само ехо Вашингтона.

Можда ће нови Путинов план о миру у Украјини одиграти улогу. Тај план су већ подржали политичари континенталне Европе, а англосаксонски су изразито против. У Украјини се не решава судбина њеног народа већ судбина светског хегемона који се жестоко бори за очување своје одлазеће хегемоније.

Коалиција на челу са хегемоном нама је већ ускратила правичност зато што смо ми за њега – непријатељ и препрека и само ми сами можемо да се одбранимо. А ми можемо све.

Сећање на победу – није повод да се радујемо. То је оружје које помаже да се побеђује у данима искушења. Као што је ових дана.

(Факти)