Прочитај ми чланакЧиновници – ситничари из Министарства финансија Немачке недавно су шокирали своје суграђане сензационалном информацијом о томе да се у њиховој земљи годишње опере 100 милијарди евра.
Испоставило се да се такви послови дешавају у сфери некретнина, при трговини антикваритетима (ретке слике скупих сликара, уметничка дела најпознатијих скулптора и јувелира). „Мрачне“ операције се користе и у хотелијерству, као и при пословању скупом робом. Тако да су финансијске и монетарне махинације у Немачкој постале уобичајена ствар.
Богати хоће да буду још богатији и труде се да сваки „значајнији“ посао повуку у сенку и сакрију га од пореских органа. Посебно када се ради о стотинама милиона евра. Европа је увек мислила да су Немци дисциплинован народ, али се испоставило да господа капиталисти и финансијери у Немачкој (и не само у њој) баш не воле да плаћају порезе (посебно ако су износи велики).
Игра која се зове „Сакривање од порезника“ је последњих година постала све популарнија. Њу сада играју људи средњег доба. На првом месту су трговци некретнинама и грађевинци. У том послу по различитим проценама годишње буде и до 10 хиљада „мрачних мрља“ и сумњивих послова. Рестауратори и власници казина, природно, заузимају друго место. На трећем су антиквари, трговци јахтама, власници хотела.
У извештају Министарства финансија Немачке се каже:
„Укупна количина новца у финансијском и нефинансијском сектору у земљи која се опере у свему износи преко 50 милијарди евра, али уопште узев сваке године пребацује износ од 100 милијарди евра“.
Увек су скупе куће и виле, као и антикварни предмети, за прање новца представљали инвестициону робу. А сада је то у Немачкој свакодневна пракса. Шта више, у сваком ресторану, кафеу, хотелу (и у најскупљим, као и у најјефтинијим) много је готовине. А кеш, како се оно каже, увек представља најбољи начин да се „нелегалне паре за прање“ сакрију. За сада у Министарству финансија отворено говоре да је у Немачкој прилично тешко изборити се са „прљавим“ новцем. У ствари је најважније да за сада држава има мало могућности за кажњавање. О поштењу богаташа, уосталом и оних који нису претерано богати, може само да се машта. Једноставније је да се милиони и милијарде сакрију тако што ће се уложити у некретнине, јахте, авионе, слике Сислија, Ван Гога, Пикаса или других великих сликара, него да се плати порез. Главне „празнине“ у борби против прања новца су у федералним земљама. У њиховој компетенцији су праћење и контрола послова.
Они сносе и одговорност за обнародовање свих преступа. Берлин прати само контролу новчаних токова из финансијских послова. И још. Министарство финансија признаје да се „пере“ углавном новац који стиже из иностранства. Зато Берлин сада намерава да фиксира максималан износ за плаћање готовином. А у свих 16 земаља Немачке „упозорење да послови са прањем новца у нефинансијском сектору“ треба да добију потпуни приоритет. То звучи лепо, чак даје наду. С
амо није баш сасвим јасно зашто су Немци толико дуго трпели „финансијске перионице“ и нелегалне токове бизниса који спада у кривична дела?
То баш много не личи на обичну „аљкавост“.
