Већ више од десет година пишем и објављујем научне и стручне радове о постовјестском простору, посебно о Украјини, укључујући и две (од укупно до сада две објављене) научне књиге монографије српских и јужнословенских аутора о савременој Украјини.

До сада сам објавио тридесет књига – научних монографија, не рачунајући и коауторство оне једне на руском језику коју је објавила Руска академија наука, а моји радови су објављивани и на западу на италијанском, а превођен сам и на енглески и француски језик. Опет не бих желео да се позивам да сам завршио бар што се тиче образовања сем правног факултета, практично све области друштвених наука (завршене факултете и постдипломске студије, одбрањене магистратуре и докторате – све искључиво на Београдском и новосадском државном универзитету).

О савременој Украјини објавио сам и то у континуитету највише радова у научним часописима, међународним зборницима, стручним радовима и изнад свега на интернет порталима и домаћој штампи. Опет, с обзиром да припадам тзв. патриотском кругу, а нисам повезан са службама, нити сам био било кад на, или уз власт, нема ме нешто у водећим медијима чак ни на ову тему, али сам квантитативно врло присутан на регионалним и локалним тв, као и на телевизијама и у престоници, али искључиво оним које немају националну фреквенцију. О колумни, па ни на тему Украјине рецимо у Политици, или НИН, па у задње време чак ни у Печату не могу да рачунам.

Тако сам у својој књизи Геополитика савремене Украјине, објављене 2009. предвидео тоталан крах тадашњег председника Јушченка, који је наводно победио на поновљеним председничким изборима крајем 2004. Јануковича и на крилима тзв. Наранџасте револуције. Из МИП Украјине је почетком 2010. стигао демарш због моје тобожње пристрасности и констатације изнете у књизи, да Јушченко нема демократску подршку ни дела бирача у односу на оно што може да рачуна „проруски“ Јанукович и Партија региона. Међутим, већ следећег месеца на тим председничким изборима Јушченко као актуелни председник је добио свега 5 % изашлих бирача, а Јанукович, иначе већ тешко оштећен на поништеним изборима новембра 2004. у тзв. Наранџастој револуцији, побеђује и у другом кругу Јулију Тимошенко и осваја преко 55 % изашлог бирачког тела.

Тада сам само заступао резултате својих вишегодишњих истраживања у вези украјинског питања, као што сам то радио и радим и у вези других тема којима се бавим. Рецимо у својој књизи Француска на раскршћу објављеној 2011. прогнозирао сам да ће следеће 2012. године Саркози с обзиром да је примакао Француску америчкој политици изгубити изборе, а победиће кандидат Партије социјалиста, док ће Марин Ле Пен забележити иузетан напредак и даљи раст. Можемо са ове инстанце сагледати колико сам био у праву.

Зашто се тако гламурозно, и вероватно за неке и самохвалишући (и уједно помало јадајући због стања у медијима) обраћам сада читаоцима Србин инфо. Због тога, што сам ипак као професионалац у свом послу, био не само дефаворизован на сваки начин у домаћој јавности на ову од настанка украјинске кризе у свету најактуелнију међународну тему већ због на реалним проценама и дугогодишњем бављењу на ову тему изношеним ставовима ту и тамо оптуживан час за претерано меког и умереног у својим проценама, час као представника екстремнијих схватања и опција.

Међутим, било како било овакав какав је мој рад, уз све недостатке које сигурно има, једини сам аутор на нашим просторима који је у целини предвидео могућност да је за Русију неизбежно, и у исто време најбоља или најмање лоша опција да у оквиру ЗНД мировних трупа пошаље своје војне контигенте (као мировне) у источну Украјину и раздвоји сукобљене стране. У исто време искористи чињеницу да су пучистике власти у Кијеву са врло мало легитимитета, а свргнути председник Јанукович у Русији и против нових власти у Кијеву. Најлукретивнија варијанта за Русе је да то буде у оквиру мешовитог војног контигента где би поред руских војника ту били и белоруски и неки други из ЗНД, и дакле са мандатом раздвајања сукобљених страна у оквиру ЗНД и других интеграционих облика и процеса на постсовјетском простору. Прецизирао бих и то, да ни у свету, па ни на руским просторима, нисам у међувремену нигде видео ни прочитао сличну солуцију ни као хипотезу, а ако је има, ја за њу не знам, и свако може донети неки извор на основу кога би се то могло документовати.

