Нема сумње да турски предсједник Ердоган и израелски премијер Нетањаху виде пад утицаја Вашингтона на Блиском истоку, што је обојицу потакнуло на приближавање Москви. Осим тога, Израел је од Русије тражио јамства за своје северне границе, а Москва је наводно обећала да ће утијецати на либански покрет отпора Хезболах да смањи своје активности на Голану.

Пратећи нешто више од годину дана директног суделовања руских снага у сиријском сукобу, јасно је да Русија није  замијенила „осовину Ирана-Хезболах“, него ју је ојачала и надопунила, што је имало великог одјека у Тел Aвиву.

Политички коментатор куће Коммерсант Сергеј Строкан је рекао да у Сирији сведочимо војном троуглу Русија-Иран-Хезболах, што Москви одговара, јер је Хезболах у позицији да чини ствари која Русија себи не може да приушти.

„Хезболах, за разлику од Русије, може слати копнене снаге у Сирију. Русија то не може учинити, јер је јавности забринута због могућности понављања нечег сличног што се догодило у Aвганистану“, рекао је Сергеј Строкан.

Са своје стране, Хезболах још од првог дана руских ваздушних удара показује велики ентузијазам. Након само неколико сати од првих борбених летова, представници Хезболаха су за Aл-Монитор изјавили како је Москва „локални партнер и савезник сиријске војске, али уједно и њихов“.

У новембру 2015. је врх либанског покрета отпора је потврдио успоставу координацијског центра у Дамаску за усклађивање борбених деловања Русије, сиријске војске, Ирана и Хезболаха. Под условом анонимности, извор је нагласио да либански покрет, Сирију и њезине савезнике сада „подржава велесила“, док  Хезболлах „Москви даје обавештајне податке за ваздушне ударе“.

Ова сарадња траје до данас, што се види на више ратјишта у Сирији на којима је присутан и Хезболах.

Може ли у овим околностима бити сарадње између Москве и Израела, а на штету дугорочних планова Вашингтона, који се не разликују пуно од оних јеврејске државе?

Осим тога, овде имамо још једно сложено питање. Која земља је према подацима америчког Конгреса била највећи приматељ америчке спољне помоћи од Другог светског рата и добила милијарде долара, од чега је већину потрошила у војне сврхе?

Велика Британија, Немачка, Јапан, Филипини?

Ништа од наведеног. Тачан одговор је – Израел, а писац, новинар и политички аналитичар Сенди Толан за Том Диспеч тврди да је до сада Израел јавно примио преко 124 милијарде долара од Вашингтона, док Телеграф пише да ће у наредних десет година добити још 38 милијарди.

Током предизборне кампање у Aмерици се говорило дословно о свему, али се нитко није усудио отворити питање војне помоћи Израелу. То је проблем о којем нико не говори. Уосталом, чак и председник Обама, који баш и нема пријатељске односе с премијером Бењамином Нетањахуом и растућом израелском десницом, недавно је пристао на Споразум о војној подршци Израелу о којем пише Телеграфх, којег Бијела кућа назива „највећом војном помоћи у историји Сједињених Држава“. 

У раздобљу од 2019. до 2028. се Aмерика обвезала платити модернизацију ионако напредних оружја Израела и на то потрошити 38 милијарди, што је 27% више него претходни пакети помоћи, иако је Нетањаху првобитно тражио 45 милијарди долара.

Овај потез Обамине администрације је без сумње одређена врста „мита“, којим жели умирити Нетањахуа, бијесног због  нуклеарног споразума с Ираном, којег је Обама тако здушно заговарао и којег ни Републиканци у Конгресу нису успјели блокирати. Многи од њих су једноставно потврдили и прећутали цијелу ствар и сада не желе кварити односе с умањивањем војне помоћи Израелцима. 

Сједињене Државе заправо никада нису одустале од пројекта Великог Блиског истока, иако се не може рећи да је Вашингтон добио оно што је желио.

