Прочитај ми чланак
(Марина Рагуш)
Украјина мора да преживи и то је било једино одлучујуће у доношењу одлуке да се споразум о придруживању са ЕУ одложи „до даљег“. Понуда Брисела, у оквиру Источног партнерства, за руководство Украјине (најблаже речено) дочекана је као непристојна. Виктор Јанукович и Влада, добро упознати с државним књиговодством, нису имали избора, па тако ни дилеме-Кина и Русија биће наредне политичке дестинације. Тако је председник Украјине (у сред протеста прозападне опозиције) отпутовао у Кину на раније договорени сусрет, очекујући решење које ће помоћи да Украјина не „склизне“ у рецесију.
Прошле, 2012. године Украјина је дозволила странцима да купују земљу, стога је Кина, чије су потребе за храном све веће како расте и ниво индустријализације, изразила план да закупи пет одсто украјинске земље за узгој свиња и усева. Ова вест затекла је неке чланове украјинске Владе, јер о детаљима званичних државних сусрета нису били упознати. О чему се ради? Прошлог септембра (2012) први заменик премијера Сергеј Арбузов је током државне посете Кини изјавио да је Украјина заинтересована за привлачење инвестиција из Кине. Септембра текуће године, South China Morning Post објавио је да кинеска корпорација за производњу и изградњу (Xinjiang Production and Construction Corporation – XPCC) планира да узме у закуп у трајању од 50 година пет одсто украјинске земље. Вест је одјекнула Украјином и оставила у „шоку“ чак и поједине чланове Владе.[1]
Пекинг је Кијеву већ дао 10 милијарди долара кредита, а председник Украјине ће раније договорену посету „потписати“ бројним споразумима о економској сарадњи. Следећа станица за Виктора Јануковича је Москва. За украјинског премијера посета Москви значи „формализовање мапе пута за сарадњу“[2] односно успостављање стабилног режима трговинске и економске сарадње. Пошто је Газпром одобрио украјинском Нафтагазу одлагање плаћања гаса (период октобар-децембар) за пролеће 2014 године, Украјина може да одахне. Макар до краја године. Међутим, до јула 2015, ова многољудна земља (45 милиона становника) суочава се са отплатом дугова преко 60 милијарди долара. Преведено у категорију бруто домаћег производа то би значило трећину БДП. Дакле, више је него ургентно да ова земља обезбеди средства која ће јој омогућити преживљавање а онда у перспективи економску и привредну стабилизацију.
После „непристојне понуде“ од стране Брисела руководству Украјине више је него трасиран вектор сарадње. Брисел је четири године „спремао“ 900 страна уговора о придруживању „хватајући“ тако Украјину, као бисер своје источне моћи, у неолибералну мрежу. Када бисмо тих 900 страна уговора превели на врло једноставан језик: он би значио да је ЕУ понудила визне олакшице, безцаринску трговинску сарадњу, стандарде и све то без статуса „чланства“ у ЕУ. За Брисел чланство Украјине у ЕУ није била идеја. Украјина је за њих огромно тржиште које се налази у зони од посебног интереса Руске Федерације. Продор на Исток тиме би био капитализован. С друге стране, дужничко ропство, до финансијске провалије доведене Украјине било би цементирано.
Брисел, тако забринут због „демократских тековина“ није ни тренутка био забринут због тога што се грађани Украјине приближавају све нижој стопи стандарда. Напротив. Ако само узмемо у обзир захтеве које је Међународни Монетарни Фонд поставио Украјини: попут повећања цена гаса и рестриктивних буџетских мера, онда је јасно да сви ти „грандиозни“ реторички, више памфлети него озбиљни наговештаји о демократији и људским правима крију похлепу корпоративног запада. Тржиште, јефтина радна снага, сировине и профит у вртоглавој трци за што већом концетрацијом моћи јесу агенда онога што зовемо Брисел, а у ствари је само седиште олигархије архитеката новог светског поретка.
Мора се признати, да су тај и такав поредак имали само и једино у своје сврхе; као и да несумњиво знају да им се тај поредак топи и нестаје снагом нарастајуће силе с Истока. Природан поредак ствари, рекли би многи од историјске наобразбе. Они исти који, такође знају да тај интер-регнум између два светска поретка увек ствара монструозне покушаје да се одржи стара архитектура. Међутим, кућа је дотрајала…
Последња дешавања у Украјини управо тако и треба посматрати: кроз призму односа Москва-Брисел. Редефинисање на релацији ЕУ-Руска Федерација прека је потреба уколико се не жели директан конфликт ширих размера. Русија је показала своју снагу уписивањем геополитичких победа: од пружања азила Едварду Сноудену, решавања сиријске кризе, до замрзавања „потписа“ Украјине на споразум са ЕУ и она неће одступити. Третман земаља, некадашњих чланица Варшавског уговора попут „смећа“ од стране Брисела не може се више решавати на начин хиперпродукције погрома који за циљ имају само и једино довођење лојалних прозападних гарнитура на власт. Стари континент, као и уосталом и сва остала (потенцијална) геополитичка жаришта нису више полигони за прекомерну употребу силе коју је западна хемисфера тако немилосрдно увела у међународне односе и право које их регулише. Све те геополитичке тачке сударања два дијаметрално супротна света, у последње време показују отпор који се невероватном прогресијом шири.
