Вук Караџић и србистика

Проф. др Мирјана Стојисављевић

06:00 14.12.2023.

"У Синоду СПЦ, у академији наука, у свим установама и свим слојевима друштва Америка има неког на кога би се могла ослонити ако би хтјела да сруши и ову Србију. Тешко нама ако то заборавимо". Милорад Екмечић

Вук – марионета Беча

1. Почетком двадесетпрвог вијека дошло је код Срба до митоманске естрадизације вуковске етнолингвистике путем које је нам је још једном десуверенизовано историјско право на староставно српско писмо, ћирилицу и српски језик, најархаичнији од свих словенских језика. То је тврдио и велики Шафарик: да је етноним Срби старији од етнонима Словени као и да се некадашњи прасловенски језик звао српски. За разлику од овог оца славистике чије мишљење је подржавао и савремени велики руски филолог Олег Трубачов, данашњи јересоначелник вуковске србистике Радмило Маројевић тврди како Илири нису синониман назив за Србе већ да су се Илири „претопили у Словене“, избјегавајући да користи етноним Срби већ спиновани замјенски израз Словени.

За обнову караџићевске «вучје» србистике са њеним концептом Срба сва три вјерозакона, залагао се поред Маројевића, његов вјерни пратилац Милош Ковачевић те Петар Милосављевић, сва тројица политиканти у науци о језику, који су у то име написали чак тзв. „законоправило“ не би ли властито издајство у србистици учинили што легитимнијим. Устоличили су је с циљем да спријече обнову учења српских аутохтоничара предвођених Олгом Луковић Пајновић, како једино Срби никад не би изашли из аутоколонијалне и аутошовинистичке биједе у коју нас је увело учење бечких шпицлова. Обновом овог лажеучења требало је да се и даље вртимо у врзином колу аустрославистичких диктираних лажи, специјално осмишљених за распамећивање православних Срба. Наметнуте су нам преко поунијаћеног заврбованог «хромог антихриста», «агента римске пропаганде», «плаћеника који помаже да се Срби поунијате», како су све називали Вука они истинољубитељи који су одмах схватили да је он био само слијепо оруђе Вартоломеја Копитара у његовом пројекту разграђивања српске православне културе и претакања у хрватску и католичку. Тзв. Вукова реформа била је помно осмишљен бечко-берлински илуминтски пројекат уништења српског народа кроз контролу свијести о себи самима, своме нацоналном, културном и историјском идентитету. Проистекла је из идеологије мржње Аустроугарске као заштитинице католичанства у свеколикој Европи према православљу опћенито, која је служила као погонско гориво у њеном планираном продору на Балкан и даље на Исток .

2. До чега је Вукова реформа данас довела посвједочићемо са два примјера: први је одлука Републичке изборне комисије Србије да се гласачки листићи за изборе штампају на тзв. новим језицима (црногорском, хрватском и босанском), насталих пуким преименовањем српског језика, чиме се на мала врата признају ти новоформирани и самопроглашени језици на територији Републике Србије као државе која очигледно више не посједује сувереност у одлучивању већ се њом управља из туђих центара моћи.

Други примјер топљења националног идентитета у језику изнио је својевремено глумац Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић: „Ако у нацрту Закона о позоришној дјелатности умјесто „српски“, пише „домаћи“ језик, онда ће се и Народно позориште Републике Српске ускоро звани „Народно позориште Републике Домаће“. Оваквим циничним коментаром он родољубиво позива на `очување и развијање здравог српског идентитета у коме посебно мјесто има однос према српском језику` (П. Пипер)[1].