Дакле, идеја о могућности уласка руских трупа у источну Украјину, као фактора мировног раздвајања и са мандатом ЗНД или других облика интеграционог удруживања на постсовјетском простору, је на неки начин оригинално моја, барем од изношених анализа и опција у јавности. Међутим подвукао бих да не сматрам да сам никакав проницљиви геније или талентовани аналитичар, већ једноставно човек стручан у својој најучној и професионалној области. Аутор сам књиге „Интеграциони процеси на постсовјетском простору“ објављене 2010. и до танчина сам упознат са начином функционисања ЗНД, ОДКБ, и какви су механизми санирања сличних сукоба на постсовјетском простору и историјат и начин њихове примене у Тираспољу, Абхазији, Нагором Карабаху и сличним ситуацијама. Отуда је за руску страну у овој солуцији изузетно важно што је Украјина чланица ЗНД (иако не у свим тачкама, дакле непотпуна), и што су посебно до 25 маја власти у Кијеву имале мало легитимитета, а председник Јанукович у Русији и противан пучистима.

Иако је ова опција по мом мишљењу и даље најмање лоша за руску страну да спречи украјинске власти да сломе употребом армије, авијације и технике ДНР и ЛНР са огромним цивилним жртвама, ова опција је била повољнија за извођење пре 25 маја, него након тога, рачунајући и покренути механизам Кијева 27 маја да изађе из ЗНД. Једноставно без неке мистификације ако се бавите професионално неком облашћу деценију и више, а онда у исто време постанете аналитичар или колумниста неких догађаја актуелних везано за ту тему, велика је вероватноћа да ћете имати неких сазнања и дубине посматрања у тим анализама. Изгледа да је велики проблем код нас што у најутицајнијим и најскупљим медијима, професионални стручњаци не добијају баш често шансу, а камоли приоретет по тим питањима.

Уосталом хајдемо редом да прво пренесемо ову вест у оном облику како је саопштена нашим медијима – прочитајте овде:  ОДКБ улази у Украјину као војни мировни контигент.

У овом првом наставку на ову тему, превасходно за читаоце Србин инфо осврнућу се на ову сензационалну вест која је потврдила моја истраживања да је то у датим околностима и у предвиђању даљег сплета околности најбоља и можда чак једина могућа опција Русије ако жели да задовољи минимум својих геополитичких интереса. Хајдемо укратко да прегледамо цитате неких од мојих текстова објављених на Србин инфо последњих месец дана, где се директно осврћем на ову солуцију, као фактички коначан потез који може извести Русију из ћорсокака запетљане украјинске кризе и лавиринта.

Прво следи исечак из текста „ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Може ли се конфликт на југоистоку решити без учешћа руске армије?“ објављеног 7 маја:

«…Међутим, стиче се утисак да су већ стечени услови за директан ангажман Русије, макар за раздвајање зараћених страна. Украјина је чланица ЗНД и Заједничког економског простора, па је логично да ЗНД може да да мандат мировним снагама за смиривање. Такође власт у Кијеву је са врло сумњивим легитимитетом, а легално изабрани председник Виктор Јанукович у Русији. Уколико Русија и даље буде одуговлачила, а Кијев настави са крајњом неспремности за дијалог са Југоистоком, повећаваће се репресија, Украјина ће се дистанцирати од ЗНД и приближавати НАТО и ЕУ. Истовремено ће Кијев доводити нове безбедоносне снаге и паравојне организације на Југоисток, и биће све теже да проруско становништво било шта озбиљније постигне у одбрани права и самоорганизације.

Докле је Кијев спреман да иде, показује и случај Одесе те реакције на тај злочин једне Јулије Тимошенко, али у мањој мери и већине других истакнутих носилаца актуелне власти. Готово голоруко становништво Југоистока нема велике шансе у односу на снаге безбедности и војску Кијева у случају даљег распламсавања дејстава и ако из Русије не добије неки облик конкретне помоћи у оружју и добровољцима, што је могуће само у случају апсолутног поседања границе између Доњецке Републике и Русије.

