Култура сећања се обликује под утицајем многих чинилаца. Политика, као подручје односа моћи, свакако је један од најважнијих

У време када је Европа обележавала 100 година од завршетка Великог рата, у Србији је јубилеј пробоја Солунског фронта обележен доста скромно и без већих државних манифестација. Треба приметити да се истог дана у Београду одржавала Парада поноса у којој су поред градоначелника Београда учествовали председник владе и многи министри, што је манифестацији дало велики медијски значај.

Нема сумње да је улога Србије у Првом светском рату вредна дивљења и памћења, не само због величанствене победе него и због спремности српских војника да се жртвују за највише вредности: слободу и отаџбину. Зато се очекивало да ће спомен на улогу Србије у рату бити достојно обележен прославом Дана Примирја у Паризу. Видели смо – Србија је у Паризу брутално понижена. Још једанпут нам је дата важна лекција да своју историју и сећање на жртве морамо првенствено сами да баштинимо!

Зато остаје питање шта је разлог за веома, веома скромно обележавање једног великог догађаја и то на његову стогодишњицу. Зашто је 15. септембра Парада поноса био много видљивији догађај него годишњица пробоја Солунског фронта? Да ли је то резултат српског немара и нехајног односа према сопственој историји? Или је то резултат произведене равнодушности нових генерација које су постале неосетљиве за страдања сопственог народа, како сада (егзодус са Косова и из Хрватске), тако и у прошлости?

Да ли је реч о прагматичној политичкој одлуци која можда има дубље разлоге: не иритирати тзв. “међународну заједницу” али и ближе окружење својим националним поносом и везаношћу за историју? Или се ипак ради о некој врсти нараслог критичког односа према сопственој историји херојства и страдања на основу њихових последица с којима се, ево, после 100 година суочавамо?

ЗАТАМЊИВАЊЕ СЕЋАЊА

Дошло је до времена преиспитивања: не у погледу тога да ли смо били на правој страни историје, него у једном много приземнијем смислу: шта као народ сад имамо од тих победа, плаћених великим страдањем? Да ли смо у временима великих пометњи били довољно политички паметни? Култура сећања се обликује под утицајем многих чинилаца. Политика, као подручје односа моћи, свакако је један од најважнијих момената у формирању онога чега се треба сећати, онога што треба обележавати, али и онога што треба заборавити или оставити на маргини.

Одмах можемо приметити да затамњивање сећања на славне победе српске војске има свој историјски континуитет. Оно важи како за прву, монархистичку, тако и за другу, федералну (Титову) Југославију, али у извесној мери и за тзв. проевропску Србију. У основи овог континуитета је одувек лежала политика. У првој Југославији требало је ослабити сећање на велике победе да би се омогућио живот новој држави у којој су се нашли заједно побеђени и победници. Срби, који су се врло брзо идентификовали са новом државном творевином, правили су уступке у жељи да ту творевину учине стабилном. У томе, као што знамо, нису имали великог успеха.

Ствари се нису промениле ни у другој Југославији. Пре свега због идеолошких разлога – сећање на стари поредак само по себи је било нешто реакционарно. С друге стране, требало је очувати државу у којој је грађански рат на националној основи однео више жртава него борба против окупатора. Резултат тога је било фалсификовање историје народа и народности федеративне Југославије, која је у новом идеолошком светлу почињала у правом смислу тек победом комунистичког покрета. Иза идеологије прво југословенства а онда братства и јединства одвијала се једна имагинарна историја изједначавања у којој за српске жртве и победе није било много места.

ПРОМЕНА ПЕРСПЕКТИВЕ

Ствар се није много променила ни после распада Југославије. Не зато што грађани Србије нису били у стању да артикулишу своје интересе, мада су у томе увелико каснили за другима, него пре свега зато што им западне силе то нису дозвољавале, јер су српски интереси поново стајали на путу новог европског устројства.

Није било довољно само политички и војно поразити једну малу земљу, требало је и сломити дух једног народа. Требало је дисциплиновати Србе. То се одвијало “криминализацијом српске политике, српског патриотизма и српске историје”. За српску државну политику је успостављен Хашки трибунал, за српски патриотизам идеологија денацификације, суочавања са прошлошћу и катарзе, а за српску историју настојање да се Срби преваспитају и ослободе свог митског поимања историје у чијој основи је лежала етика косовског завета.

Та промена перспективе се називала „политика усклађивања Србије са европским вредностима“. Сваки самосвестан народ је нека врста “савеза људи који се осећају као целина” – које везује права или имагинарна заједничка традиција, скуп заједничких вредности и заједнички политички пројекти. Ако то има, онда народ има свој идентитет и снагу.

Тај осећај целине, заједничког интереса, требало је – из перспективе западних геополитичких интреса – умањити. Није било довољно разбијање Југославије, бомбардовање и разарање Србије. Требало је Србе, како су мислили западни пропагандисти, новим писањем историје, штавише њеним заборавом, растеретити од “вишка” националног идентитета. Требало је преобликовати дух. Тај велики посао на себе су преузели споља, западни медији и политика штапа и шаргарепе (политика уцена и притисака) а изнутра део неоколонијалне политичке и интелектуалне елите. У тренутку кад је Србија била на коленима, ружили су је највише они који је требало да јој јачају дух и да је поново усправе на ноге. Свако спомињање српских интереса проглашавало се национализмом, а идеју југословенства у визури нове елите заменила је идеја европејства.