Све указује на то да смо у духовном рату који се против нас непосустајући водио већ два вијека од стране запада и римске цркве, доспјели до застрашујуће ниског нивоа језичке и укупне етничке самосвијести која посвједочује општу дезинтеграцију нашег друштва, „иза које вире нечији рогови и реп“ (П. Пипер). Чији су то рогови и реп? Несумњиво, „Великог луткара“ хабсбургизма, аустрослависте Јернеја Копитара, који је ту језичку дезинтеграцију осмислио и спровео уз помоћ свога лутка са дрвеном ногом и турским фесом на глави. Колика је била сила и моћ која је иза њих стајала свједочи чињеница да је и данас веома опасно посумњати у Вукову инфалибилност, тј. непогрешивост и спознати марионетску улогу коју је имао у распарчавању нашег највреднијег духовне блага, српског језика. Такав би одмах био изложен немилосрдној критици па и отвореној мржњи, зато што се буни против „римско-католичке латинштине и хегемоније“ (М. Будимир), али и оне кудикамо опасније, масонско-илуминатске, која је била обавила двор Хабсбурговаца, а која данас суверено влада уједињеном Европом.

3. Пуна истина о Вуку као наводном утемељивачу српске националне филологије, креиране под србомрском идеологијом хабсбургизма, гласи да ми у наше вријеме имамо два Вука, јавног и тајног, као што имамо и два самозвана обновитеља његове тзв. србистике, раног и касног Радмила Маројевића, филолога који се подичио да је у наше вријеме лично повео „нови рат за српски језик и правопис“, а против, наводно, католичког филолошког програма.

Један је аутор Ћирилице на раскршћу векова, Огледи о српској етничкој и националној самосвести, објављене 1991. године, у којој је записао: „Али зато сам, чим је то било могуће – први међу српским лингвистима своме народу протумачио шта је то српски језик, ко је српски народ (са његовим вјерским и регионалним именима) и које је његово национално писмо. [2]

Други Маројевић[3] је као члан Славенске академије наука од 1992. године сертификовани лажни русофил, који се понаша као „други Даничић“. Oбмнувши Србе својим „дречавим национализмом“ (Д. Иванић) угурао се на чело обновљене србистике као аутор Слова, тог протокола новосрбистичких мудраца, изашлог 1998. у коме као закамуфлирани проевропејац, а декларативни евроазијац и самозвани патријарх новосрбистике још једном устоличује култ Вукове непогрешивости. Аутор реченице из 1991. да „борба за ћирилицу мора бити једно од стратешких определења српског националног и културног програма“, завршио је као двоазбучар који 1998. године тврди у Слову, тој `елаборацији колаборације`, прожетој духом самоиздаје, да „српски књижевни језик има два писма: ћирилицу и латиницу“ те да „употреба писма није национална диференцијална црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти“, односно, да је „латиница саставни дио српске културе“ [4].

Такав исти је и грлати Милош Ковачевић, оличење провинцијалног неукуса и егоманије, који је очас од тврдог заговорника сербокроатистичког догмата о благодети двоазбучја у српској култури, што је ништа друго до заговарање латинизације, по задатку служби олако прешао у заговорника српске ћирилице да би се потом спорадично опет враћао двоазбучности[5] и тако компромитовао националну борбу за наше изворно писмо. Тргујући пијачарски ћирилицом овај лажносрбистички двојац је од сличаја до случаја маскирао своје зловјерје звано «благодет двоазбучја», а уистину «звијер двоазбучја» која је до данас остала најтврђа тековина језуитске теологије и унијатске идеологије код Срба. Радило се о неморалној издаји струке од стране ових придворских филолога, тих правих фарисеја науке чија настојања да обнове Вука споља изгледају као окречени гробови, док у својој етнолингвистици препуној логичких парадокса и дословно лажних тврдњи пажљивијим читаоцима одузимају право на расуђивања шта они уистину држе за српску националну филологију. Стога ни Ковачевић ни Мројевић, као ни њихови бројни сљедбеници у српским земљама повезани изнутра посебном врстом групне, секташке нарцисоидности, одбијају да виде у каквом се они шкрипцу са властитим етичким и логичним недосљедностима налазе. Зато они одавно немају никакав морални кредибилтет да се сврставају у представнике истинске србистике од које су, четврт вијека радећи као жути мрави, направили корпоративистичку и профитабилну дисциплину.