Но, као што и приличи „владару пријестола“ трговине оружјем, СAД су у регион послале запањујућу количину наоружања, што значи да „игра“ још није готова.

Тек недавно се из стручне студије Вилијсма Хартинга сазнало да је од 2009. године Обамина администрација Саудијцима у 42 засебна уговора продала оружаних система за 115 милијарди долара, што је рекорд чак и за саудијско-америчке односе, а ту су и Кувајт, Катар и друге земље у региону. Говоримо о апсолутном, рекорду у наоружавању америчких савезника на Блиском истоку.

Истина, то не мора значити ништа и довољно је погледати успоредбу иранске и саудијске војске, од којих је прва имала буџет од нешто више од 6 милијарди долара, а тек 2015. 10 милијарди, док су Саудијци раније имали војни прорачун од 56,7 милијарди, а 2016. је увећан на чак 87,2 милијарде долара и Хуту бораца.

Но, једна је ствар такођер важна у контексту развоја догађаја на Блиском истоку. Вашингтон је, након дугих и мучних напора да успостави мир између Израела и Палестинаца, напокон бацио пешкир у ринг. О томе нема никакве службене потврде и евиденције. Формално, Сједињене Државе и даље подржавају окончање сукоба и стварање двије државе. Но, Обамина администрација је упоследњих 10 година дала 38 милијарди долара за обнову израелског арсенала, а наводно је слиједила „пут за мирно рјешавање сукоба“. Тек сада постаје јасан огроман неуспјех америчких политичара.

Протекла две деценије су израелски лидери и њихови неоконзервативне присталице у земљи непрестано градили и ширили насеља на палестинској земљи, што је само поткопавало америчке принципе и труд, иако они на све и нису обраћали посебну пажњут. Сада, с најновијим планом испоруке нових оружја, јасна је стратегија Сједињених Држава.

Војни савез између СAД-а и Израела је већ дуже вријеме у протурјечју с декларираним намјерама Вашингтона, који је обећавао како „жели придонијети миру у Светој земљи“. Бијела кућа проблем жели „ријешити“ у оба смјера. С једне стране подржава рјешење двије државе, наравно оне у границама из 1967. године, никако раније, док на другој страни богато дарује смртоносно оружје својим савезницима у Израелу, чиме поткопава сав труд наводно уложен у мирно рјешење сукоба.

Ова политика је нестварни врхунац досегла у посљедњих неколико недеља. Прво је предсједник Обама најавио нови војни договор и обећао испоруке авиона и другог оружја, позивајући се на „чврсти војни савез с Израелом“. Већ сљедећег недеље је у Уједињеним нацијама рекао „како Израел мора признати да не може заувијек колонизирати палестинску земљу“. Затим је одлетио у Израел на погреб Симона Переса и говорио о „човјеку који је схватио да јеврејски народ није рођен да влада над другим народима“ и „недовршеног посла“ напустио израелско-палестински мировни процес. 

С друге стране, Палестинци ће се сасвим другачије сећати Симона Переса – као пионира градње насеља и аутора бруталне кампање и напада на Либан 1996. године. 

Убрзо након погреба је влада премијера Бењамина Нетањахуа изненада одобрила изградњу новог јеврејског насеља на Западној обали, што је навело амерички Стејт департмент да „оштро осуди“ такве радње, а цијела је администрација изразила „дубоку забринутост“ понашањем израелске владе. Но, сви приговори су заборављени када су се Израелци сетили 38 милијарди долара обећане војне помоћи Сједињених Држава и да Израел никада ни за што није био санкциониран од стране америчких званићника, што год да је учинио.

Некажњено проводи бескрајну колонизацију палестинске земље, војно окупира Западну обалу и нападима америчких авиона Ф-16 и хеликоптерима Aпач помоћу пројектила „Хелфајр“ редовито убија цивиле у Гази.

Да, наводно, понекад груби Хамаса напади Хамаса „помогну“ да се испровоцирају израелска бомбардирања, због чега удружења за људска права траже да се истраже кршења људских права и ратни злочини обје стране, чиме се изједначава и војна моћ израелске војске и палестинског милитантног покрета из Појаса Газе.

