Прочитај ми чланак

СПАСАВАЊЕ редова Вучића

0

Да ли би било референдума у Републици Српској да нису Милорад Додик и други челници Српске јавно, пре „одсудног“ састанка са Александром Вучићем уочи референдума, изјавили да ће исти бити одржан шта год да буде? Да ли би Вучић тако лако стао иза одлуке да се поништи „одлука“ лажних институција из Приштине о отимању Трепче да се Марко Ђурић није претходно коначно дозвао памети и јавно понудио оставку у случају да се прихвати одузимање имовине Телекома?[i]

Фотографија преузета са Твитер налога Александар Вучић (@avucic)

Да ли би било референдума у Републици Српској да нису Милорад Додик и други челници Српске јавно, пре „одсудног“ састанка са Александром Вучићем уочи референдума, изјавили да ће исти бити одржан шта год да буде? Да ли би Вучић тако лако стао иза одлуке да се поништи „одлука“ лажних институција из Приштине о отимању Трепче да се Марко Ђурић није претходно коначно дозвао памети и јавно понудио оставку у случају да се прихвати одузимање имовине Телекома?[i]

Да ли му је тај пут додатно олакшао и напрасно анимирани председник Србије, чија је изјава за Блиц, у ком тражи да се прекине са даљим уступцима самопроглашеном друштву из Приштине, осванула у уторак ујутру,[ii] тј. уочи седнице Владе на којој је донета одлука о поништењу отимачине Трепче? И да ли је припрема терена за све то свесно направљена који дан раније, изненадним хапшењем „шефа регионалне полиције“ Нехата Тачија на прелазу Кончуљ, под оптужбом за тероризам, што је био потез потпуно нетипичан за Вучићеву досадашњу владавину?

Биће спорења око одговора: неки ће рећи да су горе наведена стављања Вучића пред свршен чин њему практично онемогућила да, што јавно, што иза кулиса, поткопа ове најновије манифестације националне самоодбране, док ће други тврдити, односно надати се, да је све то била „велика игра“, са унапред подељеним улогама доброг и лошег полицајца, и да се Вучић, по ко зна који пут, испрсио и свесно жртвовао чак и образ – нешто попут Недића – за опстанак народа и државе.

Aleksandar PavicЗа сада се пише резултат – а резултат је, у овим околностима, позитиван: Република Српска је успешно спровела референдум и ојачала своју позицију, а Влада Србије је поништила најновији покушај отимачине имовине Србије. Но, важно је бавити се и трагањем за истином и мотивима, јер се тако лакше могу предвидети или дочекати неки будући потези.

Дакле, чак и да је „исправан“ у целој причи, Вучић нема ама баш никаквог права да се љути на било кога ко у њега сумња, и ко га критикује са национално-државних позиција. Напротив, он је тај који је навукао оправдане критике и гнев. Јер, Вучић је почео да систематски спаљује мостове са добрим делом националног јавног мњења још у јесен 2012. кад је почео да тзв. Боркове парафе претвара, без валидног оправдања и без било какве државно преузете обавезе, у потписе. Без икакве претходне националне расправе.

Па смо тако добили „косовске“ царинике, „тврду“ границу (Марко Ђурић је и даље, озбиљна лица, зове „административном линијом“) на Јарињу и Брњаку, и визни режим, који нпр. омогућава шиптарским параинституцијама да, као недавно, хапсе и протерују руске новинаре који немају „косовску“ визу.[iii] А потпуно га је отуђио потписивањем тзв. Бриселског споразума 19.4.2013. када је Србија, први пут у историји, добровољно, у време мира, решила да укине своје државне институције на делу своје територије.

У замену за – химере попут ЗСО. (Да додамо, кад смо већ поменули Републику Српску, и Вучићеве прошлогодишње притиске да се референдум о Суду и Тужилаштву БиХ не одржи, као и његово јавно противљење недавном референдуму о Дану РС.)

Дакле, трампио је нешто – ни за шта. У протекле три и по године од потписивања тог „историјског“ споразума, Србија је систематски давала једностране уступке, укидала сопствене институције, терала своје људе са посла и/или у пензију, расформирала одбрамбене капацитете на северу КиМ, пристајала на међународни позивни број за „Косово“, допуштала његово учлањење у најразличитије међународне институције и јачала „косовски“ међународни легитимитет – а није добијала баш ништа. Односно – добијала је тапшања по рамену, „похвале“ из западних престоница, пар „отворених поглавља“, Бајденово јавно презирање српске заставе, „част“ да њеног премијера у Француској дочекује неки државни секретарчић, Рамино возикање по Србији и организовање затворених састанака на српској територији без присуства српских власти… „Преговарачко умеће“ за памћење, због чега сад некима чак и Вук Јеремић може да изгледа као парагон дипломатске чврстине и умећа. Уосталом, на ФСК је о томе писано на десетине текстова, правно и политички образложених, и то на време.

Није на овим страницама тзв. Бриселски споразум критикован из беса, или због стицања „јефтиних политичких поена“, или као део „пројекта рушења премијера“ – већ зато што је он темељно поткопавао наш Устав, нашу државу, нашу безбедност и наш међународни положај, а наше сународнике на Косову и Метохији искључио из нашег правног система. И то једнострано, без икаквог обезбеђеног или бар синхронизованог уступка друге стране.

