Прочитај ми чланакУ емисији „Ћирилица“ од 19.12.2016. године на Happy TV, расправљано је питање о значају Ђинђића и његовом убиству.
У емисији „Ћирилица“ од 19.12.2016. године на Happy TV, расправљано је питање о значају Ђинђића и његовом убиству.
У овом тексту покушаћу да разјасним нека питања која нису добила одговор или нису уопште доведена у питање, а мислим да морају бити подвргнута критичком преиспитивању.
Зашто се баш сада поново прича о убиству Ђинђића, да ли је тачно да је насилно прекинут један добар пут развоја Србије, о побуни ЈСО и неким другим детаљима из емисије је реч у овом тексту.
О убиству Ђинђића се поново подиже тензија зато што је то једина полуга за подстицање позитивног расположења грађана према западу и истовремено ова тема служи за подгревање непремостиве поларизације у друштву.
Прво је потребно да би кадидат запада на председничким изборима прошао што боље, а друго је неопходно да би Србија остала располућено друштво.
Управо зато сам се и одлучио да пишем, иако сам о Ђинђићу рекао шта мислим више пута (између осталог и у тексту „Ђинђић није био визионар“), зато што само кроз отворени разговор можемо да ублажимо или чак и спречимо поделе које запад прижељкује.
Ја мислим да је Ђинђић био лош председник владе и истовремено мислим да је требало увести ванредно стање после његовог убиства, кад то није урађено на време. Мислим да је запад веома убрзао критичну позицију Ђинђића, у безбедносном смислу, а да је Ђинђић сам крив што је у такву позицију уопште упао.
Најважније је да сталожено разумемо да никакав добар пут Србије није атентатом пресечен. Он је у целини, нажалост, настављен и крајњи исходи те политике јесу Динкић јуче и Вучић данас.
Сасвим конкретно, Ђинђић је био у целини за неолиберални концепт – потпуни промашај.
Бесомучно је разграђивао институције, да би у њима имао, како је наивно мислио, личну власт – погубно.
Био је окружен криминалцима са којима је имао посебне везе – фатално.
Е сад, из горњег пасуса реч „Ђинђић“ замените са „Вучић“ и видећете да уопште није ништа прекинуто. А да то није никакав добар пут, то је ваљда јасно.
Неколико детаља. Споразум са ЈСО о прекиду побуне није договорио Чедомир Јовановић, како је то Човић у емисији рекао, него директно Ђинђић. Иначе је тачна Човићева оцена да је тада држава капитулирала. Не мислим да ово Човић не зна, али из неког разлога је изговорио друго име.
Сви у медијима, па су тако поступили и гости емисије, и даље прескачу кључну чињеницу да је Ђинђић насилно и незаконито избацио из Народне скупштине посланике ДСС-а, зато што је само на тај начин могао да обезбеди скупштинску већину од 126 посланика. Па то је државни удар. Је л’ то наслеђе које нам недостаје?
Прећуткује се такође да је Драгољуб Марковић кадрирао у ДБ-у, а Беба Поповић у јавној безбедности, све са Ђинђићевим одобравањем и подршком. Је л’ и то треба баштинити?
Ово за кадрирање у БИА и у јавној безбедности Вучић у својој варијанти примењује, а за избацивање посланика се још није досетио. Наравно, сада је директни уплив странаца много већи него што је био крајем 2000 и почетком 2001. године, па је и њихов уплив у кадровску политку већи.
Однос према правосуђу, медијима – па све је то суштински, квалитативно, исто оно што су радили после Ђинђића и што сада завршава Вучић. Мада је и ту Ђинђић био иноватор недостижних размера: он је довео на чело тужилачке организације особу потпуно незаконито. Просто га увео у кабинет и прогласио за в.д. Републичког тужиоца, без икаквог правног основа. Ето, то срећом нисмо баштинили. Али су зато, сасвим законито, сви кључни тужиоци потпуно одани што Вучићу, што странцима.
Ако сагледавамо прошлост онако како је она заиста била, а не онако како то одговара нашим данашњим интересима и ако се ослободимо предсрасуда, онда у њој нема ничега што нас нужно поларизује. Анализирамо потез по потез и сагледавамо околности. И обрнуто, онај ко почне од тога „Ђинђић је био брилијантан“, па онда као треба да разговарамо, сигурно не мисли добро.
Наравно, најбоље је да се удубимо у решавање садашњих проблема и да нас рад на њиховом превазилажењу усклади. Разумевање прошлости нам поуздано говори само шта не треба радити. Све друго је на нама данас.
