Прочитај ми чланак
У недељу 25 маја биће одржани председнички избори у Украјини. Према пропозицијама председничких избора у случају да ни један од кандидата не освоји преко 50 % изашлих бирача, два водећа иду у други круг гласања.
Потпуно је јасно да се они одржавају у немогућим, недемократским и нелегитимним условима. Између осталог Југоисток практично и нема свог председничког кандидата, они прави попут Царјова, Симоненка, вероватно Добкина су се већ повукли, и сигурно је да у други круг, у овим немогућим ратним и недемократским условима, иду Порошенко те највероватније и Тимошенкова. Тако први пут југоисточна половина земље неће имати свог кандидата у другом кругу председничких избора.
На подручју Доњецке и Луганске области, које су се референдумом од 11 маја (врло масовним) определиле за одвајање и у сваком случају не признавање одлука Кијева, неће ни бити ових председничких избора, док ће на читавом Југоистоку постојати мала заинтересованост и излаз на њих. У западним областима Украјине, посебно у Галицији, јако је тешко, постићи контролу ових избора и њихово правично одвијање. То посебно имајући у виду паралелну власт паравнојних милитаристичких и неофашистичких организација које су делом чак преко тзв. Националне гарде легализоване, у односу на украјинске снаге безбедности. Такође на Југоистоку ван побуњених области, ко може гарантовати да ће се заиста тачно утврдити бројност изашлих грађана, када од избора потпуно апстинирају проруски кандидати и покрети, а Русија и у највећем земље ЗНД, нису ни послали своје посматраче. Са друге стране пристрасност САД и доброг дела других западних земаља је очигледна, оне ће жмурити на већину неправилности ових избора које их у старту чине недемократским и нелегитимним.
У том правцу поставља се питање какв однос према председничким изборима заузима Русија. Москва са једне стране истиче до сада да придаје врло мало легитимитета пучистичким органима власти у Кијеву, а са друге стране, није послала посматраче на ове председничке изборе, али ипак њени високи функционери, укључујући Путина указују да ће видети како ће ти избори изгледати и да ће се на основу тога одредити. Спомињу свој став да очекују да ће изабрани председник вероватно за њих имати више легитимитета од садашњих власти. Како би се могла тумачити политика Москве у вези ових избора, и посебно након њих и према њима.?
Стратешки циљ Русије у вези украјинске кризе, је добијање федерализације земље, са тиме да би Југоисток заправо био та административна – федерална јединица, без великих амбиција о уређењу остатка земље (дакле да ли ће остатак земље бити само остатак, а Југоисток федерална јединица слично можда статусу Бановине Хрватске у Краљевини Југославији након споразума Цветковић-Мачек, или ће се остатак земље представљати такође федралну јединицу, или чак више њих попут постјања поред Републике Српске и Муслиманско-Хрватске федерације у БиХ, или макар изостанак праве федрализације са постјањем административних јединица са великим овлашћењима и сл). Тиме би се постигао макар привремено руски стратешки интереси: институционално издвојити Југоисток и заштитити га, у почетку колико-толико, од притисака, покушаја дерусификације, одвлачења привредних ресурса преко Кијева другим регијама у огромним количинима, као што је био случај до сада, заштита руског језика, давање могућности за специјална улагања Русије и ЗНД превасходно у Југоисток, могућност заједничке са Русијом изградње путне и цевоводне инфраструктуре која би ишла преко Југоистока за Балкан и средњу Европу, културна сарадња Русије са Југоистоком, појачан одлазак туриста из Русије и ЗНД на црноморско и азовско приморје Југоистока и др.).
Паралелно са федерализацијјом потврдио би се статус ванблоковски Украјине, што је веома важно јер би Русија формирањем Југоистока као административно-федералне јединице у оквиру де јуре целовите Украјине, развила посебан културно-економски вид сарадње са овом великом, економски богатом регијом која има широк излаз на морском правцу, а у исто време задржала са Кијевом такве односе да би се искључила могућност да се у остатку земље поставе НАТО пројектили и ракете, да земља уће у Алијансу, да се цевовод Дружба који иде преко средишње и западне Украјине угрози, што је посебно важно док се не изгради Јужни ток, повећа капацитет Северног, и евентуално преко простора Југоистока, не дограде нови краци ка Балкану и средњој Европи.
Ова стратегија би умањила или чак спречила радикализацију антируског расположења у другим украјинским регијама због смиривања ситуације, и наставка привредне па и културне сарадње Русије, ЗНД, као и Југоистока са осталим украјинским регијама, а посебно централним (историјска Малорусија око Кијева и средњег и горњег тока Дњепра). Напротив у овим областима би се чак могла развити код дела становништва и антируска хистерија када би Русија војно интервенисала на Југоистоку. Да не говоримо да би војна интервенција Русије, на Југоистоку драстично погоршала њене односе не само са САД, већ добрим делом и са западноевропским силама, које су значајан геополитички фактор у стратешким планетарним руским интересима сарадње.
