Прочитај ми чланак

ШТА СРБИ БИРАЈУ на овим изборима

0

izbori s

На запећку европских, али и ширих, глобалних дешавања, Србија није пропустила прилику да пропусти прилику. Не први пут.

Колосални догађаји који су осликали последње деценије другог миленијума, значили су и почетак једног новог, динамичног и по много чему перфидног света. Пад Берлинског зида, а са њиме и привидно окончање Хладног рата, за цео свет су били сигнал да је комунизам, а са њим и сви облици социјализма бесповратно сахрањен на сметлишту историје. Државе су махом, схвативши размере овог слома комунистичке идеологије, почели да моделирају и профилишу своје политике сходно новим околностима. Актуелизовање локалних политика у складу са глобалним духом, за многе бивше социјалисичке државе значио је и шансу да историјски опстану, и развију нове методе и мехаизме преживљавања у суровом свету глобалне политике. На жалост, таква доза политичке проницљивости и тананог осећаја за време, није била општа карактеристика за бироктрате на власти и комунисте на научним катедрама у Србији оног доба.

Ипак, очекивања да би ове историјске ране могле да утичу на сазревање свести у домаћим политичким и интелектуалним круговима, била су нереална. Последице таквог континуитета политичког дискунтинуитета од Србије су поново, на прагу трећег миленијума створиле европско сироче, неснађено у новим политичким околностима, чија мајка је далеко, а маћеха га већ одавно жели што даље из своје куће.

За двадесет и пет година српског вишестраначја, на редовне изборе смо изашли само два пута. Ванредно смо се опредељивали за различите политике, које су ипак у једном биле истоветне – у својој недораслости, а редовно смо бирали гору опцију. Док је Европа бирала између прогреса и стагнације, ми смо бирали између мањег и већег зла. И то је неки избор, зар не?

Данас ни Европа више није оно што је била. Злосрећна и депресивна старица, није више у стању да реши ни један свој проблем. Она не само да политички није дорасла актуелним тенденцијама, она је и културном и цивилизацијском аутодеструкцијом прешла у своју сопствену супротност. Све оно што је Европу некада чинило примамљивом и привлачном онима који су је са стране чежљиво сањали, данас је постало њена романсирана прошлост, замагљена туробном стварношћу. А њена стварност су бодљикаве жице на границама, хаоси, протести, штрајкови, рушење локалних валута, економије у рецесији, култура у нетајању и џихадистичка Европа у настајању.

Последњи трзаји Европе, у овом смртном часу, оличени су у све већем јачању десних и суверенистичких политика у многим земљама Европске Уније. И мада суочени са снажним медијским блокадама, и баналним тумачењем њихових политика од стране још увек актуелних елита у Европе, јасно је да ће деценије које су пред нама бити обојене деловањем баш ових и оваквих странака, покрета и идеологија. Суочени са последицама миграција, рецесије, културне аутодеструкције, одуства самопоштовања, Европа гласа и гласаће за оне који јој буду понудили решење на сва ова питања. Чини се да је суверенистички модел тај који, за сада, даје наду. Наду да би нешто могло да се промени.

У међувремену, Србија је схватила да Берлински зид пао. Двадесет и пет година касније. У свом слављеничком заносу што смо сада и ми део тог модерног света, први пут у модерној историји, превидели смо само један мали детаљ – нови зид на Хоргошу. Уз то, ми ћемо се и овог пролећа опредељивати не између концепта и антиконцепта, између суверенистичког и колонијалног модела, између патриотске и либералне економије, између хришћанске и социјал-дарвинистичке идеологије, већ између напреДНО – неолибералног коцепта и напреДНО – неолибералног концепта. Кога још уопште интересује што Европу данас занимају неке друге теме, и што ми њима нисмо важни све док су они нама најважнији и једини избор. А да ли су они наш једини избор?

Нови мандат који ће Влада добити на овим изборима биће историјски значајан, по много чему. У новој парламентарној већини коју ће имати други пут у модерној историји, зна се и ко, Србија ће довршити своје европско срљање, економско брљање, национално мрвљење и поданичко грљење. Србија ће и de iure признати независност Косова и Метохије, поништити Споразум о слободној трговини са Русијом (на шта је обавезују правила о отварању преговарачких поглавља!), Србију ставити на шине које ће је водити ка чланству у НАТО, распродати преостала и релативно здрава предузећа која једина пуне државни буџет, и на концу, довршити оно што НАТО бомбе нису могле. Зато ће ови избори бити последњи избори, у овом облику у ком их данас познајемо. Бојим се да би у таквом стању друштвене хипокризије, парламентаризам могао бити замењен бунтом, а демократске политичке процесе недемократски видови отпора.

Европски суд за људса права недавно је донео одлуку којом је прогласио за кривично дело крштавање деце.

Путуј Европо, и пошаљи нам мало пецива… без глутена. Што неукуснијег. Каква си и сама уосталом.

Извор: Србин.инфо – Немања Именовић