Прочитај ми чланак
Запад би свакако волео да на челу Србије има гарнитуру која не би само колаборирала већ би му тотално служила.
Када се приближе избори, увек анализирамо колики је утицај странаца на изборне токове. Ту је важно поћи од поимања демократије код за нас два кључна страна круга моћи.
Онај евроатлантски заговара концепт либералне демократије. Ако се занемаре празне речи, ту је неформално у првом плану првобитно, тек наизглед архаично, либерално становиште, према коме одлуке треба да доносе они који су се наводно највише уздигли на лествици просвећености. Некада се на унутрашњем плану то пројектовало као инсистирање на имовинском и образовном цензусу (политичка права имали су само богати и формално образовани), а сада се софистиковано фаворизују они који у оквирима своје државе намећу мондијалистичке „вредности“.
На спољном плану, у духу (лажне) поделе на напредне и заостале (а то су они који нису свим срцем пригрлили поменуте „вредности“), промовише се својеврстан модел хијерархије међу државама, где Вашингтон има улогу прворазредног средишта западне империје, па се онда преко млађих партнера стиже до пуких вазала.
Наспрам тог концепта стоји руска идеја о сувереној демократији. Њен темељ је уверење да сваком државом треба да управља национална елита. Разуме се, руководећи се националним интересима и тек онда настојећи да их уклопи у шири мозаик интернационалне сарадње. Полазећи од тога, Руси, можда и погрешно са становишта реалполитике, не развијају у иностранству свој офанзивни идеолошки апарат – систем НВО, медија и других механизама за наметање ставова и подобних политичара. За разлику од њих, кључни западни центри моћи већ деценијама развијају свој неоколонијални систем испирања мозгова. Следствено, Русија нити хоће нити за то има полуге да се драстично меша у наше изборе. Што се Запада тиче, он то може, али овај пут неће поступати нападно као нпр. 2008. или 2000.
Запад би свакако волео да на челу Србије има гарнитуру која не би само колаборирала већ би му тотално служила због привржености евроатлантском концепту. Били би му више по вољи они који би већ јуче увели санкције Русији, окренули леђа Српској и одустали од политике војне неутралности – од оних који су носећи стуб садашње власти. Но и њима ипак нису незадовољни. Много тога су од њих изнудили. Ту је – а Вашингтону и Бриселу је то засада најбитније – настављена косовска политика потпуног континуитета са некада владајућом ДС.
Отуда, Запад ће настојати да што више помогне јачању себи блиских странака које су део завађеног „жутог“ братства како би оне имале већи утицај у парламенту (можда неку и угура у владу), али неће водити фронталну кампању против СНС. Трудиће се да Вучић има осећај да му неко дува за врат и сутра може да га угрози, те да му је на неки начин потребна подршка неке „жуте“ фракције, али прагматични западњаци сада неће ићи даље од тога. А могу. И довољно им је да сви у Србији то знају!
Он су задовољни да Србија не падне толико ниско да се окрене против њих. Свакако, било би им драго да у парламенту буду заступљене партије које су према Москви наглашено пријатељски настројене, односно да у околностима пословичне српске политичке подељености и на пољу сличних идеја будући (кориговани садашњи?) владајући блок буде ојачан укључивањем неке – а то може да буде једино СНП – проруске странке са ширим коалиционим капацитетом. У прилог томе Руси могу да раде давањем пријатељског савета или пак подршке на нивоу српско-руске међупартијске сарадње. Но неће деловати на агресиван начин како то ради Запад (само се поставља питање интензитета којим то чини).
Толико о улози и циљевима странаца у вези са предстојећим изборима. Иста мета – исто растојање. Само се мења број стрела и количина отрова који стижу са Запада.
Извор: Новости – Драгомир Анђелковић