Сходно томе, Москва, иако нема превелике илузије да ће у овако недемократским условима, новоизабрани украјински председник, а који свакако потиче из миљеа блиским пучистима, бити значајно више демократичан, па чак и спреман на преговоре од садашњих кијевских власти које су у Кијев дошле превратом на улици – ово доживљава као нову шансу за постизање управо напред наведеног стратешког интереса у правцу постизања договора око федерализације земље и њене војно статусне неутралности. Да та шанса неће бити посве безначајна, говори и податак да Москва већ дуже време преговара са западноевропским земљама, укључујући и САД о уступцима које би добила проруска страна, у случају да се одрже председнички избори и покуша разговарати о том статусу са будућим председником, наравно уз посредство великих сила.
Мотиви Кијева да прихвати разговоре о федерализацији, могу бити мотивисани не само међународним притиском, већ и спознајом да се Луганска и Доњецка област, неће милом вратити, макар под формални оквир украјинске државе, без општег договора о давању посебног статуса за читав Југоисток. Иако су ови председнички избори за Москву, заправо „мачка у џаку“, јер се након њих заиста ствара нови моменат за озбиљне преговоре о Русији најприхватљивијој опцијио федерализацији и војној неутралности Украјине, а са друге стране су свесни у Кремљу, да је за Вашингтон то заправо шанса да преко новоизабраног председника у Кијеву, и то у крајње недемократским условима, који ће свакако бити западноукрајинске опције и под пресудним утицајем запада и саме САД, добије какав-такав легитимитет, и што је најважније да се и сама Руска федерација са тиме макар делом сложи.
У том правцу су и изјаве руских званичника према овим изборима крајње уздржане и двосмислене, оставља се могућност да се види како ће ти избори изгледати и на основу тога и вероватно првих потеза новог председника одлучивати о битнијој одредници Кремља према њима. Русија стога и даље понавља између осталих изјава око ових председничких избора да је Јанукович за њу и даље легитиман председник, који ће задржати одређени значај, макар симболички и у случају да Кремљ ове изборе не прогласи неадекватним. Не треба заборавити и важну чињеницу да је у фебруарском пучу, „изгласан и нови Устав“ који смањује ингеренције председника и повећава овлашћења владе, премијера и Врховне раде (парламента), али су оне и даље врло велике у председничкој палати.
Уколико пак не дође до реализације договора о федерализацији са новим председником у Кијеву, а то је правац који се никако неће у потпуности напустити, чак и да ти преговори не почну или пропадну, остају две друге важне стратешке могућности руске политике у украјинској кризи. Једна је статус кво, што је за Русију изнуђен потез, проузрокован одсуством спремности Кијева и Запада да се седне за преговарачки сто, а то би у пракси значило да нове (старе-пучистичке) власти настављају покушаје да силом и војском скрше Доњецку и Луганску републику, те на читавом Југоистоку репресијом стишавају политички живот становништва. У том случају би дошло и до неколико модификација досадашњег стања.
Наиме, уколико би се, а то је прилично вероватно, нови председник у Кијеву, одлучио за наставак војно-полицијских акција на истоку, он би са једне стране имао нешто већи легитимитет у очима домаће и западне јавности за тако нешто, а са друге стране би се суочио са чињеницом, да су сада гранични прелази између Русије и самопроглашених република фактички у рукама побуњеника, или ће то у таквом непомирљивом развоју ситуације свакако постати. Тако би добровољци, чак и без активне улоге руске власти могли долазити из Русије и ЗНД за побуњени исток Украјине, да не говоримо о свакаквом мирнодопсиом и другом материјалу и потребштинама, попут примера Републике Српске и СРЈ током ратних сукоба деведесетих.
Такође у Харковској области постоји атмосфера у становништву и бројни активисти спремни да се на неком импровизованом референдуму изјасне за федерализацију, или чак сепаратизам, а на Криму већ делује комитет из Одеске области за тако нешто на одеским просторима па би то могло да прошири, макар на неоружани вид (прогандијевски рецимо) непослушности и снажнијег политичког деловања опонената Кијеву и у овим областима. У обе ове области – Харковској и Одеској, легитимно изабрана власт регионална, тражи федерализацију земље, иза чега стоји више од четири петине тамошњег становништва. Дакле, побуњеници на истоку у самопроглашеним републикама, би имали велики замајац у помоћи из Русије, што би им помогло да се одбране од даљих притисака снага лојалних Кијеву. Међутим, при ширењу незадовољства на Југоистоку, они би чак могли уз помоћ већег броја добровољаца из Русије и ЗНД да изврше извесне продоре даље на запад, посебно у правцу Харкова.
Ово све би могао са једне стране да буде сценарио који би Москва могла додатно да искористи у притисцима према Кијеву да се прихвате озбиљни разговори уз међународно посредовање ка компромису. Са друге стране, у случају да Кијев и западни притисак остане тврдоглав и непопустљив, постоји могућност даљег ширења побуне на Југоистоку, где би се могло захватити и црноморско приморје око Одесе, да не спомињемо Придњестровску област, одакле се може давати логистика у том правцу, као и са Крима.
