Прочитај ми чланак
Какав је то поредак који једнако без остатка бране Соња Лихт и Добрица Ћосић? Никакав осим револуционарног!
„Пао је четрнаести километар, ал’ никад неће — Кадињача!“, певао је песник револуције која још увек тече јер, рекло би се, сем с мањим прекидима, никад није ни престајала. Тек, ето налога дијалектичког материјализма, који нам налаже да ствари и појаве могу да мењају облик (теза-антитеза), под условом да задрже своју револуционарну суштину (синтеза).
А отуда није пао баш „четрнаести километар“, него је пао Борис Тадић, тек избледело лице неуморне револуције, и није писано да постојана остане Кадињача, него поредак, коме је Тадић у својим грубим и финим радовима дао лице монструма који прождире и свој окот да би на крају тај Борисов зли плод прогутао и њега самог.
И заиста, ако је судити по ширини захвата којим се брани устројство што му је Борис дао коначну физиономију, та Кадињача поретка никад и неће пасти. Уосталом, погледајте тај обим фронта који, измичући и људском оку и разуму, и почиње и завршава далеко иза хоризонта.
Гледајте ту серију понижавајућих шамара из Брисела, којом се Тома Николић и Ивица Дачић опомињу да се они можда и могу одмаћи од Европске уније, али да се она никад неће одмаћи од њих. Ено вам комесара Филеа док у маниру високог друга из политбироа тумачи мученим српским посланицима да морају да науче говорити „евопским језиком“, док га Милица Делевић, најобученији преводилац са европског на локалну језичку варијанту по имену србиш, не пушта од себе, тек да ова напредњачка стока прими знању да се на изборима није догодило ништа јер се у Србији на тај начин ништа и не може догодити.
Види ли неко оног смешног аналитичара Стојиљковића, који са кошуљом свирача балалајке из стриптиз-бара скакуће од студија до студија да онако професорски објасни пуку како се, кад Вучић хапси жуте, то зове политички остракизам, док би часно име борбе против криминала и корупције то заслужило само ако би хапсио своје и никако његове. (И сензибилни Вучић, шта ће друго, него обећа да ће ухапсити неког себи блиског, цоминг соон).
БРАНИОЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ
Видесте ли „Блитзкриег“, службено гласило берлинске Србије, који је протест полицајаца против Миљка Радисављевића, доскоро Тадићевог Вишинског а сад борца за закон и спас поретка, описао као почетак чистке у тужилаштву и правосуђу, а то је, Томо и Вучићу, но, но!
Погледајте Соњу Лихт где стахановским лопатама избацује државу из „Политике“, пуна поверења у чињеницу да, што је у „Политици“ мање државе, то је више ње, и погледајте после тога сломљеног Брацу Петковића, који клима главом и обећава како ће се држава повући из медија да не прави гужву странцима и говњивој српској елити.
Ево вам га, ту је и млади нараштај – а ових сезона се међу њима носи гаy – где, попут Ћопићевог Николетине Бурсаћа, јавља мајци и Србији да Бога више нема јер је Бог погинуо у рату; убили га Срби у Сребреници.
Приметисте ли, на крају, Добрицу Ћосића – најближе што се један Југословен могао приближити Србину, а да не не опогани прво и не дотакне друго – и видесте ли с њим врле српске чанкописце како се боре за слободу стваралаштва дигавши се да у „Службеном гласнику“ има да остане директор Слободан Гавриловић.
Приметисте ли како су се часна српска пера подигла да објасне да би напредњак у „Службеном гласнику“ значио партизацију хиљаду жутих цветова српске културе, док је Гавриловић, кога су тамо довели жути – то су они који су заковали највећи ексер у сандук српске државе и културе, или можда нису – човек ширине какву може да има само један професор марксизма (нека револуција тече, макар Србија умрла) и надстраначких видика, како то пристаје само једном војнику жутих.
И заиста, какав је то поредак који једнако без остатка бране Соња Лихт и Добрица Ћосић? Никакав осим револуционарног! И та трансгенерацијска револуција траје ли траје, у њој нараштаје родоначелника већ деценијама наслеђују нараштаји епигона, често из исте куће, као што се наслеђују крв и породичне титуле.
Зна Тома Николић да, када каже како би Тијанића сменио да се он пита (али се не пита), он јесте странцима и српској елити послао поруку да поштује законе, пристајући на Филеов европски језик, у коме је законито све што је на штету Србије и ребелија све што јој је на ползу.
Али зна ли Тома Николић да га онај сјебани Србин који је гласао за њега не пита за закон који штити Тијанића и пљује на Србију нити га пита шта не може, већ га пита шта ће да уради за њега? Зна ли Вучић да ће, ако не успе да се обрачуна са жутим криминалом – а не видим како ће – послати поруку својим бирачима да се против тога не може борити ни из владе ни из политике, и да ће их његов неуспех позвати да то сами опосле.