4. У свим српским земљама на дјелу је пројекат затирања православља и промјене свијести путем синтетичких учења чији је резултат стварање синтетичких нација. Томе пројекту служио је и лажисрбистички махинатор под светосавским оклопом, Маројевић, који се некоћ бусао да наступа „са позиција српске националне културе“, а не са „интернационалистичких позиција равноправности ћирилице и латинице.“[6] Тако је говорио овај најгори представник Срба који је тврдио да значај филолошког дјела Вука Караџића као историјског темеља за свако комплексно истраживање српскога народа, језика и писма у културно-историјском и етнолингвистичком контексту не треба доказивати.

Први Маројевић заговарао је тезу да „ћирилицу треба посматрати као темељ српске културе“, истичући да је „васпостављање српског националног писма отпочело са обележавањем јубилеја Вука и Његоша (1987-1988)“. За овог српског лексикографа из млађих дана ћирилица је била „писмо са којим су Срби ушли у историју и писмо са којим ће остати у историји“[6], наглашавајући да су „у време кад се стварала словенска азбука и словенска писменост Срби били најраспрострањеније словенско племе на Балкану“ [7] истичући да је њихов говор послужио као дијалекатска основа за стварање општесловенског књижевног језика. „Њоме су се служили преци данашњих босанских муслимана и као хришћани и као мухамеданци“, тврдио је рани Маројевић наглашавајући: „Ћирилица је била и остала за православе Србе семиотичко обележје њихове слободе; она је увек била, од самог почетка, њихово писмо, а не туђе писмо.“ [8] За латиницу, нипошто српску, већ је исправно рећи „српскохрватску“, он је казивао да је „српско алтернативно писмо“, за допунске потребе и за посебну, католичку популацију. О „двоазбучности и српској култури“ Маројевић из прве фазе тврдио је исто као и ми, нападајући њене заговорнике ријечима:

„Теза о равноправности ћирилице и латинице и о „двоазбучности“ српске културе своди се, на крају, на обавезу православних Срба да у двема матичним републикама равноправно употребљавају оба писма да би се тако лакше извршила латинизација (и културна асимилација) њихових сународника, с постепеним одрицањем од ћирилице као националног писма и у матичним културним седиштима. Ја не бих тако изричито рекао да је употреба двају писама „изузетно богатство“ и „велика предност наше културе“. Радије бих рекао да је то наша судбина“ [9] јер се налазимо на раскршћу култура, додајући: „Кад би „двоазбучност“ била некаква велика предност и други би народи похрлили да се њоме користе.“ [10]

5. Показало се, на жалост, да двоазбучност, чије је лице афирмација латинице, а никако заштита ћирилице, влада у Србији и Републици Српској тако да је уставна обавеза о службеној употреби ћирилице у Србији до данас остала мртво слово на папиру , чему су нарочито допринијели поклоници звијери двоазбучја па и „други“ Маројевић, који је у својим филолошко-политикантским странствовањима окренуо ћурак наопако и скренуо са пута очувања ћирилице истицањем да „употреба писма није национална диференцијална црта – па је латиница саставни дио српске културе“ [11]. Он који се као лингвиста хвалисао како `поштује свуда и методологију политичких и других друштвених наука с једним јединственим циљем: лингвистика као реконструкција истине`, скончао је као пропагандист тезе да се српскохрватска латиница треба сматрати српском латиницом, чиме је болно релативизовао истину о ћирилици као српском писму. Све то и више од тога заговарали су ови српски латиничари и „ћуприлићи“, кунући се у равноправност ћирилице и латинице, која „ни најмање није допринела очувању ћирилице у двема западним републикама као што ни употреба назива српскохрватски језик није спречила издвајање сепаратног „хрватског језика“ на српској основи. Напротив.“ [12]

Само коју годину доцније у „Мемоару србистике“, и трећи члан вуковског тријумвирата Петар Милосављевић истакнуће свој глас за латиницу тврдњом да `нема никаквог разлога да Срби данас напусте једно од своја два писма. Могу једино да прихвате став да извесно првенство има ћирилица као писмо којим, по традицији, пише већина српске популације`.