Што је врло важно као додатан мотив за било коју иоле самосталну и рационалну власт у Кијеву да прихвати преговоре, јесте чињеница да ни у оквиру западних суседа Украјина нема „сигурна леђа“, пошто Мађарска показује отворено интересовање према својој мањини у Ужгородско-Мукачевској области, која и без тога, као Закарпатска област већински настањена Русинима тражи од Кијева посебну аутономију, иза чега суптилно стоји и руска сагласност, још од ранијих година. Према овој области није равнодушна ни Словачка, у чијем саставу (тачније Чехословачке) су ови предели били између два светска рата, а 1945. су „специјалним споразумом уступљени СССР, односно СР Украјини.“
Румунија показује своје посебно интересовање према Буковини, односно украјинској административној области Черновицкој где је бројна румунска популација. Истина Румунија није равнодушна ни према граничним јужним приморским деловима Одеске области, који су историјски представљали јужну Бесарбију, али с обзиром да су ове области већински насељене превасходно проруским становништвом, и да се Букурешту од стране Придњестровља, (а суптилно и од Москве) пружа сада прећутна могућност већег приближавања ка Кишњеву (Молдавији), то се избегава, макар за сада и јавно поклазивати било које интересовање ка наведеним деловима Одеске административне области. Најзад и Пољска има своје геополитичке интересе и извесну мањину у најзападнијим областима Галиције, посебно Волиније. Белорсија, која делује у блоку са Русијом, има своје засебне интересе и у Украјини, те иако Лукашенко из тактичких разлога подржава њену начелну целовитост (наравно без Крима) додатно постоји интересовање за граничним областима у којима живе Белоруси.
Отуда би ова опција тзв. статуса кво за руску политику у Украјини, која подразумева са једне стране потенцијалну даљу неспремност Кијева ка федерализацији, а са друге стране изузима до даљњег спремност Москве да директно уводи своју армију (у било ком облику) на Југоисток – дакле ова опција има и своје потенцијално врло радикалне подваријанте и хипотетичке солуције, које могу бити изузетно неугодне кијевским властима, као и њиховим западним (америчким) спонзорима. Наравно кијевским властима, би у оквиру ове опције највише одговарало оно што они и желе, а то је да војно скрше самопроглашене републике на истоку Украјине, те под репресијом држе читави Југоисток, што је све заједно врло тешко у новонасталим околностима реализовати.
Кијев би се у тој опцији надао већој помоћи у оружју од САД, мада је тешко поверовати да би успео да скрши отпор на истоку, који ће тада моћи добивати већу помоћ из Русије путем запоседања граничних прелаза, а у опцији је и ширење побуне на Југоистоку. Такође моћан фактор контра Кијева и даље ратне опције је сигуран крах украјинске економије посебно ако Русија у том правцу изврши притисак, укључујући и испоруку енергената. Становништво Југоистока, чак и акд није сератистички оријентисано, све је више заинтересовано за неки вид аутономије и федерализације, пре свега из економских разлога, јер се одавде преливају средства ка другим украјинским регијама и Кијеву. Такође оно је заинтересовано и у културном смислу за аутономију, због коришћења руског језика и посебних културних интереса у односу на то како то доживљавају људи на западу Украјине и како би то Кијев желео да остане централизовано. Репресивне мере и Десни сектор који долазе на Југоисток да „заведу ред“ и наметну нове културне обрасце, заједно са недемократским властима у Кијеву и њиховим декретом сменама легитимно изабраних губернатора и административних функционера у овим областима, делују додатно одбојно код већине становништва и учвршћују их у њиховим опредељењима ка неком виду аутономије и чак сепратизма.
Најзад после ове две напред наведене и анализиране стратешке опције Москве у правцу превладавања украјинског конфликта (федерализација и постојећи статус кво), наравно које имају низ својих подопција и нијансираних подваријанти, постоји, макар хипотетички и она трећа, а то је директно увођење руске војске у неком облику (макар и као мировне и у саставу контигента ЗНД снага) на Југоисток. Ова опција остаје као крајње средство, и применила би се услед радикализације стања у Украјији, и посебно у случају повећавања насртаја на бројне цивиле и ексттремних сценарија од стране украјинских десничарских и прокијевских снага.
Председнички избори у Украјини су свакако нови важан моменат у оквиру већ одмакле свеукрајинске кризе, па и ратног стања у њеном источном делу. У овом чланку анализиран је пре свега однос према украјинским председничким изборима политике и даљег става Русије. Стога је такав однос и политика званичне Русије сада прилично неодређен и двосмислен, заправо посматра се ситуација у самом Кијеву и украјинским властима, међународним односима и посматра могућност да ли постоји, и у којој мери, спремност да се крене у озбиљне унутарукрајинске и међународне преговоре о постизању компромиса и неутрализацији, или макар рапидном смањењу постојеће кризе. Са друге стране избегава се априорно дати легитимизација од стране Москве најављених избора и будућег председника, за које се добро зна да се одржавају у изузетно недемократској ситуацији, и да ће на њима свако победити прозападни кандидат.
