Прочитај ми чланак
Данас сам, у часима доколице, пратила јутарњи програм на једној веома гледаној телевизији. Онај (добро)јутарњи програм без ког, како кажу, не би ваљало почети ни један добар дан.
Информативни програм је у оквиру јутарњег програма па се тако од 7 до 10 и 30 часова, колико траје ово јутарње дружење, у неколико наврата емитују вести. Пратећи вести дана овог јутра, приметила сам једну веома занимљиву ствар.
Спикерка је прочитала између осталих и једну вест из света, а која се тиче синоћне друге по реду, од планиране три дебате, председничких кандидата, Обаме и Ромнија, на предстојећим изборима у САД.
Након што нас је обавестила да су њих двојица јуче по други пут одмерили снаге у дебати, водитељка вести је рекла да ни један ни други кандидат нису били убедљиви у својим излагањима, кратко је известила који је кандидат изнео која обећања, и дословце рекла да ће “вероватно и један и други након дебате пред гласачима моћи да кажу да су били надмоћнији“. Ово би у преводу значило да ни један ни други нису бриљирали, те да сходно томе обојица могу пред бирачима да фолирају да су у дуелу били успешнији. Вест је емитована и презентована на идентичан начин, колико сам успела да испратим, барем још два пута током јутарњег програма.
У овој краткој вести не би било ничег тако необичног да негде између 9 и 10 часова, у новој информативној емисији исту вест спикерка није пренела у сасвим другачијем светлу.
Пошто је поновила да је синоћ одржана дебата два председничка кандидата, не помињући ни једном речју оно што је изговорила непун сат пре тога, а тиче се неуверљиве приче и једног и другог, она је рекла – Обама је у дебати био убедљивији!
За мање од сат времена, од дебате у којој се не може са сигурношћу рећи ко је имао успешније излагање, дошло се до тога да је Обама уствари “разбио“ противкандидата и поплочао пут ка још једној председничкој победи.
Како видим, и у свим потоњим издањима вести Обамина наводна супериорност у дебати се више не доводи у питање.
Искуство ме је научило да – откад сам себе у лажи ухватила, никоме више не верујем- међутим, ова лакрдија је чак и мој истанчани осећај (за филинг) да нањушим неку мутљавину успела на кратко да збуни. Срећом, само на кратко.
Поставила сам себи питање, како је дошло до тога да једна вест у рану зору буде неутрално, заправо, највероватније објективно интерпретирана, а да потом, у истом дану, та иста вест гледаоцима буде представљена сасвим другачије.
Пала су ми на ум два могућа разлога.
Један разлог за измену вести могао би да буде тај да у уредништву информативног програма телевизијске куће седи нека незамисливо велика полтрончина, која, из само њој знаних разлога види неки интерес, претпостављам материјални, да се на овај начин додвори још увек актуелној америчкој власти, илити њеној амбасади у Србији.
Тој и таквој особи десио се пропуст да не види каква се “грешка“ поткрала, па је вест “необрађена“ пуштена у етар. Када је схватила пропуст, одговорна особа је брже-боље дала налог да се вест измени, а може бити и да је напрасно увидела какав се пропагандни потенцијал крије у информацији коју мало ко, тачније нико неће да проверава па да је због тога решила да је у међувремену измени, не водећи притом рачуна да тиме вређа интелигенцију гледалаца.
Верујем да је оваквих проданих душа препуна свака телевизијска кућа у Србији, па опет, мислим да то ипак није био случај. Пре ће бити да су из “министарства истине“ чији запосленици марљиво обављају свој посао, инсталирани у све управне и надзорне одборе свих иоле значајнијих медијских кућа код нас, видевши да је кандидату за кога навијају (а то није Ромни) дата прилично неутрална оцена, сугерисали уреднику да измени вест о исходу дебате и представи ствар тако да се може закључити да је Обама “растурио“ Ромнија. Како год било, јасно је да у оба случаја нема ни говора о некој слободи у уређивачкој политици.
Може бити да ништа од овога није ни близу истини, али остаје чињеница да је вест ипак битно измењена, јер ја још увек верујем својим очима. Нема никакве сумње да за то што је вест измењена мора да постоји и неки разлог.
Из овако презентоване вести, као и других сервираних вести о актуелној председничкој кампањи у САД, а које редовно прате и статистички подаци о благом порасту процента оних који ће гласати за Обаму, гледаоци (и гласачи) лако могу да помисле да ће Обама исто тако “одувати“ Ромнија на изборима, као што му је то “пошло за руком“ током друге дебате. Не сумњам да ће у трећој дебати Обама бити још доминантнији.
Оно у шта људи верују, најчешће се на крају и деси. То не кажем зато што мислим да када човек нешто жели, он то може и да оствари, већ зато што гласачи који су неодлучни, а таквих има незанемарљив број, лако могу да заокруже оног за кога верују да има највеће шансе да победи. Ако “сви кажу“ да је то Обама, неодлучни ће по инерцији заокружити Обаму. Елем, занимљиво је због чега је перцепција која приказује Ромнија као губитника неком неидентификованом лукавом субјекту толико важна. Можда би то умео да објасни онај ко схвата на који начин би се још једна Обамина победа одразила на српску политичку сцену као и који су то циљеви америчке спољне политике које би још једна победа демократа остварила или наставила да остварује у Србији у наредних пар година.
Ипак, то и није толико битно (или бар за нас није најбитније) колико је важно да кроз ову бенигну ствар схватимо функционисање наших медија. Оно је, како изгледа, испланирано до наситнијег детаља, а случајности у селектовању и пласирању информација не постоје. Сви смо део једне глобалне мреже из које се дозирано обликују и пуштају информације чиме се креира не само америчко него и светско јавно мњење.
Оно што је извесно јесте то да је свет постао глобално село. Информације се лако шире па није лако држати Американце у једном убеђењу, а цео свет пустити да сам изводи закључке. Због тога је најбоље да сви верују у исто, да сви мисле као један. Све то лепо се уклапа у приче о стварању: једне светске владе, једне светске религије, једне војске, једне полиције и сл. За неке су то само теорије завере, а за многе оно што нам се дешава пред очима, хтели то да видимо или не.
Кроз овај малецни пример нечије очигледне интервенције у корист једног кандидата, јасно се види да медији у Србији никада нису били даље од тога да буду независни. Уз мало посматрања, оваквих примера сигурно се може наћи на стотине.
Када нечија невидљива рука једну наизглед безначајну вест у једном дану измени толико да јој да један посве други смисао, а све како би јавност стекла ону слику која је неким центрима моћи пожељна и прихватљива, са правом се питам шта та иста невидљива рука ради са информацијама које заиста директно утичу или би могле да утичу на живот грађана Србије, као што су нпр. тумачење “територијалног интегритета Косова“, извештаји о спорним приватизацијама или лоповлуку бивших министара?
(Видовдан)