6. У својој превртљивсти карактера коју приписујемо властољубљу и среброљубљу, други Маројевић заклео се још једном, уочи НАТО-бомбардовања, у хромог Вука као, наводно, „горостаса“ и једног од свете тројице српског језика и српске књижевности, на шта ваља надописати натукницу: али Срба сва три вјерозакона, како у дубинској структури гласи етноним Срби према окупационом појмовнику ових сљедбеника њу ејџа.

Иза те вајне „обнове“ Вукове србистике у нашем времену вирили су још нечији рогови, овога пута, јудеодемократских евроатлантиста, тако да није нимало случајно што су водећи новосрбистички поклисари, Ковачевић и Кијук, понијели највише награде Англоамериканаца као изузетни ствараоци у оквиру једног вијека, у избору између интелектуалаца из 163 земље. Мало је познато да је Кијук, коаутор Слова, заступљен у енглеском библиографском лексикону „Ко је ко у свијету“ [13] те да је 2010. проглашен једним од 100 слободних мислилаца у свијету, попут перјанице Ковачевића који је у Кембриџовом енциклопедијском издању уврштен у 2000 интелектуалаца у 21. вијеку, чији су највећи остварени резултати од свјетског значаја. Свјетског, свакако, сагласили бисмо се, али у велеиздаји властитог језика и рођеног народа!

На те лиценциране листе Кијук је доспио као „Неимар светлости“, како му гласи једна промасонски насловљена драма те као члан Српског националног одбора свесрпског конгреса из Чикага. Уз то, био је оснивач НВО Свјетски сабор Срба, на чију иницијативу је и настало Слово о српско језику као докумнет свјетске закулисе, захваљујући чијем програму је спријечена обнова учења српске аутохтоничке школе у Чикагу 1995. године коју је подржала једна Олга Луковић-Пјановић.

Као инсајдери Запада и придружени чланови глобалних псеудоелитиста којима су се ставили на располагање, ови сљедбеници митологема хромог Вука су се дуго издавали за вајне критичаре сербокроатистике, премда је њихова брига за српски језик и ћирилицу била чисто лицемјерно пренемагање. Више од четврт вијека овај двојац је кормиларио, да не кажемо, «лингвистичарио» по свим српским земљама, а нарочито по Републици Српској у којој је неоколонијална вуковска србистика[14] добила статус режимске језичке политике. У околностима постојања три гротескне етнолингвистике у дејтонској Босни, ови браниоци догмата о Вуковој непогрешивости, морално индиферентни, осветољубиви и бескрупулозни према ријетким противницима његове монополистичке србистике, умислили су били да могу да нас преведу жедне преко воде тако што ће да још једном уведу преживјелу „научну и методолошку новину о три конфесионалне заједнице у оквиру истог, српског народа“. Управо су њу својевремено хабсбурговци преко Вука наметали искључиво православним Србима као циљној групи за обраду свијести, коју су остали исмијавали као шовинистичку будући да је у њој био садржан, пиперовски казано (П. Пипер), `злодух националног самопорицања као добровљне промјене властитог идентитета`. Стога је одбијање да се национално самоидентификујемо као Срби сва три вјерозакона, корак на путу изљечења од самопорицања, у околностима `готово потпуног одсуства званичне језичке политике` те `растуће идеологизованости језика и све већег захтјева за политичком коректношћу` (П. Пипер).