Под притиском нове политичке педагогије, у покушају растакања старог идентитета (под велом раскида са прошлошћу), где се патриотизам и лојалност својој земљи осуђују као нешто анахроно и непримерено духу глобалног света, није било много места ни за артикулацију српских интереса, па ни за сећање на солунске хероје. Сетимо се како су пре само неколико година прозападни медији оптуживали Србе да су оптерећени историјом. То нису чинили зато што је то одговарало истини, него у страху да би историјско сећање могло ојачати снагу српског народа.

НЕХЕРОЈСКО ДОБА

Па ипак није све у текућој политици. Ово потискивање и гушење сећања, вођено политичким и геостратешким интересима Запада, своје плодно тле налази и у нечему што можемо назвати духом времена, у коме су лична срећа, успех, и конзумеристички хедонизам главни оријентири у животу. Ово егоцентрично осећање живота је праћено слабљењем осећаја за опште добро и све мањом спремношћу за било какво трпљење и жртвовање у име “виших циљева”. Перспективу “личне користи”, материјалног и друштвеног престижа “прати видљив мањак одговорности – од материјалне до симболичке”.

Данашњи Срби нису више они, како их је описивао Франше д’ Епере, витални Срби сељаци, пуни животног елана и наде, “тврди на муци, трезвени и скромни,” али “слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива”. Живимо у нехеројском добу. Отуда као да свако позивање на част, правду, истину, патриотизам има негативан призвук. Овде се просто ради о некој врсти “историјске збуњености”, недостатку смисаоних оријентира који би нашим кратким животима подарили неки виши смисао.

Ова врста циничне равнодушности обликује увелико и наше виђење прошлости. Херојска прошлост исувише обавезује, зато је, ако га уопште има, интерес за историју пре свега везан за оно компромитујуће. Вођен неоколонијалном психологијом, добар део нове елите неретко завршава у некој врсти “профитабилног и пробитачног” аутошовинизма и антипатриотизма.

ВРЕМЕ ПРЕИСПИТИВАЊА

И коначно, дошло је време преиспитивања. У томе делом лежи разлог одсуства ентузијазма да се слави. Не зато што пробој Солунског фронта није чин вредан дивљења и поштовања, него због (након свега што се догодило српском народу током XX века) раширеног осећања меланхолије садржаног у питању: да ли су све те велике, херојске жртве у политичком погледу имале смисла.

Један филозоф је рекао: “Ми смо оно што памтимо“ – А шта памти данашња генерација? Она памти не само стварање Југославије после великих српских победа, него и чин њеног распада. Распада једне, за српски народ, велике и скупе илузије. Сетимо се Нишке декларације. У њој је српска влада поред ратних циљева за ослобођење, истакла да ратује и за “уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца”. Стварањем југословенске државе решавало се и српско национално питање. Под истим државним кровом нашли су се сви Срби расути по целом Балканском полуострву. Отуда је за Србе Југославија била тако важна и отуда толика снага идентификације са њом.

Убрзо се показало да се већина хрватског живља никад није идентификовала са југословенством. “То је за њих била идентификација са православљем, истоком, Балканом. Себе су видели као део католичке западне културе.” Други светски рат је показао да то увелико важи и за друге народе. Снага хетерогености је била снажнија од снаге идеје заједничке државе.

Само је логика геополитичких односа споља, потпомогнута у почетку голом силом а потом идеологијом братства и јединства и Титовом харизмом изнутра, одржала Југославију у животу. И док су у оквиру те Југославије други народи – хрватски, словеначки, македонски, итд – завршили своју националну артикулацију и своје национално формирање, Срби су и даље, истина сад у оквиру ауторитарног титоистичког система, следили фатаморгану југословенства – једну романтику која није имала много везе са реал-политиком. Кад су се променили геостратешки односи моћи 1991. године снага унутрашње хетерогености је поново прорадила. Југославију нико, изузев Срба, више није желео.

АНТИСРПСКИ РЕСАНТИМАНИ

Не улазећи сад у интересе Запада у погледу разбијања Југославије, показало се, на запрепашћење великог дела српске политичке јавности, да су сви национализми бивше Југославије имали јединствену основу: били су израз антисрпског ресантимана и тако су се профилисали – негде више (код Хрвата), негде мање (код Македонаца), али су увек били усмерени против Београда и Србије. Овај антисрпски ресантиман стварао је неформално савезништво између свих нација бивше Југославије против Срба и Србије. Овде нас сад не интересује генеза, узроци, и евентуално могуће разумевање или оправдање ових ресантимана. Битно је да је то била болна чињеница на којој су се разбиле српске илузије о Југославији и заједничком животу јужних Словена.

Након сто година – резултати великих победа су се истопили. Нестала је велика и за српски народ скупо плаћена илузија. Да ли ће то српску елиту привести памети? Да ли ћемо постати „као сав нормалан свет“, како се викало на протестима деведесетих. А то значи просто да будемо оно што јесмо и да се односимо према свету пре свега у перспективи сопствених интереса, и тако престанемо да будемо жртве великих идеологија и топовско месо великих сила.

То је сигурно најбољи начин да се одужимо нашим прецима од пре сто година који су своје животе полагали за слободу Србије и повратак на своје њиве. Они нису боловали од великих илузија – они су знали за шта се боре и није их никад било срамота да то кажу: За Србију.

Зато: Слава им!

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник часописа Идентитет.

Шира верзија овог текста биће објављена у наредном броју часописа ,,Идентитет“

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: standard.rs

Ознаке: анализа, Владислав Обреновић, Србија, српска историја