Прочитај ми чланак

Ваљевска Грачаница – Нојева барка наших дана

0

Грачанице, кад бар не би била од камена,кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе траву не плеви,да ти вране не ходају по паперти
Десанка Максимовић

У непосредној близини Ваљева, у центру савршено праве линије са манастирима Пустињом и Јовањом, налази се манастир из доба Немањића посвећен Светом Архангелу Михаилу – познатији као ваљевска Грачаница.

Ова велика чудотворна српска светиња пролази кроз већу Голготу него Косовска Грачаница, јер је оскрнављена безобзирним археолошким ископинама и што је још горе прети јој потоп због изградње бране „Стубо-Ровни“.

Брана је почела да се гради 1987.године са наменом туристичке дестинације, а, потом од 1992.године за потребе пијаће воде и ТЕ у Обреновцу (чија градња, такође, тавори већ деценијама). Тело бране је завршено минулих месеци, али технички послови на чишћењу корита бране нису близу краја због недовршене експропројације домаћинстава и недостатка новца. У њен пројекат је досад уложено преко 80 милиона евра. По ко зна који пут, планирано је да се брана пусти на пролеће а да се за годину дана и напуни. По речима директора извођача радова ЈП „Колубара“ Миодрага Марковића: „Црква се неће рушити него ће у конзервираном стању дочекати потапање“.

Детаљним анализама хидрогеолози су доказали и пуно пута на јавним трибинама и писаном речју објавили да је ова брана опасна: да би вода била загађена рудама арсена и антимона из оближњег рудника, да би загадила висококвалитетне подземне воде Лелићког карста и све највеће изворе Ваљева ( изворишта Градца, Пакаља…), којима је оно најбогатије у Србији. Такође сеизмолошке активности тла нису, како је ваљало, праћене иако је то основно правило при изградњи брана, да се годинама прате земљотреси а камоли у овом Мионичко – Крупањском трусном подручју (подсећам на Мионички земљотрес 1998.године).

Сами земљотреси а и војна интервенција би могли да сруше брану што би довело у велику опасност град Ваљево који је на нижој надморској висини (за читавих 180 метара) од бране и тиме би био потопљен. Будуће језеро би значајно променило климу ваљевске котлине а влага би уништила фреске у манастиру Пустињи. Такође број потенцијалних корисника из будуће акумулације је предимензиониран,а нико од корисника није „животно“ угрожен водоснабдевањем. А сам манастир би се очувао да је брана на коти од 333 метра а не на 375 метара, како је и било предвиђено.

Археолошка ископавања такође уништавају светињу скрнавећи монашко гробље зарад задовољења научне сујете али на погрешном месту. Медијска блокада је тотална, а власт и градска и државна је слепа на овај проблем јер и сама има користи од овог пројекта.

И сам владика Николај Велимировић увидећи светост овог места је обновио куполе и упоредио га са Светом гором. А сам манастир је кроз историју трпео многе невоље и недаће- рушили су га Турци али је опет грађена, претили уништењу и комунисти али је ипак вековима опстајао. Само као културно-историјски споменик представља велику вредност (1997 Влада РС је Грачаницу прогласила спомеником културе и ставила је под свој посебан режим заштите) а да не говоримо о другим стварима. Нећемо ваљда ми бити то срамно поколење за чије време је манастир уништен?

Космет нам отимају, понижавају нас на сваком месту нестајемо као народ и културно и духовно и биолошки, а ево манастире нам потапају наши људи. Када би и један Европски народ ово дозволио. Не смемо спавати и равнодушно препуштати ствари судбини. Како ћемо погледати претке у очи? Надам се да ће људи који читају овај текст, свако спрам својих могућности укључити се у овај велики проблем, и дати допринос очувању светиње, објавити у медијима и писаним и ТВ и интернет, залагити се за јавну расправу, борбу сведену на молитву институционализовати. Неће бити добро ни за нас ни за наша поколења ако дозволимо даље скрнављење (и потапање) ове чудотворне Светиње Божије, јер потапајући Грачаницу потапамо себе.

Стефан Стефановић

 

(Видовдан)