Тајна безакоња звана Вукова реформа

1. Послије објаве Слова о српском језику Марјевић је тврдио да је реформа Вука Караџића толико неоспорна да би је ико, у чистој свијести, доводио у питање. Испоставило се, међутим, да када је у питању чиста свијест, Вукову рехабилитовану реформу ваља не само довести у питање већ је у име чисте савјести отјерати са сцене на буњиште историје као лингвистичког и културно-историјског злодуха који је омогућио да се `најважнија културна тековина српског народа отуђује, присваја или обезвређује, занемарује или пропада, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи“, што је све истакнуто у Меморандуму САНУ.

Тајну безакоња звану Вукова реформа године 2012. Србима је распечатио нико други до раскајани Предраг Драгић Кијук, у својој предсмртној књизи „Хришћанство без Христа“, премда је био један од коаутора самозваног „законоправила“, Слова о српском језику и уз то водећи политички инструктор српског покрета Двери те утемељивач бројних нелингвистичких и невладиних организација и фондација . У прилог ништавности Вукове реформе, Кијук је у предворју смрти објавио историјски документ од непроцјењивог значаја у коме је обзнанио тајни допис јересоучитеља Јернеја Копитара, написан чак двадест и три године прије фамозног Бечког књижевног договора, 1827. године, из којег је већ на први поглед видљиво да је Вук био само кукавичије јаје Беча у програму распарчавања и католизовања Срба. У јавци упућеној бечким властима овај агент од утицаја и водећи цензор за јужнословенска питања поред осталог истиче:

„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“ [15]

2. Ко год од српског рода прочита ове реченице опоменуће се оне библијске: „Јер ништа није скривено да се неће открити, нити тајно што се неће дознати“. За само срце уједа подмуклост плана осмишљеног од стране ових непријатеља наше Цркве и наше Отаџбине, будећи у душама порив који је понајбоље описао Св. владика Николај: „Брани и ти веру своју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.“

Ко ли пак тај порив не осјећа, онда је такав, према Борхесовом суду, у души издајник, његова је судбина да буде издајник и да је одан тој злој судбини.

Уистину, људски је погријешити, али је ђаволски устрајавати у погрешци од које је једини `спас у покајању и стварном повратку вјери прадједовској`. Стога су ове разобличавајуће Копитареве ријечи својеврсни тест путем кога свако од нас спознаје ко је: да ли кукавица, издајник или храбар човјек, какав је био и Кијук, „један од петорице усправних“, како га је назвао Чавошки, који нам је, вођен истиноумљем, пропртио пут до помно чуваног тајног знања о истинском смислу Вукове реформе, како никада више не бисмо били попустљиви и неодговорни према властитом језику и народу. Као син Цркве он је доказао да тежи „царству духовне слободе“ (П. Пипер) те да језичком национализму претпоставља православни национализам „највеће личности у укупној српској историји“ (П. Пипер), Светог Саве Српског.

3. Након овога сазнања Срби више не могу да остану у блаженом незнању и поричу праву истину која свима удара у очи када је у питању тзв. Вукова реформа којом су у XIX вијеку преко овог Копитаревог дорадника биле покидане све везе са језиком, а тиме и са духом Светог Саве; коме и данас пјевамо: Свети Саво плачеш са висине, Србин тебе мијења за Латине! Стога је крајње вријеме да се напише некролог креатурама глобализма које су својим дјеловањем довеле до катастрофалног самопорицања српског језичког и националног идентитета убиљеженог у српској ћирилици. Овакво лоше стање у српској култури захтијева да се у вредновању појединих аспеката Вуковог дјела приступи изван задатих идеолошких матрица из доба брозовске сербокроатистике, према којима се под плаштом бриге о српској ћирилици наметала флоскула о тзв. “српским” писмима и обмана звана “двоазбучност” путем које се најпоузданије проводила латинизација ћирилице. Када је она коначно проказана као антисрпска, лажни ћириличари из редова овновљене србистике, ти рибари младих душа и подмукли латинизатори, досјетили су се да почну да тврде и ово: “Будући да то двоје ( ћирилица и латиница, прим. аут.,) подједнако улази у српску културу и чини српски културни корпус, то се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.”

