Прочитај ми чланакЕто си, славно и васкрсно Српство моје, дочекало да те бране од Васкрса?!
Тебе, распети Србине мој, чувају од Голготе, Срби…
Гноје ти ране да брже зацеле…
Хушкају те на цркву – дете на мајку, у јаничаре, плаше те иконом…
Хиљаде су се разлога досетили да окрилате страх, а заборавили један једини који страх разгони- љубав!
Ево славе, мисле победили су, веле да је надвладао разум и да све осим живота има репризу, али…
Каква је то победа кад победиш брата?
Кад победиш себе лажући се како ћеш сутра све да исправиш но данас мора тако, погано ил никако, разум је надвладао…
А, шта је разумно у томе да се разлике међу нама претворе у бездане, у пожаре око којих се свијамо да се згрејемо, а то кућа брата гори..?
Ето га пламен и над мојим кровом но не мари док год кућа брата прва гори…
Нека ми куће, нек гори, Благодатни огањ је то, сагорети не може…
Знам куда ћу из ње, спокојан и миран.
На Васкрс, дабоме, ногу пред ногу, никоме у инат већ у славу Бога, Сина- Божијег пострадалог за нас, у славу живота, љубави према брату што ће ме проказати, што ме презире јер у доба болести иштем лек…
Славе, Србијо моја, што је разум надвладао па се манити неће окупљати у црквама о Васкрсу.
Славе у редовима…
Ено се Србија славодобитно постројила пред дућанима, но пошаст вреба тамо где кротки стану у славу Господа?
Славе у редовима да се стадо где не сабере.
Божије стадо, стадо у којем су до јуче смерно стајали, но данас је то стадо говеда, ваљда, а говеда ваљају док су свезана..?
Е, како смо, Србине мој, до јуче куражно бранили светиње, свукуд!
Лепо је и лако било “гинути” за цркву између две кафе.
Како се само орило: “Не дамо светиње!”, док конобар не стигне да наплати…
Вазда је било премало икона за целивање и метанија!
Таман ухватиш залет и ритам, кад нема више…
Ни пола сата не постојиш под Богородицом, ни до пола јој ниси рекао шта све иштеш и шта ти припада, кад ето неко смета, и он би да се разговара…
Вазда недовољно великих воштаница, а како Господ да те види ако не потпалиш светионик цео?!
Како да намирише верног Србина ако не сагори две шаке тамјана, па још две, нек иде живот, кад се то Србин штедео у вери..?
И опет ће, наравно, само да пошаст прође, а кажу да је најчешће виђају где чучи око цркава и манастира.
Причају по редовима за тоалет папир да нема већег зла од редова пред олтаром…
Само да се развеје тај црни облак над црквом и ето Србина одмах!
Чим одбрани себе од светиње ето га да брани светиње и нема те силе која ће га уставити!
Нема толико икона колико ће целива сачувати!
Тамјан ће лопатама да подлаже!
Што не стане у тамјаништа- у рерну, на ринглу, у кувала, на згариште куће брата док још тиња, само нек мирише…
Срећа па је разум надвладао, иначе замисли, Србине, у порти, на Васкрс, свак на два метра један од другог, са све рукавицама и маскама, поштјући се што се поштовати да- безумно стадо што литургијом саслужује пошасти.
Страшно!
Просто да се човек прекрсти стојећи у редовима за трпезу Великог петка страхујући од величине недеље…
Добро, не мора да се прекрсти, да се не ода, да се не острве и прокажу га, да превентивно не пријави себе фарисејима…
Само нек је разум надвладао!
Има кад Србин да се врати цркви, ено их толике стоје вековима, нигде мрднуле нису па неће ни сад.
Васкрс је као сеоски вашар, зар не, доћи ће и догодине, но да ли ћемо се познати?!
Ма, сакиријеш се иза највеће свеће, Србине, док не умине питање: “Јеси ли ме се то одрекао, брате, кад си ми највише требао?”
Ако не умине, не страхуј, то само човек у теби запиткује, а с човеком је најлакше, зар не, добри мој?!
Христос Васкрсну- браћо и сестре!
Знам куда ћу овако неразуман у недељу, ногу пред ногу, смирен и спокојан.
Никоме у инат, у славу Бога и Сина Божијег!
У љубав чисту.
У молитву за сваког од вас!
Рекох стотину пута и поновићу: нека сам за вас довека будала- ви ћете за мене увек бити сестре и браћа!
Проћи ће и ова мука, као што свака прође, и верујте да ће вам прве речи бити: “Богу хвала!”
И хвала му на свему!
И на тим речима којима каменујете, јер сваким каменом само утврђујете наше стазе у вери!
Ја у недељу знам куда ћу, а знате ли ви куд ћете сваког следећег дана, довека..?
П. С. Сетих се речи дивнога лекара са неурологије Земунске болнице када је мама после тешког можданог удара била смештена тамо: “Сада је све у Божијим рукама!”
Опоравила се, проговорила, стала на ноге… На отпусту је тај дивни човек само рекао: “Чудо Божије!”
У славу тих див јунака такође бићу у недељу тамо где једино на Васкрс могу бити!
Верујем да им више значи један пред црквом него стотину полеглиих у страху, презиру и самољубљу, правдајући се човекољубљем.
