Веома тешко је у овом тренутку одговорити како ће се даље развијати конфликт у Украјини после председничких избора и, посебно, жестоке, можда највеће офанзиве украјинске армије на Југоисток. На посебну жалост, никада до сада бестијалност кијевских трупа није била толико праћена жртвама међу цивилима и борцима Доњецка. Истовремено, потези званичне Русије изазивају све већу збуњеност, чак и код стручњака који се баве тим питањем.

Потпуно је јасно да председнички избори нису одржани у иоле прихватљивим координатама демократије и да је под великим питањем и њихов легалитет и легитимитет. Нарочито је упитна излазност мада су неке ствари ипак неспорне. Прво, Пјотр Порошенко је несумњиви победник у оквиру западноукрајинске опције, која је организовала и фактички једина учествовала на изборима. Његова предност у односу на Јулију Тимошенко или Олега Лашка је несумњива. За то време, правог кандидата Југоистока није ни било пошто су се раније повукли Олег Царјов и Пјотр Симоненко. Уочљива је мала излазност на Југоистоку, објективно драстичнија од сумњивих показатеља које су за ту и остале регије понудили организатори избора. Осим тога, у Донбаској и Луганској области није ни било избора, као, наравно, ни на Криму

ШТА МОЖЕ И ХОЋЕ ПОРОШЕНКО

Тешко је за сада рећи да ли је и колико Порошенко могао да има утицаја на радикализацију напада на исток, која је наступила већ у понедељак, дан после избора. Постоје индиције да су у томе главну улогу имали пучисти, укључујући и шефа Десног сектора Дмитра Јароша. Са друге стране, тешко да је Порошенко спреман да се отворено супротстави таквој политици, ако је уопште спреман. Уосталом, у Украјини су пучисти у фебруру вратили на снагу ранији украјински Устав, који је полупредседнички и где је утицај владе, премијера и парламента бар равноправан, ако не и већи од председниковог. Зато су питања и да ли ће Порошенко хтети и да ли ће моћи да утиче на смањење конфликта? Утисак је како је амерички утицај на власт у Кијеву толики да се њиме највише може објаснити силовитост војне офанзиве на исток, посебно на Доњецк. Кијев је за та два дана – понедељак и уторак – показао изузетну агресивност и неосетљивост за злочине. То се тумачи и као сигурност у покровитељство САД и неких других западних сила, у чијем јавном мнењу неће бити реакција какве догађаји на терену заслужују. Иако је Бан Кимун захтевао обустављање војних акција Кијева, јасно је да ни УН неће озбиљније реаговати. Отуда се чини да су Кијев и Вашингтон концентрисани на то да се војним снагама остваре циљеви, да се скрши снага Новорусије, па ће тек потом дозволити пажњу јавности, наравно, уз директно оптуживање саме Русије.

Осим очекивања да Порошенко временом покаже своје мирније ставове, ништа друго не стоји на путу мајданској елити да уважи било какве аргументе. Са друге стране, земље ЕУ су начелно спремне за договор са Русијом око Украјине (федерализација и ванблоковска позиција), међутим, далеко од тога да су за то и САД, без којих очигледно нема договора.

Највећа неизвесност влада у вези са политиком Москве. У претходном тексту сам говорио о три могућа пута пред Путином. После офанзиве Кијева све мање се чини вероватном трећа опција – увођење руске војске у неком облику на исток Украјине иако се на терену, где у све већем броју падају цивилне жртве, стичу услови за то. Русија је имала до сада адуте за упад војском на исток, макар у некој форми мировних трупа, али они су сада слабији.

Какве су сада могућности за тако нешто? У Кијеву је изабран Порошенко, а Москва указује да ће макар делимично признати легитимитет његовог избора. Ако је у питању политичка трговина, поставља се питање шта добија руска страна, будући да смо за сада видели само рапидно погоршање ситуације. Осим тога, иако је у уторак увече постигнут мали застој на терену, изјаве Кијева су и даље врло ратоборне и искључују све осим војног решења. Андреј Парубиј је у уторак изјавио да Украјина покреће механизам напуштања ЗНД. У исто време се дају и изјаве о спремности Украјине „да изводи војне вежбе са снагама које подржавају целовитост земље“.