Стога да закључимо: Латинизација ћирилице вид је меке окупације и обојене културне револуције умјесто националног препорода и ословешћивања Срба. Путем заговарања двоазбучја проводи се најперфиднија културна и национална дестабилизација узнутра и поробљава српски народ. На тај начин гарантована је и убудуће апсолутна превласт латинице као тзв. „алтернативног“ писма, у околностима кад је ћирилица скоро нестала из јавне употребе. Стога су највеће злочине према ћирилици починили управо они који су се представљали као тобожњи национално опредијељени српски филолози који су, бива, бранили српско писмо и радили у интересу свог крстоносног народа, а у исто вријеме захтијевали да се као обневидјели клањамо звијери двоазбучја. Сви такви прекршили су завјет предака који су за ћирилицу животе своје давали саучествујући у духовном геноциду који су нам спремили наши западни непријатељи, понајприје србофобни Англоамериканци и њихови европски савезници. Управо они су Милошу Ковачевићу додијелили звектаве награде којих би се сваки поштен Србин постидио, почев од оне за интелектуалца године до оне за интелектуалца 21. вијека, и то у години послије звјерског НАТО бомбардовања Србије злокобне 1999!

Сви они који и данас тврде да “ћирилица и латиница подједнако улазе у српску културу» заслужују да буду барем морално санкционисани од стране некукавичких родољуба, како би се повратило изгубљено повјерење у истинску српску филологију. У њој нема мјеста за штокакве британско-америчке маскоте које су само глумиле да проводе српски филолошки програм, а све су радиле на перфидној «ненасилној» акцији изашлој из стратешких борби које су америчке безбједносне службе осмислиле с циљем расрбљавања и расловешћивања Срба. Њиховим жутим салутирањем неоколонијачном Западу кроз мантру да оба писма подједнако улазе у српску културу, поједини новосрбисти стављају под тепих чињеницу да су некоћ тврдили да је само ћирилица српска. У одбрани неодбрањивог ти вајни “вуколози” пренебрегавали су чињеницу да је Дубровник, због чије књижевности су, наводно, и латиницу сврстали у српска писма, постао хрватски тек 1941., оне године до које није била обавезна ћирилица, по ријечима страдалне баке Милуне Вукојевић, која је преживјела погромашку и србофобну НДХ:

– Ја до данас нисам научила ћирилицу. До Јасеновца нисам морала, послије Јасеновца нисам смјела.

По свему судећи, због тога је и пропао југословенски монархизам створен на костима милион и петсто двадесет хиљада српских мученика – што није хајао за ћирилицу. На нашем покољењу је дужност да спасимо од затирања слова нашег отечества, како би ћирилица постала заштитни знак Србије и Републике Српске. У то име обратила сам се својевремено српској јавности са апелом да се уприличи потписивање Београдског књижевног договора, како би се спасио српски језик и наша ћирилица као и српска књижевност од даљег хрваћења, босанчења и црногорчења, које се до данас проводи по упутама србомрског хабсбургизма. Приједлог текста договора гласи овако:

„Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има. Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздијељена по азбуци и правопису, одлучни смо да све учинимо како би се Срби коначно у књижевности сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице и јединственог правописа.“

Позивамо стога и овом приликом српске филологе и књижевнике те представнике највиших научних, културних и вјерских институција које брину о очувању наше националне баштине да размотре овај приједлог и подрже потписивање Београдског књижевног договора. Њиме би се вам снаге и трајно ставили закључци два претходна, по српство штеточинска договора и на тај начин повратио суверенитет над српским језиком, српским писмом и српском књижевношћу, нарочито оном народном.