Ни напредњаци ни Дачић не владају Србијом, и ту се на њих љутити не вреди. Ако питате странце и српску елиту шта ће онда Тома и Дачић ту, рећи ће вам да је Тадићево урушавање Србије имало толике размере да је запретило да безнадежно конфронтира владу и грађане и да би у том обрачуну могла да страда и дуго негована српска елита, па и сама револуција која тече.
Отуда је њихова пројекција напредњачке власти као нечега што би требало да спаси поредак који урушава Србију, а да грађанима смањи омразу на власт, у којој ће Тома Николић, као када говори о Тијанићу, показати колико су његове намере добре, али колико су му руке слабе.
БЕЗ ПОСЛЕДЊЕ ИЛУЗИЈЕ
Наравно, у остварење тог плана нисам уверен и само је један разлог за то. Наиме, кад Николић каже да се у њему све буни против бриселских споразума о Косову, али да их мора провести, он нам, истина, не даје наду, али нам даје нешто друго.
Јер, док се у Тадићу није ништа бунило да пошаље Борка у Брисел са идејом да направи баш такве споразуме, неверзиран човек радије је говорио о издаји, немајући у виду степен у коме су Србију окупирали странци и колаборацонистичка друштвена елита.
Николић, у коме се све буни, и Дачић, који странцима ништа неће дати, али им се неће ни супротставити кад дођу да узму сами, заправо су на најбољем путу да покажу дубину тог окупационог понора.
То, наравно, тешко да може бити добро за њих двојицу, али за Србију, од које више нико и не тражи да верује у Европу, као за Тадићевог вакта, то би могло да буде последње отрежњење, после кога се или устаје са стиснутом песницим или се леже у гроб.
Речју, ова власт оставиће Србију без последње илузије, а илузија – ваља имати у виду – јесте хлеб револуције, као што је истина хлеб контрареволуције. И то је, пошто је сменила Тадића, највећи допрнос нове власти, колико год несвестан, колико год неки од њих на трагу жутих и својим условним политичким рефлексима и наставили да производе илузије.
Јер, ако они не могу да се обрачунају са криминалом, никога неће уверити да је то некаква виша математика, сви ће знати да они то не могу. Ако наставе да примењују ССП, нико у томе неће видети велику визију европске будућности, него ће сви знати да им не дају и да они то не могу.
Ако не направе посао са Русима, никога неће убедити да су криви Руси, већ да они то не могу и не смеју. Ако, коначно, не нахране народ, народ ће знати да они не могу да га нахране и почеће да мисли како да се нахрани сам.
Отуда, Брисел овде рачуна са веома кратким процесима. Наиме, они виде и прорачунавају дубину и експлозивност српске економске кризе, они и пројектују и подстичу кризу српске владе, ледено рачунајући да ће и једна и друга врхунити већ ове зиме са њиховим захтевом да се Србија одрекне Косова.
И, једнако ледено, рачунају да Србија од глади Косово неће ни видети, а да српска влада, која ће у том моменту брати кожу на шиљак, неће пружити отпор ни колико је црног испод нокта. Поштено, књишки гледано, није то рђава калкулација иако на њиховом месту никад Србма не бих спајао небо (Косово) и земљу (хлеб), посебно не бахато уверен да то могу да контролишем.
Зато ће се ове зиме Србија делити на Косову и хлебу, први пут после дванаест година ослобођена илузије да, што жели више једног, то има мање другог, први пут уверена до краја да су Косово и хлеб на истој страни. Зато ће се делити и српска власт и странке, зато ће нова тешко предвидива динамика ући на политичку сцену.
Држите ме за реч, биће то судар два велика процеса – коначне и неповратне дезинтеграције Србије на свим нивоима, с једне стране, и окупљања на најважнијем питању које може да породи сусрет неба и земље, с друге.
Биће то почетак правих промена, први корак истинског окупљања или победа свести да никакво окупљање није могуће, чак ни око идеје голог живота. (А, кад ствар дође до голог живота, тада метафизика прва страда, тада се живот само може издати или се борити за њега.)
Може ли тај тешки и неизвесни судар бити избегнут? Може, ако се власт усуди да заиста влада на корист свог народа и ако њени носиоци престану да ходају по деведесетдвојки, уверавајући недотупавне новинарке да су се неповратно скинули са сваке жеље и потребе да нешто промене. То, наравно, изискује неке друге сударе, али, ако Србија нема избора, зашто би га, дођавола, имали Николић, Дачић и Вучић.
(Нови Стандард)
