Новинарка дневног листа „Политика“ Биљана Чпајак поставила је Живадину Јовановићу, као бившем министру за иностране послове, питање: „Шта би Србија могла максимално да добије у преговорима са Приштином, ако се има у виду да се залаже за максималну аутономију за Србе на Северу, али не у независном Косову, а ЕУ би пристала на аутономију за Србе, али у оквиру независног Косова?“. Скраћени одговор објављен је 22. октобра 2012. (стр.5.) у чланку под заједничким насловом „Шта Београд може да постигне у преговорима са Приштином“. Како изостављени делови утичу на смисао одговора, ево интегралног текста у коме су изостављени делови означени курзивом:

Простор за трајно, одрживо решење веома је ограничен, не само када је реч о Северу Косова, већ o целој Покрајину, о њеном статусу. То је резултат како ригидне политике условљавања ЕУ и САД према Србији, тако и једностране политике «пута без алтернативе» коју је Београд практиковао, запостављајући друге правце. Из тога произилази да су за одрживо решење, потребне промене. Београд не може утицати на промене у политици ЕУ и САД, али може своју политику усагласити са националним и државним циљевима. Предстојеће усвајање стратегије је прилика за то. Не верујем да ће се њоме прихватити тзв. Ахтисаријев план ни за Север, као ни за статус Покрајине. Очекујем истицање да је резолуција СБ 1244 трајно важећа основа и Устав оквир за статус. Иначе, статус Севера, ма колико значајан, не треба третирати као замену за статус Покрајине који је суштинско, за Србију, отворено питање. На Северу сви, па и институције Србије, треба да испоштују вољу народа.

ЕУ је до сада показала да није за политику компромиса, већ за политику диктата и fait-a-complie. Одрекла се свог Бадинтера, не поштује принципе ОЕБС, Повеље УН, ни  резолуцију СБ 1244. Експлицитно признаје“ интегритет Косова“, али не и интегритет Србије. И више од тога, тражи да и Србија призна интегритет Косова иако зна да би то значило одрицање од сопственог интегритета. При свему што чини, или не чини, тврди да је „статусно неутрална“, а Београд се прави као да је то истина! ЕУ се, с правом, буни због пар хиљада лажних азиланата, али ЕУ пуних 13 година игнорише право 230.000 Срба и других не-албанаца на безбедан повратак у своје домове у Покрајини! Србија своју „коопаративност“ и „реализам“ исказује тако што то питање не покреће!

У политици ЕУ нема нејасноћа. Зато, нико озбиљан у Београду више не би требало да каже „ако ЕУ тражи признање ми то нећемо прихватити“. ЕУ је то више пута јасно затражила. Надам се да у Србији у будуће нико неће да глуми наивчину  да би га у Брислу, или другде, проглашавали за реалног, кооперативног или „нај-Европљанина“. Такође, да ће бити све мање „купаца“ теза да треба бити реалан, да сила бога не моли, да је „Косово камен око врата“ и слично.

А реалности у  Европи? Прва је, да је ЕУ у дубокој кризи која ће потрајати а ЕУ у том времену неће примати нове чланове.  Друга – да у ЕУ нема јединства, не само поводом Косова, већ у погледу основа.  Да ли би сламање Србије на питању Косова допринело јединству ЕУ? Тешко. Ни форсирање разбијања СФРЈ уочи Мастрихта 1992.[i], није отклонило нејединство ЕУ? Трећа, да је баук сепаратизма и исламског екстремизма постао ноћна мора Европе. И четврта, да су чланице БРИКС-а, у првом реду Русија и Кина, преко ноћи, од дужника постале повериоци САД и ЕУ. Ове реалности такође треба узети у обзир приликом дефинисање приоритета Србије, укључујући и стратегију у односу на Покрајину.

Између Београда и Брисла о Покрајини нема сагласности и за догледно време неће је бити.  Зато би, засад, као основу односа требало прихватити обострану отвореност за сарадњу и  добросуседство, уз очување достигнутог нивоа правних инструмената. Отвореност Београда за дијалог са Приштином о модус вивенди-у, без прејудицирања статуса, у складу са резолуцијом СБ 1244 и Уставом, за Србију није спорна. Ниво дијалога  – треба да буде у функцији питања на дневном реду.

У развојном погледу Србија треба да се окрене себи, свим запостављеним ресурсима и партнерима у Европи, Азији и свету, посебно пријатељима који подржавају њен интегритет и суверенитет. (Србија може само да жали што ЕУ чини супротно). Примера ради, Србија би, по мом мишљењу,  требало да интензивира преговоре са Русијом и/или Кином, о регулацији пловног пута Дунава од Бездана до Ђердапа, о плановима изграње нових хидро-електрана на Дунаву и Дрини.  То би, покренуло инвестиције, запошљавање и развој. Користи би имале Србија, Европа и веома важни партнери Европе.

Потребно је изаћи из кавеза познатих и необјављених услова и илузија да се статус Косова и Метохије може брзо решити како би се дошло до фондова ЕУ. Амбиције су добродошла особина, али ово није питање које се решава у току једног,  или два мандата. Србији је потребна ревизија досадашњих резона и ослобађање од политчке опсесије. (Крај).

(Правда)

Ознаке: Европска унија, Космет, притисак, САД, Србија, услови