У случају опстанка тврдог става власти у Кијеву, подржане за то из САД и неких других западних центара моћи, проруске снаге у Украјини, односно Југоисток, тешко да могу да постигну циљеве без неког од облика директног (миротворног, посредничког и др.) укључивања руске армије или армије снага ЗНД. То се посебно односи на тешко оствариву могућност да се чак, у случају повољног развоја на терену за проруски Југоисток, успеју заузети границе, чврсто запоседнуте различитим облицима оружане силе и параорганизација лојалних кијевском режиму.»

У тексту објављеном три дана касније «Украјина – има ли компромиса?» изражавам чуђење да би званична Русија уопште могла искрено да калкулише да покаже спремност да условно призна резултате најављених председничких избора, за које је јасно да немају могућност да на њих изађе ни један проруски кандидат и кандидат Југоистока у иоле демократским условима и да ти избори немају могућност демократског и регуларног одржавања. Не само то, ако би иоле признала те изборе као макар делом легитимне она би умањила да оствари своју најбољу могућу опцију за улазак руских трупа као мировних и са мандатом ЗНД у источну Укрјаину, пожељно са сагласношћу Јануковича, као легитимног председника:

«…Стога остаје нејасан Путинов изречен став приликом доласка швајцарског председника у вези тих избора, до које мере је то био политички и маркетиншки маневар, а колико нешто друго. Јер док је год садашњи кијевски режим лишен практичног легитимитета, а председник Јанукович у Русији и уз Југоисток, дотле руска страна и федералисти имају значајне и додатне политичке адуте које могу искористити.

Са друге стране, на тим председничким изборима јасно је да Југоисток практично нема свог кандидата, а ако би га неко тражио после повлачења претученог, али храброг и достојанственог Царјова, између Дубкина и Тигипка, одмах би морао признати да они немају практично никакве шансе у постојећем и недемократском амбијенту заказаних избора. Управо у том правцу можда треба тражити макар део одговора даље Путинове стратегије и зацртаног циља по питању решавања украјинске кризе. Јер, ако би се признали ти председнички избори као легитимни, то не би било ништа друго, него прихватање садашње гарнитуре у Кијеву, са извесним персоналним изменама, као нову, али сада далеко легитимнију власт. То би било разумљиво једино у случају, да руска страна и Југоисток у свему томе, и ако до тога уопште дође, (дакле до неког њиховог макар прећутног признавања легитимности председничких избора од 25 маја и ако се они уопште могу одржати), са друге стране добије сатисфакција у виду постизања договора око неких стратешких тачака, попут договоро о преуређењу земље.

Приметно је да ће Кијев наставити да тежи појачавању офанзиве на исток, да сломи или макар пресудно уздрма Доњецку републику. Заузет је, био  привремено, поламилионски град лука Мариупољ, а заробљен је и министар одбране Доњецке републике, кога су украјинске власти скинуле у гаће и малтретирале те се то презентује медијима, као ваљда доказ да Кијев неће третирати заробљенике, укључујући и цивиле на иоле достојанствен и цивилизован начин. Јацењук је и на крајње коректну понуду Путина о потенцијалном одлагању референдума у Доњецкој републици реаговао агресивно и недипломатски. Да ли то значи да ће пучистички режим наставити своју непопустљиву политику према Југоистоку, и остати неспреман на компромис, јер је то у интересу америчке политике која има пресудан утицај на њега.

У сваком случају руска политика одмерености и суптилности, спремности и за преговарање и уступке, али и на чврстину кад то преостаје, улази у танак процеп следећих седмица када се улази у финиш око одржавња заказаних председничких избора у Украјини.

….Уколико међутим дође до краха преговора и до коначног одбијања Кијева да прихвати било какав компромис, те настави још силовитије, безкрупулозније и масивније војне операције ка Југоистоку уз повећавање људских, пре свега цивилних жртава, у лепези карата Русије, уз сву спремност на договоре и уступке у тражењу консензуса са Западом, може остати озбиљна само једна карта – а то је неки од облика војне интервенције Русије, укључујући као најмекши облик миротворну акцију раздвајања зараћених страна на истоку Украјине, са мандатом Заједнице независних држава чији је и Кијев још увек члан.»