И, судећи по неприхватљивом, срамотном потезу председника Одбојкашког савеза Србије, који је био „уздржан“ при гласању за пријем савеза тзв. Косова у Светску одбојкашку федерацију – док је шпански представник гласао против[iv] – и то после „ултиматума из Брисела“ (10.10.2016) у вези Трепче и Телекома, наставило би се тим путем безусловног напуштања наших државно-националних позиција. Дакле, већ то би требало да нам говори да је Вучићева, по Србију позитивна реакција у вези Трепче пре изнуђена, комбинацијом отказивања послушности у сопственим редовима и притиском јавног мњења који је проистекао.

Далеко од тога, међутим, да је опасност прошла. На конференцији за штампу после седнице Владе у уторак, 11. октобра, Вучић је, објављујући поништење одлуке о отимању Трепче, ипак додао: „биће компромиса, ми смо спремни“,[v] што већ буди сумње у могућност да би се, после евентуалног дизања тензија и стварања предратне психозе након овог заоштравања, могло понудити неко „спасоносно“ решење, којим би се једнострано одрекли још нечега „зарад будућности наше деце“. По ко зна који пут. До следећег одрицања.

Не треба заборавити и то да је, по „усменом договору“ наводно постигнутом одмах после парафирања тзв. Бриселског споразума 19.4.2013. НАТО постао гарант да нека „косовска војска“ неће ући на север КиМ,[vi] што је Вучић посебно истакао на својој конференцији за медије у уторак, најавивши да ће, с тим у вези, ускоро ићи у седиште НАТО на разговоре. Као и то да је, уопште, тзв. Бриселски споразум конципиран тако да Србију практично гура у загрљај НАТО,[vii] чинећи је још зависнијом од те алијансе него што је била пре њега. А ништа боље од кризе да би се ствар гурнула корак даље у одавно пројектованом правцу.

На крају, треба регистровати и то да и Вучић и Ђурић и даље инсистирају на називању самопрокламоване приштинске творевине „привременим институцијама самоуправе“ – иако је, ако се само пажљиво прочита Саветодавно мишљење МСП о једностраном проглашењу независности „Косова“, јасно да је сам МСП пресудио да садашње приштинске квази-институције, проистекле из самопроглашене „Декарације о независности“ од 17.2.2008. нису исто што и „привремене институције самоуправе“ дефинисане Резолуцијом 1244 СБ УН.[viii] Односно, да су уистину, чак и по међународном праву, самопрокламоване.

Наравно – Вучић и Ђурић немају куд, максимално су их легитимисали у свом мандату, учврстили их као политички и међународни факат својом политиком. Што не значи да нека будућа власт ту правну чињеницу не може да препозна и у складу с њом делује – али то је већ друга тема. За нас је битно сазнање да су домети садашње власти по питању КиМ (само)ограничени.

Оно с чим се можемо сложити са Вучићем је да су на делу активни покушаји дестабилизације региона. Видели смо то и виђамо на скоро свакодневном нивоу у БиХ, односно Републици Српској, Црној Гори, Косову и Метохији. Јер, кризом захваћени Запад више нема интеграциони капацитет – а, у нашем случају, чак и кад је имао, није имао вољу – али неће мирно дозволити да неки други локални, регионални или глобални актер „попуни вакуум“ уместо њега. Па ће радије производити хаос или нестабилност, не хајући за „колатералну штету“. Али не само хаоса ради, већ и ради наметања решења или насилног повећања контроле над процесима и политиком.

Имамо, дакле, сасвим довољно оправданих основа за уверење да би, у одсуству растуће западне кризе, Вучић (а и Дачић с њим) наставили путем којим су кренули 2012, фактички се одричући КиМ, дистанцирајући се од Републике Српске, а максимално се приближавајући НАТО-у. Но, криза је и нама и њима прискочила у помоћ и можда створила услове да их спасе чак и од њих самих. И, на страну лично мишљење, као и оправдано огорчење досадашњом политиком, добродошло је све што се буде радило или дешавало у том правцу, као што је поништавање отимачине Трепче. Поучени лошим искуством, дужни смо да држимо широм отворене очи и пажљиво пратимо ситуацију – мање речи а више дела.

Ако будемо ускоро видели видне резултате низа билатералних руско-српских састанака које је најавио руски амбасадор Чепурин,[ix] од посете Николаја Патрушева до посете Сергеја Лаврова, ако се у блиској будућности буде чуо конкретан датум посете Димитрија Медведева – то ће нам дати основе за умерени оптимизам. Ако, пак, поново будемо чули пренемагања о долазећим „тешким одлукама“, да су нам „руке везане“, да „немамо алтернативу“, да је „Русија далеко“, итд – биће можда последњи тренутак да се нешто конкретно против тога, организовано предузме.

[i] http://www.blic.rs/vesti/politika/srbija-pred-teskim-ultimatumom-sporazm-o-telekomunikacijama-nije-prihvatljiv-djuric/cfjb6py

[ii] http://www.blic.rs/vesti/politika/predsednik-tomislav-nikolic-za-blic-nema-vise-ustupaka-albancima/e8rb069

[iii] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2460953/ruska-novinarka-nakon-pritvora-deportovali-su-nas-iz-srbije-u-srbiju.html

[iv] http://www.zurnal.rs/odbojka/reprezentacija/40089/savez-tzv-kosova-primljen-u-fivb-srbija-uzdrzana-na-glasanju

[v] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=275629

[vi] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/sever-kim-bez-pripadnika-kbs_386613.html

[vii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/briselski-sporazum-i-guranje-srbije-u-nato-zagrljaj/#_edn6

[viii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sta-je-tacno-samoproglaseno-u-pristini-17-2-2008/

[ix] https://rs.sputniknews.com/politika/201610101108419046-rusija-cepurin-srbija-ucene/