Дакле, за могућност да руска војска уђе у источну Украјину пропуштена је шанса између 11. и 25. маја, између референдума у Доњецку и Луганску и председничких избора. Сада је то много теже јер Порошенко има какав-такав легитимитет; друго, улога Виктора Јануковича је потпуно маргинализоана; и, треће, најавом о изласку из ЗНД Украјина се одмиче од зоне интеграционих процеса постсовјетског простора, драматично се приближавајући Западу.

НЕДОУМИЦЕ У ПОНАШАЊУ МОСКВЕ

Недоумицу изазива и чињеница о повлачењу руске војске са границе и прекиду војних вежби, док Кијев додаје гас, тражећи надгледање границе и стално оптужујући руску страну за све и свашта. Енигма је да ли се руско понашање може објаснити тиме да Москва покушава да постигне неки договор са западним силама. Ако јесте, зашто Кијев то у пракси не демонстрира, већ појачава интензитет напада, који доводи у опасност опстанак Доњецка? Да ли руска страна можда пушта ескалацију сукоба да би, како неки тврде, величина жртава подигла свест о отпору у Новорусији? Да ли моћне финансијске снаге и утицајан део политичке елите у Русији који не жели сукоб са Западом пресудно утиче на Путина? Или је све то само маневар Кремља?

Рекло би се да стварање и отцепљење Луганске и Доњецке области, макар у овој фази, није коначан циљ Москве, већ само важан тег, који би требало да натера Кијев и западне силе да прихвате федерализацију Украјине. Како Кијев одбија такву могућност, остаје status quo, на који је руска страна просто натерана на терену. Али, ако Кијев настави да ломи отцепљене републике и поседне их, проруским снагама не остаје неки политички адут. Тада ће Кијев спровести диктатуру над проруским Југоистоком у целини, уз невиђене репресалије, одакле се поставља питање како ће Југоисток и Москва моћи да држе на столу питање федерализације. Решење је, чини се, да Новорусија не сме пасти, па је једини начин, уколико већ Москва не интервенише војно, да повећа војну и другу помоћ самопроглашеним републикама. Та опција подразумева да се границе учине порозним или да се потпуно неутралишу преостале украјинске граничне службе и снаге, и да преко те границе шаљу снажну помоћ. Утисак је да се то и до сада радило, али далеко мање од потребног и за одржање Доњецка и Луганска и, посебно, за ширење дејстава не цео Југоисток.

Могуће је да је Москва до сада калкулисала, држећи интензитет сукоба на ниском нивоу, очекујући да Кијев седне за преговарачки сто. Али ескалацијом сукоба тешко је и даље изводљива стратегија уздржавања. Јер геополитички значај Украјине, посебно њеног Југоистока, је толики да Русија мора да има одговор који би задовољио макар минимум њених интереса и интереса проруског становништва.

Највећи тест за сада биће могућност Доњецка и Луганска да се одбране од највеће украјинске офанзиве и да стабилизују линије одбране, пошто у досадашњој фази сукоба њих није било. Напротив, самопроглашене републике су постојале на терену, а у самој дубини њихове територије остале су издвојене украјинске јединице, касарне, и, што је најважније, значајан део граничних служби. Војне јединице којима проруске снаге располажу подсећају на герилце и лако покретљиве трупе, међутим, садашњи изазов изискује престројавање по моделу Републике Српске из 1992. године или ће бити поражени, као Срби у „Олуји“ и „Бљеску“. Снага Русије, географски положај Доњецке и Луганске области према Русији и састав становништва су реални предуслови да се прихвати модел Републике Српске. Досадашњи степен организованости јединица, међутим, није сасвим на тој линији. Дакле, наредни дани ће нам дати одговор да ли ће Доњецк и Луганск имати судбину Републике Српске или РСК.

Иако је Русија после кијевског пуча налазила одговоре у украјинској кризи, непомирљивост и екстремизам Кијева доводе је пред тешка искушења.

(Нови стандард)

Ознаке: Драган Петровић, Русија, Украјина