У свом чланку од 24 маја «Руска политика и председнички избори у Украјини» такође понављамо ову опцију као извесну:

«…Најзад после ове две напред наведене и анализиране стратешке опције Москве у правцу превладавања украјинског конфликта (федерализација и постојећи статус кво), наравно које имају низ својих подопција и нијансираних подваријанти, постоји, макар хипотетички и она трећа, а то је директно увођење руске војске у неком облику (макар и као мировне и у саставу контигента ЗНД снага) на Југоисток. Ова опција остаје као крајње средство, и применила би се услед радикализације стања у Украјији, и посебно у случају повећавања насртаја на бројне цивиле и ексттремних сценарија од стране украјинских десничарских и прокијевских снага…»

У свом последњем објављеном тексту на ову тему, „Радикализација украјинске кризе и чекање на одговор Москве“ 29. маја већ критикујем јавно званичну Москву, понављајући да је увођење у неком облику мировних снага руске војске на исток Украјине не само неизбежно решење ако се не жели тоталан крах са огромним цивилним жртвама Југоистока и репресалијама, већ да је за то већ пропуштени најбољи термини, и да ће ако се то чак и предузуме најзад, имати мање ефекта за руске интересе него само пар седмица раније и зашто:

«…Највећа неизвесност влада у вези са политиком Москве. У претходном тексту сам говорио о три могућа пута пред Путином. После офанзиве Кијева све мање се чини вероватном трећа опција – увођење руске војске у неком облику на исток Украјине иако се на терену, где у све већем броју падају цивилне жртве, стичу услови за то. Русија је имала до сада адуте за упад војском на исток, макар у некој форми мировних трупа, али они су сада слабији.

Какве су сада могућности за тако нешто? У Кијеву је изабран Порошенко, а Москва указује да ће макар делимично признати легитимитет његовог избора. Ако је у питању политичка трговина, поставља се питање шта добија руска страна, будући да смо за сада видели само рапидно погоршање ситуације. Осим тога, иако је у уторак увече постигнут мали застој на терену, изјаве Кијева су и даље врло ратоборне и искључују све осим војног решења. Андреј Парубиј је у уторак изјавио да Украјина покреће механизам напуштања ЗНД. У исто време се дају и изјаве о спремности Украјине „да изводи војне вежбе са снагама које подржавају целовитост земље“.

Дакле, за могућност да руска војска уђе у источну Украјину пропуштена је шанса између 11. и 25. маја, између референдума у Доњецку и Луганску и председничких избора. Сада је то много теже јер Порошенко има какав-такав легитимитет; друго, улога Виктора Јануковича је потпуно маргинализоана; и, треће, најавом о изласку из ЗНД Украјина се одмиче од зоне интеграционих процеса постсовјетског простора, драматично се приближавајући Западу.

Недоумицу изазива и чињеница о повлачењу руске војске са границе и прекиду војних вежби, док Кијев додаје гас, тражећи надгледање границе и стално оптужујући руску страну за све и свашта. Енигма је да ли се руско понашање може објаснити тиме да Москва покушава да постигне неки договор са западним силама. Ако јесте, зашто Кијев то у пракси не демонстрира, већ појачава интензитет напада, који доводи у опасност опстанак Доњецка? Да ли руска страна можда пушта ескалацију сукоба да би, како неки тврде, величина жртава подигла свест о отпору у Новорусији? Да ли моћне финансијске снаге и утицајан део политичке елите у Русији који не жели сукоб са Западом пресудно утиче на Путина? Или је све то само маневар Кремља?