[1] П. Пипер, Живот језика, Београдска књига, 2015, 60.
[2] Р. Маројевић, Српски језик данас, Београд, 2001.
[3] Као што је Даничић имао двије фазе, до преласка из Београда у Загреб и послије доласка у Загреб , тако и Маројевић има двије фазе у клизању низ стрмац атлантократије, до Ћирилице на раскршћу векова и послије Ћирилице.
[4] Р. Маројевић, Нови рат за српски језик и правопис, Бања Лука, 2018, 223.

[5] На научно-политичком скупу у Требињу под окриљем СКПД „Просвјета“ и називом „Говори српски – пиши ћирилицом“, одржаном у марту 2017. године с циљем очувања српског језика и повратка ћирилици, Милош Ковачевић се наједном претворио у здушног браниоца ћирилице. Али не задуго будући да је на моју прозивку да је он заклети двоазбучар, Ковачевић приредио скандал на отвореној сцени и пред свима наједном почео да брани догмат о двоазбучности тврдећи да је латиница подједнако српска као и ћирилица. Потом је без имало стида учестовао у писању закључака са овога скупа да би накнадно преко својих удбашких веза издејствовао да мој рад не буде штампан у зборнику. Један од организатора, Момчило Крајишник, ми се потом невјешто правдао због непубликовања рада ријечима како он нема ингеренције над крилом Просвјете у Требињу. Наша посла!
[6] Р. Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац, 1991, 149.
[7] Исто, 150.
[8] Исто.

[9]     Исто.
[10]   Исто, 161.
[11] Р. Маројевић, Нови рат за српски језик и правопис, 223.
[12]   Р. Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац, 1991, 161.
[13]    Ради се о најстаријем америчком библиографском издавачу (Marquis), интернационалном биографском центру (St. Tomas Place, Ingland).

[14] Милош Ковачевић, проглашем 2001. за „свјетског интелектуалца године из области друштвених наука“ од стране Интернационалног библиографског центра у Кембриџу и пропали кандидат те исте 2001. и 2002. године за амерички „Дом славних“, познат је по својој осветољубивој реченици сарајевског удбаша упућеној на мој рачун зато што сам некоћ бранила ијекавицу у Републици Српској, а он се те борбе напрасно одрекао како би му Милка Ивић, (с мужем Павлом родоначелница екавизације), могла писати реферат за кандидата АНУРС (када такође није прошао као ни још једном приликом). У Српској су, наиме, по наговору дорадника атлантократије, есдеесовци у рату трговали српским нарјечјима по пијачарском принципу: Србима екавица, а Муслиманима и Хрватима ијекавица, што је за посљедицу имало бесрамну насилну екавизацију прекодринских Срба путем школства и медијске тортуре, и то усред рата. „Зажмириш и под лед“, гласила је Ковачевићева реченица на питање ивићеваца „шта са Мирјаном која не престаје да дрви против екавизације“. Тим ријечима ми је овај сирови и сурови сарајевски дебеовац из Улога у име свемоћне партократије најавио смртну пресуду у науци о језику. Одмах потом су ме удбашки жбири из редова књижевника прозвали да као Српкиња морам да `скинем фереџу`, тим фарисејским аргументом бранећи тезу да је свако залагање за ијекавицу у РС по дефиницији борба за бошњачки, а никако српски језик у коме је екавица искључиво српска. Четвртвјековно кадровање овог англоамеричког фаворита на два филолошка факултета у Републици Српској, није уминуло ни данас када као пензионер ужива двије пензије „зарађене“ у двије српске земље. Исти пензионерски додатак за ,цинично казано, непроцјењив допринос очувању српског језика и писма у РС, прима још један члан двојца са неименованим кормиларом, Радмило Маројевић.

[15] П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Академик Мирослав Пантић дијелио је став да је Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“, истићући да бисмо били незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге.

Проф. др Мирјана Стојисављевић

Филолошки факултет Бања Лука

Предсједник Фондације „Бранко Ћопић“