Када се пре четири године кренуло са пројектом „Источно партнерство“ ентузијазам и самоувереност корпоративног запада није оставио пуно простора могућности каква је данашња реалност: нарастајућа социо-економска криза као последица светске финансијске и привредне кризе, јака Русија и одустајање Јерменије и Украјине од „партнерства“ са ЕУ. Напротив. Бесконачним условљавањима и уценама асоцијација западних (пре корпорација) држава успевала је да одржи гравитационо поље. Данас су прилике потпуно другчије: „ Мислим да смо подценили драму домаће политичке ситуације у Украјини“, рекао је председник Европског Парламента Мартин Шулц „Украјина је у дубокој економској и финансијској кризи“[3]. Шулц је у интервјуу за немачки радио Дојчландфанк (Deutschlandfunk) ишао и даље: „Уколико погледате московски предлог, они нуде Украјини краткорочну помоћ коју ми Европљани не можемо и не желимо да приуштимо“[4], истакао је Шулц. Више него јасно је председник европског Парламента изразио разумевање за потребе Украјинаца којима је „очајнички потребан новац и сигурно снабдевање гасом“[5].
Шта је онда спорно? Европљани, како сведочимо, разумеју логику украјинског руководства и сами би је, итекако, следили у сличној ситуацији и схватају окошталост и потпуну јаловост неутемељено осионе политике ЕУ. Неутемељено, јер ЕУ у економском смислу нема „добрих предлога“ за остатак Старог континента. Брисел тресу неколике кризе: од финансијске, економске, привредне до кризе идентитета. У таквим унутрашњим превирањима сама Европска Унија више није место ка коме ће се стремити без промишљања.
Да ли је онда споран руски наступ? Шта је то тако „фрапантно“ Русија урадила па је изазвала салву беса која се свакодневно транскрибује са западаних насловница и из ударних термина електронских медија?
Русија је само истакла свој став: морамо да заштитимо свој интерес. Што је у украјинском случају, значило заштиту руске привреде. Ко, иоле одговоран може то да замери? Па, зар то није претпоставка свих озбиљних државних структура? То је управо неопходност и претпоставка одговорне државне политике.
Шта би Немачка, рецимо, урадила у сличној ситуацији? „Хладни рат је готов. Земље морају одлуке да доносе слободно“, рекла је немачка канцеларка. Опет се питамо, шта је онда спорно? Зар руководство Украјине није управо следило тај мотив? Зар није самостално донело одлуку, после тако просте рачунице коју је потврдио чак и председник европског парламента Шулц? Једино што преостаје да је спорно јесте још један пораз запада. И то од кога? Од Русије. Толико спорно, да на улицама Кијева не гледамо почетак нове револуције већ погром.Толико спорно, да се Украјини даје „поправни“ рок до марта следеће године да потпише споразум са ЕУ.[6] Опет питамо, шта ће се десити уколико Украјина ни тада не стави потпис на уговор? Препознајући све маневре запада из сопственог српског искуства, Брисел ће поставити себи лојално руководство. Како? Преко улице и погрома, наравно. Кога? Могуће бившег светског првака у боксу, Виталија Кличка који се истакао у „подилажењу“ Западу током немира у Кијеву. Уосталом, није се без разлога са њим (уочи састанка у Виљнусу) сусрео Кристоф Хеусген (Christoph Heusgen) саветник за спољну политику Ангеле Меркел.[7]
Коначно, следећи српско искуство и имајући у виду чињеницу да у Украјини живи око 12 милиона Руса, запад би требало да буде свестан још једног могућег сценарија а јесте да сви они затраже присаједињење Руској Федерацији и тако реше многе проблеме. Зашто не би? Уосталом, зар запад са својом војном формацијом НАТО, није шиптарима направио „државу“ под изговором „хуманитарне катастрофе“? Зар тај исти запад тако није увео преседан отимања територије, прекрајања граница тамо где им одговара и конструисања политичких (не)прилика унутар других држава? Зар би могли „уживаоци“ прецедентног права да замере, рецимо Русији данас-сутра уколико би само следила преседане? Какогод се даље одвијала украјинска криза, а верујемо да ће добијати на интезитету, у неком моменту мораће да се подвуче црта. Та црта ће значити прихватање новог поретка ствари у свету са јаком Русијом и геополитичком картом света која ће многе са запада да подсећа на Варшавски уговор. И то је једино неспорна чињеница, зар не?
[1]http://rt.com/business/ukraine-yanukovych-china-trip-647/?utm_source=browser&utm_medium=aplication_opera&utm_campaign=opera
[2] исто
[3]http://www.spiegel.de/international/world/angela-merkel-open-to-ukraine-cooperation-after-trade-deal-collapse-a-936155.html
[4] исто
[5] исто
[6] исто
[7] http://www.spiegel.de/international/europe/ukraine-debacle-and-eu-vilnius-summit-shows-need-for-new-russia-policy-a-936410.html
(Фонд стратешке културе)