Рекло би се да стварање и отцепљење Луганске и Доњецке области, макар у овој фази, није коначан циљ Москве, већ само важан тег, који би требало да натера Кијев и западне силе да прихвате федерализацију Украјине. Како Кијев одбија такву могућност, остаје statusquo, на који је руска страна просто натерана на терену. Али, ако Кијев настави да ломи отцепљене републике и поседне их, проруским снагама не остаје неки политички адут. Тада ће Кијев спровести диктатуру над проруским Југоистоком у целини, уз невиђене репресалије, одакле се поставља питање како ће Југоисток и Москва моћи да држе на столу питање федерализације. Решење је, чини се, да Новорусија не сме пасти, па је једини начин, уколико већ Москва не интервенише војно, да повећа војну и другу помоћ самопроглашеним републикама. Та опција подразумева да се границе учине порозним или да се потпуно неутралишу преостале украјинске граничне службе и снаге, и да преко те границе шаљу снажну помоћ. Утисак је да се то и до сада радило, али далеко мање од потребног и за одржање Доњецка и Луганска и, посебно, за ширење дејстава не цео Југоисток.

Могуће је да је Москва до сада калкулисала, држећи интензитет сукоба на ниском нивоу, очекујући да Кијев седне за преговарачки сто. Али ескалацијом сукоба тешко је и даље изводљива стратегија уздржавања. Јер геополитички значај Украјине, посебно њеног Југоистока, је толики да Русија мора да има одговор који би задовољио макар минимум њених интереса и интереса проруског становништва.

Највећи тест за сада биће могућност Доњецка и Луганска да се одбране од највеће украјинске офанзиве и да стабилизују линије одбране, пошто у досадашњој фази сукоба њих није било. Напротив, самопроглашене републике су постојале на терену, а у самој дубини њихове територије остале су издвојене украјинске јединице, касарне, и, што је најважније, значајан део граничних служби. Војне јединице којима проруске снаге располажу подсећају на герилце и лако покретљиве трупе, међутим, садашњи изазов изискује престројавање по моделу Републике Српске из 1992. године или ће бити поражени, као Срби у „Олуји“ и „Бљеску“. Снага Русије, географски положај Доњецке и Луганске области према Русији и састав становништва су реални предуслови да се прихвати модел Републике Српске. Досадашњи степен организованости јединица, међутим, није сасвим на тој линији. Дакле, наредни дани ће нам дати одговор да ли ће Доњецк и Луганск имати судбину Републике Српске или РСК.

Иако је Русија после кијевског пуча налазила одговоре у украјинској кризи, непомирљивост и екстремизам Кијева доводе је пред тешка искушења. «

 

Само дан после овог текста објављен је разговор Леонида Ивашова са руским новинарима (види овде: Ако Русија коначно не пређе у напад на свим фронтовима, упашће у замку непријатеља) у којем он указује да побуњени Југоисток нема шанси сам без конкретније помоћи Русије да се одбрани од далеко снажније украјинске државе помогнуте са запада и да се руска интервенција мора постићи у специјалној форми, ван директног уласка руске војске, већ у другим формама, попут зоне забрањеног лета, или директних ваздужних акција руске авијације по кијевском ваздухопловству које бомбардује незаштићене цивиле, потом формирања миротоворног мостобрана и сл. Овде само мали исечак из његовог интервјуа:

« … Значи, југоисток без помоћи Русије неће моћи да се избори против хунте?

Леонид Ивашов: Однос војних снага данас је супериоран када су у питању кијевске снаге. Они су супериорни над народном милицијом у сваком погледу. Дух народне милиције, дух народне републике је виши, али у свему они губе. Постоји закон рата – колико год дух био јак, са штапом се не може против тенка. Зато, ако се Русија сада не умеша снажно и одлучно, бандеровци, нацисти ће сигурно сломити отпор. Али, морамо имати у виду да се данас формирана украјинско – пољско- литванска бригада, и сутра ће у области Доњецка и Луганска бити ПВО ракетни комплекси, НАТО авиони, и све се то дешава на нашим границама, а ми ћемо онда ломити прсте говорити да то није у реду. Наше нечињење граничи се са злочином против руске државе и против рускојезичког становништва…»

Толико сада, у следећем наставку ћу покушати да одговорим, бар како из ове позиције видим, зашто је Москва одуговлачила са солуцијом макар наговештавања слања својих трупа у источну Украјину под мировним мандатом ЗНД или ОДКБ и шта се даље може очекивати.

(СРБИН.ИНФО)

Ознаке: анализа, Драган Петровић, ЗНД, Русија, Украјина