Неколико дана уочи хапшења ђенерала Драже Михаиловића, у ноћи између 8. и 9. марта 1946. године, на врата штрбачког свештеника Добрисава Поповића закуцала су три човека. Имали су један захтев – да поп Добро понесе своје књиге и торбу, како би некога причестио.

– Био је полицијски час када су тројица људи дошли код нас у кућу и позвали мог оца да крене са њима, што је он и учинио – сећа се син свештеника Коста Поповић. – Отишли су преко Оскоруше на Раванце до села Репушевићи, где су стигли тек пред зору. Мог оца су оставили у подруму неке куће где је провео цео дан.

Тек увече, око 19 часова, дошли су да га воде даље, а кроз шуму су по мраку пешачили око пола сата. Испред њих се појавио човек који је попа одвео до трапа у земљи.

– Када су отворили трап, осетио се јак задах – препричава Коста очеве речи. – Горела је слаба лампа, па је мом оцу требало мало времена док се навикао. Ту је била једна клупа, па му је речено да седне и сачека. Затим се иза паравана појавио човек обраћајући се мом оцу речима: „Попе, јеси то ти?“ Био је то мајор Драгиша Васиљевић. 

КОНТРОЛА

Отац Добрисав је по повратку у Штрпце наставио да обавља своју свештеничку службу. Али, свака три дана морао је да одлази у Вишеград и да се пријављује у Удбу.

Мајор је упитао попа због чега је дошао, на шта му је свештеник одговорио да је позван да дође како би некога причестио, али да не зна о коме се ради. Тада се иза паравана појавио ђенерал Дража Михаиловић, говорећи Васиљевићу да је он тражио свештеника.

– Мој отац је одмах препознао ђенерала Михаиловића, а са Васиљевићем се познавао одраније. Дража му је тада затражио да одмах обаве оно због чега је дошао и њих двојица су остали сами у тој земуници – прича Поповић. – После причешћивања, он и Дража су још мало поразговарали. Дража га је питао како је сада, јер је годину дана раније мој отац био у затвору у Зеници.

Ђенерал се повукао да се одмори, а Драгиша Васиљевић је попу Добру казао:

– Чича је добро, али је мало ослабио и прилично изгубио живце. Мало је јогунаст, а Калабић нам по куририма стално шаље нека писма.

Васиљевић је наредио својим људима да Добрисава врате кући. Истим путем, поп се вратио на Оскорушу. Преноћио је код пријатеља, породице Топаловић, која је држала пилану. Одатле је кренуо према свом селу, а успут је свраћао од куће до куће и светио водицу, јер је било време ускршњег поста. Истог дана, 10. марта, недуго по повратку кући, припадник Удбе Зоран Станојевић Полимски, по наређењу Александра Ранковића, ухапсио је свештеника Поповића.

Коста Поповић тврди како му је неколико година касније сам Полимски причао како му је ухапсио оца.

– Одвели смо га од куће и сместили у Рудом у подрум кафане Павла Миковића, где су га мучили ложећи му ватру на грудима. Тукли су га по табанима и ударали бајонетима – сећа се Поповић речи Полимског. – Ниједном оца Добра нису упитали где је Дража, него где је организација, јер су мислили да је поп припадник организације која на терену штити Михаиловића.

Након Дражиног хапшења, 13. марта, у Београд је одведен и Добрисав Поповић.

– До маја месеца, ништа се за њега није знало. Тек касније смо преко златиборског проте Миша Смиљанића, сазнали да је у Београду у затвору у Ђушиној улици. Тамо му се три пута судило – прича Коста Поповић. – На прва два суђења, судија је био пуковник Милоња Стијовић, познат по томе што је изрекао 400 смртних пресуда, те смо били убеђени да таква судбина чека и мог оца. Међутим, тужба није била добро састављена. Судија није имао другог избора него да по други пут прекине суђење. Тек на трећем суђењу је и осуђен, и то на девет година затвора. Одробијао је три и по године у Сремској Митровици. Ослобођен је крајем 1949.

Све до своје смрти 1978. године обављао је дужност пароха штрбачке парохије. Сахрањен је у порти цркве Пресвете Богородице у Штрпцима.

(Вечерње новости)

Ознаке: Добрисав Поповић, Драгољуб Дража Михајловић, затвор, причешће