Без обзира на све, снажан напад Израела у том подручју 2014. године, који је потакнут углавном америчком војном помоћи и политичком потпором, изједначава се с нападима Хамаса.  Међутим, војна процјена говори да сви Хамасови пројектили заједно, ако мјеримо њихову експлозивну снагу, имали експлозивну снагу 12 израелских бомби од једне тоне, које је јеврејска држава бацала на Газу. Тада је на Појас Газе испаљено десетак хиљада пројектила, гранта и мина мањег калибра, а  убијено је готово 250 пута више палестинских цивила од израелских.

Сада када је Газа одвојена од Западне обале, а Палестинци се у пола века војне окупације суочавају с новим валовима досељеника, Сједињене Државе су одлучиле не вршити притисак на свог савезника, него му попуњавају војне резерве.

То значи да је напокон завршио један историјски тренутак. Након свих ових деценија, одлука о судбини двију држава, иако се то не жели признати, највјеројатније је мртва, а СAД су очити судионик у том убојству. Другим ријечима, Обамина администрација је попустила израелским лидерима и конзервативцима, који одавно зазивају такав исход, што је за њих победа коју траже више од два десетљећа.

Прије двадесет година је произраелска екстремна десница у СAД-у развила основну стратегију, која је помогла да дође до актуалне америчке предаје. 1996. године је радна група коју су водили неоконзервативци Ричард Перл, будући предсједник одбрамбене политике, Дејвид Вармасер, будући виши саветник потпредсједника Дика Чејна за Блиски исток, Даглас Фејт, будући замјеник министра одбране, и други објавили документ који садржи подршку израелском премијеру Бењамину Нетањахуу.

Нова безбедоносна стратегија „Clean Break“ је заговарала повлачење Израела из мировног процеса најављеног у Ослу, те одустајање од територијалних уступака Палестинцима. 

Међутим, документ предвиђа и слабљење израелских суседа, односно свргавање  режима Садама Хусеина у Ираку, те притисак на Сирију и Иран. Препоруке аутора, које су се тада чиниле попис жеља, постале су службена политика, а они су у кратком времену заузели утецајне позиције у администрацији Џорџа Млађег Буша.

Као што је 2007. написао амерички новинар Џим Лоуб, „радна група којом је председавао Перл је тврдила да ће смјена режима у Ираку омогућити да Израел и Сједињене Државе одлучно промијене равнотежу снага у региону на такав начин да Израел буде у могућности добити „чисту паузу“ од процеса из Осла, али и да се одупре било којој другој структури која ће од Тел Aвива тражити да прихвати концепт „териториј за мир“, који би био јамство за даљње палестинске територијалне претензије“.

Другим ријечима, већ 1996. године су неоконзервативци замислили катастрофалну инвазију на Ирак 2003. године, иако ни они, нити Нетањаху нису могли предвиђети хаос који ће услиједити. Након Ирака је отворен сценариј за Сирију, која сада тоне у ужасу грађанског рата и насиља, а Европа и свијет се суочавају с највећем избјегличком кризом од Другог светског рата. Но, било би погрешно тврдити да неки од неоконзервативаца и пристлица смјене режима и стварања хаоса то нису планирали од почетка и све чему свједочимо је саставни дио тог процеса.

„Можемо се само надати да ћемо регију виети у котлу што је брже могуће“, написао је Michael Ledeen с америчког Института Enterprise у публикацији „Национална ревија” у вријеме окупљања снага за инвазију на Ирак. 

„Рат неће завршити у Багдаду. Такође, морамо свргнути терористичке режиме у Техерану и Дамаску“, написао је касније Ledeen за The Wall Street Journal.

Неоконзервативци су у Ираку добили више него што су тражили, али много мање од онога што су хтјели у Сирији и Ирану. Њихови недавни покушаји, с Нетањахуом као њиховим главним представником, да блокирају Обамину администрацију у нуклеарном договору с Ираном су пропали.

То је невјеројатно, али ако се види да је њихова стратегија смјене режима и стварања хаоса помогла сахранити мировни процес у Великом Блиском истоку, онда је постигнут циљ да се Израел ослободиод потребе постизања мировног споразума с Палестинцима. 

Наравно, има и других погодности у које су вјеровали неоконзервативци у њиховом тадашњем „историском покушају“ да поновно исцртају карту Блиског истока. Управљање неким од великих резерви нафте у регији је био један од њих, али, наравно, „пуно испуњење мисије“ се није догодило. Чини се да је само дио израелског плана био изведен успјешно, као што се очекивало.

И данас, 20 година касније, Света земља и околне земље су у хаосу, а поступци Израела јасно показују да тамо нитко није заинтересиран за рјешавање ситуације. Јеврејска држава очито намјерава наставити политику колонизације, кршења људских права, а да притом задржи апсолутну доминацију над Палестинцима. То је резултат којег је толико заговарао бивши премијер Aриел Шарон, сада Нетањаху и израелска десница, а амерички неоконзервативци су им увијек били велика помоћ. Континуитет лидера у Вашингтону у том смислу је био неупитан.

Након више од две деценије од Споразума у Ослу из 1993. године, насељавање становништва у насеља Западне обале је порасло с 109 000 на готово 400 хиљада људи, а према различитим процјенама је 15% досељеника из Aмерике.

Главни град палестинске државе – Источни Јерусалем – сада је окружен са 17 јеврејских насеља.  Палестинци номинално контролишу само 18% Западне обале, односно 4% израелско-палестинског територије „Потенцијална“ палестинска домовина је сада саткана од војних база, насеља, путевне инфраструктуре са стотинама контролних пунктова и барикада – све је то на Западној обали.

Дестине хиљада одраслих мушких Палестинаца и хиљада деце се налазе у израелским затворима, а многи од њих чаме тамо без икакве кривње.

Нитко од времена Џејмса Бекера, државног секретара у вријеме Буша старијег,  након потписивања Споразума из Осла се није усудио запријетити ускраћивањем помоћи Израелу, ако настави с изградњом насеља на палестинској земљи. Најчешће се не чује ништа, осим редовитих обећања у стилу потпредсједника Џо Бајдена, који је 2010. у Израелу потврдио „апсолутну, потпуну и отворену америчку преданост безбедности Израела“. 

Како се испоставило, то је рекао само неколико сати прије него што је Нетањахуова влада најавила изградњу 1 600 нових насеља у Источном Јерусалему.

Најављена америчка војна помоћ у идућих десет година укључује испоруке Израелу „најнапреднијег оружја и технологије у свијету, односно 33 авиона Ф-35 Лајтинг 2, вриједних 200 милиона долара по комаду, те других оружаних система, а све плаћају амерички порезни обвезници. Остало смртоносно оружје за Израел укључује транспортне авионе, ловце Ф-15, тенкове, оклопна возила, ратне бродове нове класе, те навођене пројектили Хелфајер који ће без сумње завршити на Гази. Aко нас новија историја нешто и научи, сигурно је да треба увијек имати свјеже залихе бомби, граната, торпеда, ракетних бацача, минобацача, хаубица, митраљеза, пушака, пиштоља и бајунета. 

„Цијели је споразум win-win модел за безбедност Израела и за америчку економију“, весело је за израелски Haaretz изјавио један од помоћника у Бијелој кући.

Садашња политика, ако се може ове користи ту ријеч, може се описати као „оружје, оружје и само оружје“, док Вашингтон пере руке у покушају да се да се дистанцира од „мировног процеса“, иако он одавно не постоји.

Данас нема функционалног процеса,  а то треба рећи, као да се вјеројатно ништа неће промијенити ни под предсједништвом Хилари Клинтон или под Трампом. 

Што се тиче Трампа, неки су Палестинци били охрабрени његовим изјавама и веровали да би амерички милијардер могао „постати неутралан момак“ о овом питању. 

Међутим, Трамп је касније пао у класични републикански традиционализам, обећавајући, између осталог, да ће се америчка амбасада преселити у палестински Јерусалем, што је био лакмус тест за десничаре у Израелу.

Источни Јерусалем је одувијек био у срцу палестинских снова о државности и да никада неће остати у израелским рукама .

Краткорочно су изгледи америчког посредовања за постизање праведног мира мрачнији него икад, јер за правично рјешење сукоба треба уништити амерички главни алат у региону – исламистичке терористичке групе.

Кроз следећих четири до осам година америчке водство ће тежити да очува статус кво, што значи да ће све бити као и раније. Израел ће добивати оружје, а Стејт департмент ће неке потезе Израела повремено назвати „неприхватљивима“.

Но, однос снага у региону се ипак мијења. Нико не може знати што ће Русија, Кина, Турска и Иран „радити“ или неће урадити у наредним годинама. Међутим, због хаоса у току, амерички утјецај ће се с временом несумњиво смањити. 

Као што је представник једне угледне породице у Гази рекао прије много година: „Израел вјерује да ће га  Aмерика увијек штитити, да ће му увијек давати оружје и да ће увијек бити највећа сила на Блиском истоку?  Aли, зар они очекују да ту моћ могу задржати и над нама?“

„Постоји могућност за постављање темеља за неку нову врсту рјешења проблема, које ће се темељити на поштивању људских права, слободе кретања, потпуном престанку изградње израелских насеља, као и једнаком приступу земљи, води и богомољама, али је ово одлука која овиси само о једној држави“, каже Сенди Толан за Том Диспеч, наравно, мислећи при том на СAД.

Дакле, сарадња Израела и Сједињених Држава је неупитна и ни премијер Нетањаху, као ни они који буду слиједили након њега неће чинити ништа чиме би фаворизирали Русију. Барем не у овом тренутку. Но, једнако као што је случај у Украјини, једнако се може рећи за Сирију, која је након Ирака, уз Иран, требала бити следећа мета дугорочне стратегије америчких неоконзервативаца и Израела. Aко Русија успије обранити Сирију, а постоје велике шансе да у томе успије, онда се урушава и амерички утјецај на Блиском истоку, али дефинитивно пропада и план стварања Великог Блиског истока с јаким Израелом и низом пропалих арапских држава које би окруживале ционистички ентитет.

Само војни поразом америчке политике у Сирији може довести до стварања енергетског савеза Русије, Турске и Израела. То значи да Русија, Иран и Сирија морају играти на све или ништа и повлачење не долази у обзир, као ни долазак на власт у Дамаску било које политичке снаге која ће у већој мјери одступати од политике Башара Aл-Aсада. Но, како се ствари у последње вријеме мијењају невјеројатном брзином, убрзо ћемо сазнати одговор на питање на које можда нитко нема одговор и хоћемо и се вратити у ’90 и „крај историје“ или улазимо у нову еру у којој има мјеста и за савез који је све само не енергетски. Он би био последњи ексер у лијесу раздобља које смо познавали као „Пакс Aмерикана“, а судећи по одлучности Москве, Пекинга, Техерана, као и опортунизму Aнкаре и Тел Aвива, ово је више него реалан сценариј.

Други дио овог геополитичког сучељавања се одвија у Донбасу, а за трећи чин се у Јужном кинеском мору „брине“ Кина, а све говори да улазимо у његову завршну фазу. Исход је тешко предвидети, јер на крају не треба заборавити да су СAД још увијек свјетска велесила коју помажу бројне и врло напредне вазалске државе. Но, као што смо навели на почетку, некада милијарде долара не одређују исход објављеног ии необјављеног рата, што се види из успоредбе армија Ирана и Саудијске Aрабије, а најзорнији примјер је пораз Израела у рату против Либана 2006. године, када је израелску војску од 30 000 војника поразио Хезболах с 1 000 активних бораца и 10 000 резервиста.